Doživljaj kosmičke svesti



loading...


“Evo me, guruđi.” Moje posramljeno lice bilo je rečitije od mog pozdrava.
“Pođi sa mnom u kuhinju da vidimo šta ima za jelo.”

Šri Juktešvar se ponašao prirodno kao da su od našeg poslednjeg sastanka prošli sati, a ne dani.
“Učitelju, sigurno sam vas razočarao svojim naglim odlaskom. Mislio sam da ćete se možda na mene naljutiti.”
“Naravno da neću. Ljutnja izvire samo iz osujećenih želja. Pošto od drugih ništa ne očekujem, oni ne mogu da učine ništa što bi bilo u suprotnosti sa mojim željama. Nikada te ne bih iskoristio za lične ciljeve. Srećan sam samo ako si i ti istinski srećan.“


“Gospodine, čovek uvek neodređeno sluša o božanskoj ljubavi, a danas u vašoj anđeoskoj osobi nalazim za nju konkretan primer. U svetu čak ni otac ne oprašta sinu, ako ovaj bez upozorenja napusti porodični posao. A vi se ni najmanje ne ljutite iako mora da sam vas doveo u veliku nepriliku, jer nisam
završio svoje zadatke.”


Pogledali smo jedan drugog u oči u kojima su sijale suze. Preplavio me je talas blaženstva. Bio sam svestan da Gospod u liku mog gurua širi male zanose mog srca do sveobuhvatnog dometa kosmičke ljubavi. Nekoliko dana kasnije otišao sam rano u praznu učiteljevu dnevnu sobu. Hteo sam da meditiram, ali moje neposlušne misli se nisu mogle pohvaliti istom namerom. Razletele su se kao ptice pred lovcem.

“Mukunda”, odjeknuo je učiteljev glas sa udaljenog balkona. Bio sam buntovno raspoložen, kao i moje misli. “Učitelj me uvek podstiče da meditiram”, promrmljao sam.

“Ne bi smeo da me uznemirava kada zna zašto sam došao u ovu sobu.” Opet me je pozvao, ali ja sam tvrdoglavo ćutao. Kada me je pozvao po treći put, u glasu mu se osećao prekor.
“Gospodine, ja meditiram”, viknuo sam protestujući.
“Znam kako meditiraš”, viknuo mi je moj guru, “a duh ti je razbacan kao lišće u oluji! Dođi ovamo.”


Prekoren i razotkriven, tužno sam se uputio k njemu.
“Jadni moj dečko, planine ti nisu dale ono što želiš.” Učitelj je govorio blago, tešeći me. Spokojan pogled bio mu je nedokučiv. “Želja tvog srca će se ispuniti.”

 



Šri Juktešvar se retko zabavljao zagonetkama. Čudio sam se. Blago me je udario po grudima na mestu iznad srca. Telo mi se ukočilo, a ogromni magnet kao da mi je isisao dah iz pluća. Duša i duh istog trenutka su se oslobodili telesnog ropstva, izlivajući se kao tekuće prodorno svetlo iz svake moje pore.


Telo mi je bilo kao mrtvo, pa ipak sam intenzivno znao da nikad pre nisam bio tako potpuno živ. Moj osećaj identiteta nije se više ograničavao na moje telo, nego je obuhvatao i sve okolne atome. Ljudi u udaljenim ulicama polako su se kretali po mojoj vlastitoj dalekoj periferiji. Korenje biljaka i drveća naziralo se kroz maglovitu providnost zemlje i mogao sam da razaberem kako u njemu teče sok. Ispred mene ležala je cela okolina. Moj normalni frontalni vid izmenio se u obuhvatni sferni, koji je opažao sve simultano. Zadnjim delom glave video sam ljude kako šetaju ulicom Rai Ghat, a opazio sam i belu kravu koja se polako približavala. Kada je stigla do ašramskih vrata kao da sam je gledao fizičkim očima. Pošto je zamakla iza zida od cigala i dalje sam je jasno video. Svi predmeti koje je moj pogled obuhvatao, treperili su i titrali kao brzi film. Moje telo, učiteljevo telo, dvorište okruženo stubovima, pokućstvo i pod, drveće i sunce povremeno bi se uznemirili, dok se sve nije rastopilo u svetlucavom moru, kao što se u čaši vode rastope kristali šećera kada ih protresemo. Svetlo koje je sve ujedinjavalo, smenjivalo se s materijalizacijom oblika, a ti preobražaji otkrivali su da u stvaranju vlada zakon uzroka i posledice.
 

Po spokojnim beskrajnim obalama moje duše razlila se okeanska radost. Shvatio sam da je duh Božiji neiscrpno blaženstvo. Njegovo telo su bezbrojna svetlosna vlakna. Sjaj koji je bujao u meni počeo je da se rasprostire preko gradova, kontinenata, cele zemlje, sunčevih i zvezdanih sistema, proređenih maglina i lebdećih univerzuma. Ceo svemir je u blagom sjaju svetlucao u beskonačnosti mog bića, kao grad koji se noću vidi iz daleka. Zaslepljujuće svetlo iza oštro ocrtane linije horizonta nekako je bledelo na najudaljenijim rubovima. Tamo sam mogao da vidim uvek isti blagi sjaj. Bio je neopisivo nežan. Slike planeta oblikovale su se od grubljeg svetla. Božanski zraci su se izlivali u svim smerovima iz večnog izvora stvarajući galaksije preobražene neopisivim aurama. Video sam kako se stvaralački zraci uvek ponovo zgušnjavaju u sazvežđa da bi se opet rastopili u moru providnog plamena. Milijarde svetova ritmički su prelazile u taj providni sjaj, a zatim je vatra opet postajala nebeski svod. Središte ognjenog neba spoznao sam kao tačku intuitivne percepcije u svom srcu. Iz tog mog unutrašnjeg jezgra širio se sjaj prema svakom delu svemirske strukture. Blažena amrita, nektar besmrtnosti, pulsirala je u meni tečno kao živa. Čuo sam kako stvaralački Božiji glas odjekuje kao aum, titraj kosmičkog motora.

 



Iznenada mi se dah vratio u pluća. Sa skoro nepodnošljivim razočaranjem shvatio sam da sam izgubio svoju beskonačnost. Opet sam bio ograničen na ponižavajući kavez tela koji se teško prilagođava duhu. Kao izgubljeni sin pobegao sam iz svog makrokosmičkog doma i sam sebe zatvorio u jadni mikrosvet.


Moj guru stajao je ispred mene nepokretan. Počeo sam da se spuštam ka njegovim svetim stopalima, zahvalan za doživljaj kosmičke svesti za kojim sam toliko dugo strastveno žudeo. Zadržao me je u uspravnom stavu i progovorio mirno i skromno: “Ne smeš se opiti ekstazom. U svetu te čeka još mnogo posla. Hajde da počistimo pod na balkonu, a potom ćemo prošetati duž Gange.”
Doneo sam metlu. Znao sam da me učitelj uvodi u tajnu uravnoteženog života. Duša mora da se protegne do kosmogonijskih ponora, dok telo obavlja svakodnevne dužnosti. Za vreme kasnije šetnje još uvek sam bio neizrecivo ushićen. Naša dva tela video sam kao dve astralne slike koje idu putem pored reke, čija je suština čisto svetlo.

Božiji duh je taj koji aktivno podržava svaki oblik i svaku silu u svemiru. Međutim, On sam je transcendentan i odvojen u blaženoj nestvorenoj praznini s one strane svetova vibrirajućih pojava”, objasnio je učitelj.
“Sveci koji ostvare svoju božanstvenost, poznaju sličnu dvostruku egzistenciju čak dok su još u telu. Svesno obavljajući zemaljske poslove, ostaju uronjeni u unutrašnje blaženstvo. Gospod je sve ljude stvorio od beskrajne radosti svog bića. Premda su bolno sputane telom, Bog zna da će duše načinjene na njegovu sliku, na kraju prevladati identifikaciju s čulima i ponovo se sjediniti s njim.”

Iz kosmičke vizije izvukao sam mnoge trajne poruke. Danima sam smirivao svoje misli, i oslobodio se varljivog uverenja da je moje telo gomila mesa i kostiju koja se kreće po čvrstom tlu materije. Video sam da su dah i nemiran um kao oluje koje na okeanu svetla podižu talase materijalnih oblika - zemlju, nebo, ljude, životinje, ptice, drveće. Nemoguće je da se beskonačno vidi kao jedno jedino svetlo, ukoliko se te oluje ne smire. Svaki put kada bih uspeo da potpuno umirim svoj dah i svoje misli, ugledao bih kako se mnoštvo talasa kreacije stapa u jedno blistavo more, baš kao što talasi okeana kada se oluje smire spokojno nestaju u njegovom jedinstvu.


Božansko iskustvo kosmičke svesti učitelj daje tek kada je učenik svoj duh toliko ojačao meditacijom da ga prostrani vidici ne mogu zgromiti. To iskustvo se ne može steći pukom intelektualnom spremnošću ili otvorenošću. Samo stanje proširene svesti koje se postiže vežbanjem joge i predane bhakti može da pripremi duh kako bi podneo oslobodilački šok sveprisutnosti. Iskrenom pokloniku to se neizbežno događa. Njegova intenzivna žudnja počinje da privlači Boga neodoljivom silom. Gospod, kao kosmička vizija, poklonikovim magnetskim žarom biva privučen u širinu njegove svesti.
Šri Juktešvar me je naučio kako da dozovem blaženi osećaj kada god to poželim, i da ga prenesem drugima ako su im intuitivni kanali dovoljno razvijeni. Mesecima sam svakog dana ulazio u stanje ekstatičnog sjedinjenja razumevajući zašto se u Upanišadama105 kaže da je Bog rasa, “najslađi”.
 

 


Međutim, jednog dana sam izašao s tim problemom pred učitelja.
“Gospodine, želim da znam kada ću naći Boga.”
“Pa, našao si ga.”
“O, ne, gospodine, mislim da nisam!”

Moj guru se nasmešio.

 

“Znam da ne očekuješ starca na prestolu u nekom antiseptičnom kutku svemira. Međutim, vidim da smatraš kako je posedovanje moći poznavanje Boga. Nije tako. Čovek može da poseduje sav svemir, a da mu Gospod ipak izmiče! Duhovni napredak se ne sme meriti moćima, već samo jačinom blaženstva u meditaciji. Bog je uvek nova radost. On je neiscrpan. Ako budeš nastavio da meditiraš godinu za godinom, očaraće te beskrajnom domišljatošću. Poklonici kao što si ti, koji su pronašli put ka Bogu, ni ne pomišljaju da ga zamene nekom drugom srećom. Niko se s njim ne može takmičiti u zavodljivosti.
Tako brzo se umaramo od zemaljskog uživanja. Želja za materijalnim nema kraja. Čovek nikada nije u potpunosti zadovoljan, pa sledi jedan cilj za drugim. Ono “nešto drugo” što on traži jeste Bog, jer samo on može da pruži trajnu sreću.

Zemaljske želje izbacuju nas iz unutrašnjeg raja. One nam nude lažna uživanja koja se izdaju za duševnu radost. Ipak, božanskom meditacijom izgubljeni raj može opet brzo da se pronađe. Pošto je Bog uvek nov, ne može da nam dosadi. Da li se možemo zasititi blaženstva čiji se raskošni ukus bez prestanka menja?

“Sada razumem, gospodine, zašto sveci Boga zovu nedokučivim. Čak ni život koji bi večno trajao, ne bi bio dovoljan da prodremo u njegovu tajnu.”

“Tako je. Ali on nam je blizak i drag. Kada duh krija jogom ukloni čulne prepreke, meditacija pruža dvostruki dokaz o Bogu. Uvek nova radost pokazuje da on postoji, jer su u to uvereni svi atomi našeg tela. U meditaciji čovek nalazi i njegovo neposredno vođstvo, pravo rešenje svakog problema.”

“Vidim, guruđi, da ste vi rešili moj problem.” Zahvalno sam se smeškao. “Sad razumem da sam našao Boga, jer kad god bih zauzet poslom podsvesno osetio radost meditacije, na suptilan način bih bio podstaknut da krenem ispravnim smerom čak i kada se radilo o detaljima.”

Ljudski život pritisnut je tugom sve dok ne naučimo kako da se uskladimo s Božijom voljom, čiji 'pravi smer' često zbunjuje egoističnu inteligenciju. Samo Bog može da dâ nepogrešiv savet. Ko nosi teret svemira, ako ne on?”
 



Izvor: „Autobiografija jednog jogija“ - Svami Jogananda


 

Ovaj tekst možete čitati i u novembarskom izdanju E-magazina Nova Svest







loading...



SEMINARI I RADIONICE:














loading...


Inicijalizacija u toku...
loading...

loading...