Dobar ČOVEK je rezultat teške unutrašnje BORBE sa samim SOBOM





U zaostavštini jednog hercegovačkog pesnika i novinara pronađen je, sasvim slučajno, odlomak iz neko davnog intervjua sa slikarem i putopiscem Zukom Džumhurom.

Po određenim pokazateljima može se zaključiti da je razgovor vođen krajem sedamdesetih godina prošlog veka i ovo je očigledno samo njegov deo, ispisan naliv-perom na dva komada sad već raspadajućeg računskog papira. Izuzimajući pokoju slovnu grešku i pokoju nečitko ispisanu reč, odlomak prenosimo bez izmena:


Za vas svi kažu da ste dobar čovek.


- Nije tačno. Apsolutno nije tačno. U meni ima zla makar koliko i u drugim ljudima. Ono gde bih sam sebi odao izvesno priznanje, to je rigorozna odluka, odnosno sposobnost da kontrolišem sebe i sopstveno zlo. U meni kuljaju ljubomora, zavist, podlost, poriv za osvetom, proplamsaji ljute mržnje. Da ih ne kontrolišem, imali biste posla s jednim od najlošijih ljudi koje ste ikada upoznali. Kontrola, to je ključna reč.


Pa zar to nije glavna odlika dobrog čoveka, da nadzire i kontroliše svoje zlo?

– Možda i jeste, ali ako već pričamo o meni, to ne mogu reći ja, samo neko drugi. Ja u sebi nosim neke druge ideje. Dobar čovek ne postoji, to je zabluda loših ljudi. Dobar čovek je veštačka tvorevina, rezultat teške unutrašnje borbe sa samim sobom. Kada bi ta sumnjiva pojava, koju nazivate dobrim čovekom, bar odškrinula pendžere svog unutrašnjeg sveta, videli biste da je unutar svih nas manje ili više isti kal, sazdan od sličnih nekvaliteta.

Zato bih radije, umesto o dobrom, govorio o pametnom čoveku. Budi pametan da ne bi bio loš. Pametan čovek povazdan bišće po sebi, odstranjuje svoje lošosti, i u jednom trenutku shvati da nikada nije dosta tog biskanja, da je loš karakter naš duševni korov, ti ga pleviš a on se otima, raste li raste.

Ne date se ni ti ni on u toj plevidbi bez kraja. Nikada ne možeš odstraniti svoje mane, ali nikada ne smeš ni prestati da ih tamaniš. A ako si uporan, ako se ne predaješ, onda ti se posle decenija savesnog rada može desiti i to da u ogledalu ugledaš nekog nasmejanog i smirenog sebe. I tu ti je možda ključ. Ako potamaniš dovoljno svojih zala, ako ih nekako turiš pod kontrolu, onda ispod njih izbije vedrina. Pojavi se osmeh.

Najlepši prizor na nekom čoveku je njegov osmeh. Razvučeš ove svoje žvalje od uha do uha i kažeš sebi: “Pa, jebem mu miša, možda baš i nisam ispao tako loše...”
 

zuko-dzumhur
 


A rad, da li on pomaže da čovek postane bolji?

– Ja bih prvo odvojio dve stvari: rad i težak rad. Ja sam veliki protivnik teškog rada. Niko ne bi trebao da radi teško. Pravedno društvo ljudima treba olakšati rad, pa će im automatski olakšati i život. Ko god kaže da nas težak rad obogaćuje i oplemenjuje, laže. Težak rad samo iscrpljuje.

Možda nam puni bisage, zbog toga i radimo, ali nam prazni vijuge, i celo telo, ispija i krv i vedrinu i živost i sve ono dobro čega ima u nama. Težak rad zapravo je kazna, a ne nagrada. Rad bi trebao da je lagan, lep, pun zadovoljstva i bez briga. A to čovek može lakše obezbediti sam nego s drugima. Zato su nekako najbezbrižniji umetnici, oni ne zavise od šefova i preduzeća.

Posle teškog rada možeš se samo napiti, a alkohol je za većinu ljudi isto što i teški rad – tegoba koja ih uništava. Drugo smo mi meraklije. Uništava i nas, ali to smo izabrali. Samo jedan lek postoji i pali protiv teškog rada. Lek je beg. Ja celi život bežim, u putovanja, u putopise, u slikarstvo i čitanje. A bežim i u alkohol, ne krijem to. Ja sam ti čuveni bežač. Bežim i slavim beg i bežanje. Zato smo i izmislili umetost, da se imamo gde skloniti od teška života i još težeg rada.


Znači, ipak postoji izlaz?


– A kad prođe to dirinčenje bez smisla i cilja, sačeka nas lep život. Zašto da ovaj hudi čovek malo i ne uživa? I to – evo odmah ispravke prethodne rečenice – ne malo i škrto, nego obilno i trajno.

 

samootkrovenje


I kako to izgleda?

– Možda se iza svega krije ovo: imati vremena za čitanje. Eto ključne karakteristike lepog i dobrog života. Jer imati vremena za čitanje istovremeno znači imati vremena za sve, za sve drugo što čoveka interesuje. Ta blagodet, da imaš vremena, to je najlepša stvar u priči o lepom i ugodnom životu.

 

Zato sam ja u početku bio malo raspet. Volim knjige, ali volim i rakiju. Pa da se ne bi sudarali, da mi rakija ne bi udarila i na život i na knjige, davno sam shvatio da je njoj vreme u akšam. Preko dana radiš, a kad sunce počne padati, onda se opustiš.

Kad prođe dnevnik (u ta vremena TV dnevnik počinjao je u 20 sati), tek onda uzmeš komad sira, malo dobrog hleba i rakiju. Ako ne očekuješ puno od života, dobićeš sve što ti treba, pa i preko toga...




 




Izvor: www.6yka.com








POVEZANI TEKSTOVI




SEMINARI & RADIONICE