Iluzorna i realna SVRHA ljudskog bića





Šta znači reč svrha? Kako je doživljava različita osoba? Da li svrha treba da otežava ili olakšava život čoveku? Zbog čega je uopšte bitno spoznati svrhu sa svih strana?

Sva ova pitanja mogu proći kroz glavu čoveku, ali i ne moraju. Pitanje svrhe može biti iz dva ugla. Ugao spoznaje apsoluta sa jedne strane ili ugao namirivanja nemira unutar sebe sa druge.

Apsolut zahteva samospoznaju. Namirivanje zahteva ispunjenje žudnji tela. Svest i telo dva su različita entiteta bivanja unutar našeg postojanja. Svrha svesti je jedno, dok je svrha tela drugo.

Onda kada duhovnjak priupita sebe povodom pitanja svrhe, dobija odgovor i razume ga spram sebe. Onaj koji daje odgovor unutar nas smo opet mi. Unutar nas se formira potreba za pitanjem, pa zatim i odgovor spram onoga što smo. Ukoliko ne postoji stremljenje ka samospoznaji, onda je svrha rigidna, tvrda i bolna. Svi evoluiramo, a evolucija zahteva dopuštanje fluidnosti unutar nas, da bi bila prijatna.

Svrha svakog bića je evolucija. Oni koji žive bez potrebe za samoupoznavanjem, samorealizacijom ili prosvetljenjem, oni ne evoluiraju brže od životinja. Čovek sa svešću poseduje dar introspekcije i raznoraznih procesa transformacije svesti, energetsko kanalisanje i pročišćenje kako tela tako i duha, odnosno aure.

Čovek u potrazi za svrhom, to je čovek u potrazi za finalnim rešenjem. Finalno rešenje samo po sebi nije izvodljivo, jer je sve u stalnoj promeni. Moguće je ograničiti sebe, umom, idejama, pa na taj način ograničiti sebe na određenom nivou evolucije. Kroz ograničavanje umom postajemo većinski sisar, telo, dok kroz oslobođenje od uma težimo svesnom življenju, kroz svest oslobođenu od tela. Slobodna svest je stabilna i centrirana, pročišćena i neometana, protočna i sveobuhvatna u širinu isto kao i u dubinu. Svest konektovana na telo i pod težinom karme, pruža osećaj samonedovoljnosti, neispunjenosti i podsvesnog nezadovoljstva. Ograničena svest realnost doživljava kroz dualnost i stalno definisanje umom prijatnih stvari sa jedne i neprijatnih stvari sa druge strane, gde na taj način dobija uvid u iluzornu svrhu uma.

Iluzorna svrha je svrha tela. Realna svrha je svrha svesti. Telo govori jezikom prijatnosti ili neprijatnosti. Čista svest je oslobođena od dualnosti i govori jezikom evolucije. Jezik tela svi znamo, dok je jezik evolucije svesti mnogima još uvek mističan i nedefinisan.

Dualnost nema potrebe objašnjavati. Emocije, osećanja, misli, ideološki stavovi i ostalo, objašnjeno je u mnogim drugim tekstovima. Sve koje istinski interesuje svrha, ne bi trebali uopšte da se bave mislima iluzorne svrhe, gde je svrha definisana odnosom sa bilo čime izvan sebe. Sve što je izvan nas, porodica, posao, zabava, ostvarenja, itd. sve je to svakako samo naš unutrašnji doživljaj, kroz pet čula.

Prava svrha se promatra kroz Sopstvo, unutar sebe. Onda dok smo svesno okrenuti ka sebi, onda možemo imati uvid u stazu ka samospoznaji. Nakon samospoznaje više ne postoje pitanja, već je sve jedan veliki odgovor.

Ukoliko bismo učili decu jednog dana u budućnosti u školama kako da prepoznaju sebe i uvide šta su, zašto su i kuda idu, moramo biti prizemni prilikom objašnjavanja ove tri stvari.

Da bismo uvideli šta smo, prvo moramo imati uvid u načine percepcije realnosti. Pet čula i svest. Nakon toga moramo objasniti relaciju između pet čula i svesti. Svest zasićena čulima je slepa. Svest oslobođena od čula je vidovita. Ljudi sebe oslobađaju od čula kroz drogu često, pa ''zatupljuju'' um dok traje efekat. Kroz introspekciju, bez droge, dolazi do razvijanja prirodne vidovitosti, a smanjivanje ograničavanja svog doživljaja realnosti kroz čula. Introspekcija je svesno posmatranje izvora svog unutrašnjeg pogleda kroz bivanje. Druga stvar je postavljanje iskrene namere. Nije moguće postaviti iskrenu nameru ukoliko smo na nivou svesti sisara. Sisar pronalazi rešenje kroz prevaru, alat, uslovljenost.

Iskrena namera zahteva misliti srcem, a ne umom. Mogućnost postavljanja iskrene namere unutar sebe je granica između sisara i svesnog čoveka. Iskrena namera zahteva kontinuitet, koji se ostvaruje kontrolom protoka svesti. Neki se rađaju urođeno sa ovom mogućnošću, neki ne. Prilikom boravljenja u blizini ljudi koji imaju iskrene namere i dopuštanjem unutrašnje promene, dešava se prirodna evolucija. Dakle, alati za uviđanje Sopstva su mogućnost postavljanja iskrene namere, mogućnost otpuštanja i mogućnost neometanog bivanja od strane uma u vidu misli ili energetske relacije sa bilo čime izvan sebe. Verovanje u nešto izvan sebe je iluzorno i ograničeno. Verovanje u sebe je energizovanje identiteta unutar sebe. Čista vera je vera kroz sebe, neometano. Iskrena namera postepeno postaje vera. Vera razlaže um, a pomaže čistoj svesti da se spusti niz kundalini. Vera otvara sedmu čakru, isto kao što introspekcija otvara šestu čakru.

Nakon otkrića mogućnosti introspekcije, ljudska osoba prvi put upoznata sa ovim prvo prolazi kroz period tranzicije. Period trazicije iz stanja svesti sisara u stanje svesti svesnog čoveka može biti buran, u zavisnosti od karme. Karma je vezana za telo. Svest je slobodna. Naš život na planeti Zemlji je mešavina tela i svesti. Svest je ograničena telom, a telo radi svoj posao nezavisno od toga jel mi to želimo ili ne. Instikt komanduje, a svest boravi i biva. Svest o izvoru svesti unutar sebe je prvi korak ka oslobođenju od tela. Čovek koji prvi put dobija uvid u to, naziva se često probuđen čovek.

Probuđen čovek nije isto što i apsolutno svestan čovek. Probuđen čovek je onaj koji je spoznao postojanje staze unutar sebe koju mora da prođe dok ne stigne do bivanja jedno sa izvorom svesti unutar sebe. Kako se korača staza, tako se više biva izvor, a manje se biva sisar. Sisar imitira sliku u glavi, dok svestan čovek kroz samospoznaju biva slobodan od slike koju diktiraju um i telo. Kroz prepoznavanje razlike između umne slike i čiste svesti, dobijamo mogućnost prepoznavanja razlike između relativne istine i staze ka apsolutnoj. Staza ka apsolutnoj istini je najdirektnija staza ka izvoru. Bivanje u stanju apsolutne istine uz svesnu introspekciju predstavlja brzu stazu osvešćivanja.

Probuđen čovek je bitan momenat, jer nakon buđenja, odnosno prepoznavanja izvora svoje svesti unutar sebe i bivanja uz izvor, neometano od strane inercije tela, čovek po prvi put spoznaje slobodu. Sve do tada, biva uspavan i slep. Probuđen čovek ne dovodi u pitanje svoju svrhu, dokle god je iskren sa sobom, jer mu budnost pruža uvid u njegovu ograničenost, a moral drži podalje od ega i glorifikacije samog sebe.

Dakle, svrha neprobuđenog čoveka je da se probudi, a svrha probuđenog čoveka je da se osvesti do kraja kroz introspekciju, radi potpunog osvešćivanja i zatim samorealizacije.
 


Ukoliko neprobuđeni čovek odbija budnost, ne treba ga dirati. Ukoliko probuđeni čovek počne da laže sebe, mešajući iluziju uma i osećanja ega zajedno sa stazom introspekcije, tu onda stane i počne da gradi religije, ideologije, gradi sebe kao mesiju i pokušava da utiče na druge, radi prevlasti, masovne kontrole i širenja Sopstva. To je prirodan proces, a nivo do kojeg osoba dođe zavisi od okoline. Ukoliko je okolina na visokom nivou svesti, odnosno duboko unutar sebe i sa velikim brojem samorealizovanih učitelja, onda nije moguće lagati sebe. Uvid okoline nam pruža refleksiju sebe. Zbog toga je dobro praktikovati Bhakti Jogu.

Sisaru je važno da mu iluzija bude prihvaćena od strane okoline, nakon čega počinje da luči odgovarajuće hormone i gradi sliku o sebi unutar uma kao delu čopora sa iluzornom svrhom. Svesnom čoveku nije važno da uđe u karmičku relaciju, već da biva jedno sa izvorom kroz sebe.

Svestan čovek na taj način doživljava najvišu ekstazu življenja, a probuđeni čovek biva u okolini pozitivnoj po njegovu dalju evoluciju svesti. Jako je važno podržavati se međusobno i ne zastajkivati u slučaju bilo kakvih neprijatnih dešavanja između ljudi.
 

 

 

 

 

 

Autor: Viktor Turman

Preuzeto sa: www.shivaishta.org

Priredila: Marija Božić

 


 







POVEZANI TEKSTOVI




SEMINARI & RADIONICE