Priča o dve kutijice



U zabitoj kineskoj provinciji živeo je siromašni seljak. Rano je izgubio ženu, a veći deo života proveo je radeći najgore poslove. Svake nedelje bi zarađivao šaku pirinča, kako bi prehranio sebe i svog sina jedinca kojeg je neizmerno voleo.

Naučio ga je da čita i piše, da bude pravičan i pošten i to je bilo sve što mu je ostavio kada je u dubokoj starosti umro.

Neposredno pre nego što je izdahnuo, otac je izvadio dve kutijice, crnu i belu, te rekao sinu: „Na žalost, nemam šta da ti ostavim sem ovoga. I zapamti - dobro ih čuvaj. Kada ti jednoga dana bude teško, najteže u životu, otvori belu kutijicu. Crnu čuvaj, i otvori je kad osetiš da si najsrećniji u životu."

 

Mladić je dostojno ispratio oca, a onda spakovao svoju činiju za hranu, štapiće, šaku pirinča u džakčić, prebacio preko ramena, a one dve kutijice, okačio o ogrlicu i krenuo u svet da se bori za svoj život.
 


Radio je najteže poslove kod gazda koji su ga izrabljivali. Bio je veoma nesrećan. Lutao je bespućima, spavao po šumama, peklo ga je sunce i mrzli ga mrazovi. Bio je srećan kada bi ga pustili da spava u štali kraj životinja. Jednog jutra se probudio i video da su mu čak i onaj džakćić sa hranom ukrali. Činilo mu se da više nema razloga da nastavi da se muči, odlučio je da oduzme sebi život.
Krenuo je ka seoskom mostu i pre nego što je učinio poslednji korak, setio se očeve bele kutijice. Otvorio ju je drhtavom rukom i razvio malu pirinčanu hartiju na kojoj je pisalo: „Ovo će proći !".
Očeva poruka ga je prenula, dala mu novu nadu...
 

 

Zaputio se ka obližnjem gradu. Na ulazu u grad stajala je kolona nepismenih seljaka koja nije mogla da uđe kroz gradsku kapiju, jer niko nije umeo da pročita šta piše na velikoj tabli. Mladić je prišao, pročitao im glasno šta piše i pomogao da prođu. Posle nekoliko dana koje je proveo po gradskim trgovima, pronašao ga je kraljev sluga i rekao mu da je kralju hitno potreban pisar, a da je čuo od seljaka koji su nedavno došli u grad, da on zna da čita i piše.

Iznenada je dobio dobar posao, te mu je bilo mnogo lakše.

Radio je mirnih ruku i čista srca. Svima je izlazio u susret. Kralj je bio veoma strog, ali i pravedan čovek i znao da uzvrati svome pisaru. Dobro ga je nagrađivao, a vrlo brzo mu je odvojio i deo dvora, u kome je mladić počeo da živi. Što je vreme više prolazilo, kralj ga je više voleo, te je na kraju odlučio da ga oženi svojom ćerkom. Uskoro je mladić postao kralj koga su svi voleli, bio je veoma bogat, a sa kraljicom je živeo u srećnom braku, uz mnoštvo dece. Jednog dana sedeo je na tremu, gledao bezbrižno u daljinu i shvatio da je savršeno srećan. Setio se svih svojih očaja, svoje želje da svojevremeno umre, setio se oca i crne kutijice koju mu je otac na samrti dao.
 

 

Otvorio je kutijicu i razvio malu pirinčanu hartiju na kojoj je pisalo: „I ovo će proći !".

 

 

 

Pripremio:

 

Marko Maoduš

www.novasvest.com

 

 



SEMINARI I RADIONICE:














PREPORUČUJEMO









Inicijalizacija u toku...