Rabindranath Tagore



loading...




Izvor: www.schoolofwisdom.com
Prevod:
Marko Maoduš
 

 


Rabindranat Tagore je rođen u Kalkuti, gradu u Indiji, u bogatoj bramanskoj porodici. Posle kratke posete Engleskoj (1878) gde je pokušao da uči prava, vratio se u Indiju i umesto toga počeo da se bavi pisanjem, dramaturgijom, poezijom, filozofijom i podučavanjem. Do svoje pedeset prve godine ostvario je delimičan uspeh u oblasti Kalkute, gde je rođen i odrastao, uz mnogo svojih priča, pesama i dramskih komada. Njegove kratke priče su objavljivane u mesečniku jednog prijatelja, a bio je i glavni glumac u nekoliko svojih predstava. Inače, bio je vrlo malo poznat van oblasti Kalkute i potpuno nepoznat van Indije.

 


Sve to se iznenada promenilo 1912. godine. Tada se vratio u Englesku, po prvi put od kada je odustao od školovanja u pravnoj školi, još od perioda kada je bio tinejdžer. Sada je stigao sa pedeset jednom godinom, u društvu svog sina. Na putu ka Engleskoj počeo je da prevodi, po prvi put, svoj poslednji izbor poema, “Gitandžali”, na engleski. Gotovo sav njegov rad pre toga, bio je zapisan bengalskim jezikom. Odlučio je da se time bavi, samo da bi imao šta da radi na putu, bez ikakvih očekivanja da će njegovi prvi prevodi postići ikakav uspeh. Prevode je zapisivao u malu svesku koju je nosio sa sobom tokom dugog putovanja brodom iz Indije.

 

Pošto su pristigli, sin je zaboravio očevu torbu u kojoj se nalazila sveska, na stanici podzemne železnice. Srećom, torba je pronađena narednog dana od strane poštenog građanina i vraćena vlasniku. Jedini Tagoreov prijatelj u Engleskoj, poznati umetnik koga je upoznao u Indiji, Rotenštajn, kada je saznao za te prevode, zatražio je da ih vidi. Slikar nije mogao da veruje svojim očima. Poeme su bile neverovatne. Odmah je pozvao svog prijatelja Jejtsa i uspeo da ga nagovori da i sam pogleda prevode u ispisanoj svesci.

 


Ostatak je, kako kažu, istorija. Jejts je bio zanesen. Kasnije je napisao uvodnik za Gitandžali, koji je objavljen u septembru 1912. godine, u ograničenom izdanju, od strane društva Indijaca u Londonu. Odmah zatim, i poezija i čovek postali su apsolutna senzacija, prvo u londonskim literarnim krugovima, a potom i u čitavom svetu. Njegovo duhovno prisustvo bilo je fenomenalno. Njegove su reči budile veliku lepotu. Niko nikada ranije nije čitao nešto nalik tome. Mali deo misticizma i sentimentalne lepote indijske kulture predstavljene su Zapadu po prvi put. Manje od godinu dana kasnije, 1913. godine, Rabindranat je primio Nobelovu nagradu za književnost. Bio je prvi čovek koji je počastvovan na taj način, a da nije sa Zapada.  Preko noći je postao poznat, počeo da putuje svetom i promoviše inter-kulturalnu harmoniju i razumevanje.

 

rabindranath tagore

 


Od strane kralja Džordža V proglašen je za viteza 1915. godine. Kada ne bi putovao, ostajao bi u svojoj porodičnoj kući u predgrađu Kalkute i bio vrlo aktivna snaga na planu pisanja, duhovnosti i društveno-političkom radu.
Posle masakra u Amritsaru, 1919. godine, gde je 400 Indijaca pogubljeno od strane britanskih trupa, vitez Tagore se odrekao svoje titule. Iako dobar prijatelj Mahatme Gandija, najveći deo svog vremena ostao je van politike. Protivio se nacionalizmu i militarizmu kao principima, i umesto toga, promovisao principe duhovnosti i zalagao se za kreaciju nove svetske kulture zasnovane na multi-kulturalizmu, raznolikosti i toleranciji. Služio je kao duhovni i kreativni svetionik svojim zemljacima, i naravno, celom svetu. Koristio je novac koji bi zaradio na svojim predavanjima kako bi proširio školu koju je osnovao 1901. godine, sada poznatu kao Višva Bharati.

 

 

Ona je bila alternativa slabom sistemu obrazovanja nametnom od strane Britanaca, a u njoj su kombinovane najbolje tradicionalne ideje indijskog naroda sa idealima Zapada.  Njegovi napori u multi-kulturalnom podučavanju bili su nadahnuće za mnoge, uključujući i njegovog prijatelja, Kermana Kejserlinga iz Estonije. Grof Kejserling je 1920. godine osnovao svoju školu, po uzoru na Tagoreovu školu i univerzitete koji su postojali u Severnoj Indiji pod budističkim vođstvom preko 2000 godina, pod nazivom „Škola mudrosti“. Rabindranat Tagore je vodio početni program “Škole mudrosti” 1920. godine, i učestvovao u nekim programima i kasnije.
 

 

Kreativni izraz Rabindranata Tagorea govori mnogo. Raznovrsnost, kvalitet i kvantitet su neverovatni. Kao pisac, Tagore je mahom pisao na bengalskom jeziku, ali je posle uspeha sa “Gitandžalijem”, preveo i mnoge druge svoje radove na engleski.
Napisao je preko hiljadu poema, 8 tomova kratkih priča, gotovo dva tuceta dramskih komada, 8 novela, i mnogo knjiga i eseja na temu filozofije, religije, obrazovanja i društva. Pored reči i drame, njegova ljubav je bila i muzika, u bengalskom stilu. Komponovao je preko dve hiljade pesama, kako muziku, tako i reči. Dve su postale nacionalne himne Indije i Bangladeša. U 1929. godini postao je i slikar. Mnoge njegove slike mogu biti pronađene u muzejima, posebno u Indiji, gde se smatra najvećim piscem u istoriji.

 


Tagore nije bio samo kreativni genije, bio je i veliki čovek i prijatelj mnogima. Na primer, bio je dobar prijatelj od detinjstva velikom indijskom fizičaru, Boseu. Bio je obrazovan i prilično dobro je poznavao Zapadnu kulturu, a posebno poeziju i nauku. To ga je činilo izvanrednom osobom, jednom od prvih koja je kombinovala Istok i Zapad, antičko i moderno znanje. Tagore je dobro poznavao i post-Njutnovu fiziku i bio kadar da debatuje sa Anjštajnom 1930. godine, na temu novih principa kvantne mehanike i haosa. Snimci njegovih konverzacija sa svojim savremenicima kao što su Albert Ajnštajn i H.Dž. Vels, ostaju kao kulturne znamenitosti i prikazuju briljantnost ovog čoveka. Iako je Tagore divan reprezent svoje zemlje – Indije – čovek koji je napisao nacionalnu himnu – njegov život i njegov rad u mnogome prevazilaze tu državu. On je istinski čovek cele Zemlje, proizvod najboljeg iz tradiocionalne indijske i moderne Zapadne kulture.

 

tagore i gandi

 


Tužne su ispitivačke oči tvoje. One bi da smisao moj
dokuče kao što bi mesec da izmeri more.
Razotkrio sam život svoj pred tvojim očima s kraja na kraj,
i ništa ne ostade ni skriveno ni presvučeno.
I upravo me zato ne poznaješ.
Da je to barem dragulj, mogao bi ga zdrobiti u stotinu komadića
i nanizati ih u ogrlicu da ti je na vrat stavim.
Da je to barem cvet, okrugao, sitan i ljubak, otkinuo bih ga
sa stabljike da ti ga u kosu zataknem.
Ali, to je srce, ljubljena moja. Gde li su njegovi žali i
dno njegovo?
Ti ne poznaješ granice ovomu kraljevstvu, pa ipak si
kraljica njegova.
Da dođe samo časak radosti, on bi se u lagani osmeh
rascvao, i ti bi ga začas mogla videti i pročitati.
Da bude samo bol, razlila bi se u bistrim suzama,
pa bi se u njima i bez reči odrazila nutarnja tajna.
Ali, to je ljubav, ljubljena moja.
Njena je radost i njena bol bezgranična, i beskrajna je
oskudica njena i njeno bogatstvo.
Blizu ti je kao i sam život, ali je nikada ne možeš
sasvim upoznati.

 

 

Ovaj tekst možete čitati i u novembarskom broju magazina Nova Svest

 

 

 








SEMINARI I RADIONICE:







loading...


Inicijalizacija u toku...
loading...

loading...