Svemir i njegove čestice



Svemir i njegove čestice, osećaj i svest o tome... I mi smo jedno. Lebdim i dobro mi je, čudo, nepoznato i novo, ali dugo željeno... Predajem ti svoje biće, vodiš ga na mesta gde nije bilo pre... Ni Sunce, ni zvezde više nisu daleko, blizu su. I dobro sam... I pružam ti ruku.


I pitam se gde sam bila? Šta sam to doživela? Paralelni svet? Ne jedan, čak možda i više. Jedan ekran i više malih prozora, i ja biram koji ću. Ovaj ovdašnji je na ekranu bio u donjem levom ćošku. Sama pomisao da kliknem na njega bila je mučna. Svidelo mi se tu gde sam bila. Lagana. I ne samo bestelesno  lagana već i misaono. Sve je bilo lako. Sve je samo teklo kao bezbrižna reka. Reka teče svojim tokom i kada je toplo i kada je hladno. I kada plivate u njoj i kada ne. Teče i kad je gađate smećem. Ona samo teče, ne obazire se. Ne zastajkuje, samo nastavlja dalje. I ako naiđe na neki kamičak, na neku stenu, pređe i preko nje. Obiđe je, ali nastavlja dalje. Nije joj teško. Zato i postoji, da teče, da pruža ono najneophodnije onima koji je trebaju. Daje energiju. Daje život. I nikada vam neće reći: Ne, nemojte da uskočite. Ne, nemojte plivati ovde, niti se umiti, niti napojiti. Ona ne govori ne. Ona daje. Ona samo daje, neiscrpno daje sebe bez očekivanja da joj bilo šta uzvratite. Već ste joj dali, dali ste joj mogućnost da bude tu za vas. Iako ćete baciti na nju neki papir, neku plastičnu flašu ili otpad bilo koje vrste, ona će vas opet primiti. Jer takva je ona. Ona prosto voli i daje.
 


Tako sam i ja tekla, letela. Bila sam svuda. Bilo je divno, bilo je lepo... Jednost. Posmatram svoje telo koje nema težinu. Vidim kako se stapa sa svime. Čestice, iskre... Svetlucavo je. Zaista božanstveno je. I shvatam da sam svesna svega. I znam da sam to putovanje otpočela iz potkrovlja u kome živim. I jasno mi je da bih baš u tom trenutku trebala da stojim na sred svoje sobe. I stojim i savijam se unazad.


Povijam se skoro do poda. Čujem krc. Čujem još jedan krc. I shvatam da se to čuje moja kičma i oduševljena sam koliko je razgibana, i onda poslednje krc koje dolazi iz samog njenog početka. I kao to mi je trebalo. Trebalo je da otpustim strah od emotivne podrške. Shvatam da su se moje telo i moja svest savršeno razvdojili. Jedan deo moje svesti. Moje nesvesno je tu?
 


Trip... Kada otvorim oči, opet sam dole, na zemlji. Moj um i telo pokušavaju da se zadrže svim silama za ono materijalno. Strah... Osećam strah. Da se prepustim!? Valjda da... Umivam se i ruke kao da nisu moje. Ona slavina čudna je, gruba. Ah, fuj... I sve mi je to tako mučno. I eto me iznad šolje i povraćam, i srećna sam. Izbacujem ogroman teret. Zatvaram oči i scenario kaže da je bolest izašla. I posmatram sebe i vidim ogromno sivilo koje izlazi iz mene. Razmišljam da li da se obučem, da siđem dole do oca, ali čemu!? Toliko dugo sam želela ovo putovanje. Osećala sam da mi je potrebno. Da je to jedini način da se spojim, pre svega sama sa sobom. Sada, kada je putovanje gotovo, mislim da ću možda poći na još jedno. Mislim da mi je potrebno.

 

iskustvo meditacije

 

Iako sam bila jedno sa Njim, imam osećaj da sam ja ostala podeljena. Možda i nisam, možda odbijam da vidim da sam se sjedinila. Ali fizički osećaj podeljenosti je jak na trenutke. Kao da funkcionišem po nekom programu. Klik i učim i pamtim, i sve je ok. I onda novi klik i eto me tamo negde daleko. Sve je lepo. Ja sam vesela, razdragana, sve je dobro i baš me briga za ovaj svet, za obaveze koje imam. Ovde je dobro, ali ne mogu da se otmem osećaju da sam sama sebe ovde poslala kao po nekoj kazni. Kao da zadatak nije završen i da sam se vratila da ga završim.

 

A htela sam tamo da ostanem. Bilo koji prozor na ekranu je bio poželjan u odnosu na ovaj u levom ćošku. Možda sam samo umorna. Možda dugo tečem. I pored svega tečem. Ali kao da me stiže teret mog toka. Nisam tekla bezbrižno. Umaralo me je to zatrpavanje, ta uskakanja i preskakanja. Radosna sam jer znam da su brzaci prošli i da me uskoro čeka miran tok, samo se molim za snagu, za jako korito koje će da me dovede do tačke mirnog toka. Radujem se. Istinski se radujem slobodi. Nema više teretnih brodova da plove po meni. Sad je samo ostao ovaj mulj iz mene da se očisti i malo ove travice da se počupa kako bi se dobre duše u meni kupale u radosti! A radujem se i toj posebnoj duši. Radujem se da tečemo zajedno. Da plešemo na vetru, mesečini. Da spajamo svetove i univerzume. Da nas prožme jedinstvo i neraskidivost.
 


Radujem se u zahvalnosti!

 


S ljubavlju,
 
Sanja Reiki Dejanović


www.novasvest.com

 

 

 



SEMINARI I RADIONICE:






















Inicijalizacija u toku...