Biti luckast i biti razborit



Svet je poznavao tako divne, luckaste ljude; zapravo, svi najveći ljudi u svetu su bili malko luckasti - luckasti u očima masa. Njihova luckastost je bila ispoljavana jer oni nisu bili nesretni, nisu bili zabrinuti, nisu se bojali smrti, nisu se plašili trivijalnosti. Oni su živeli svaki trenutak potpuno i intenzivno i zbog toga je njihov život bivao divan cvet - bili su ispunjeni miomirisom, ljubavlju, životom i smehom. No, to je na neki način uznemirivalo milione ljudi oko tebe. Oni nisu mogli prihvatiti ideju da si ti dospeo do nečega što su oni izgubili; stoga su oni pokušali da te na bilo koji način učine nesretnim. Njihovo osuđivanje nije ništa do težnja da te učine nesretnim, unište tvoj ples, da ti oduzmu veselost - tako bi se morao vratiti u njihov obor.

 

Pojedinac treba da sakupi hrabrost da živi i kada drugi govore da je luckast. Treba im reći: “Vi ste u pravu. U ovakvom svetu samo luckaste osobe mogu biti sretne i vesele. Ja sam odabrao tu luckastost sa veseljem, sa blagošću, sa plesom, a vi ste odabrali razboritost sa bolom, žudnjom i paklom - naši izbori su različiti. Ti budi razborit i ostani nesretan, a mene ostavi sa mojim ludostima. Nemoj se osećati neugodno, jer ja se uopšte ne osećam neugodno zbog tebe - toliko mnogo je takozvanih razboritih ljudi u svetu i ja se ne osećam krivim.”

 


U pitanju je samo kratko vreme... Uskoro, kada te drugi budu prihvatili kao takvog, neće te više mučiti. Tada ćeš moći stati na svetlost dana sa svojim pravim bićem – moći ćeš odbaciti sve pređašnje izveštačenosti. Naš ukupni razvoj stvara raskol u našem umu. Mi treba da pokažemo lice društvu, masi, svetu, a to ne mora biti tvoje pravo lice; zapravo, to i ne treba da bude tvoje pravo lice. Ti treba da pokazuješ lice koje drugi vole, koje narod ceni, koje biva prihvaćeno od njih - njihove ideologije, njihove tradicije – a da zadržiš svoje pravo lice za sebe. Ovaj raskol postaje nepremostiv jer ti većinu vremena provodiš u masi, srećeš se sa ljudima, razvijaš odnose - veoma retko si sam. Prirodno, maska postaje sve više deo tebe nasuprot onom tvom pravom licu.


A društvo stvara strah u svakom pojedincu - strah od odbacivanja, strah da će ti se neko smejati, strah da ćeš izgubiti poštovanost, strah od toga šta će drugi reći. Moraš se prilagoditi na razne zaslepljene i nesvesne ljude, ne možeš biti svoj. To je temelj naše tradicije u čitavom svetu, sve do sada, da nikog ne prihvataju onakvog kakav je. Onda kada si sa nekim u društvu manje si zainteresovan za sebe, više ti je stalo šta on misli o tebi. No, kada si sam u svom kupatilu, tada se ponašaš kao dete - igraš se menjanja izraza pred ogledalom. Ali, ako iznenada postaneš svestan da te neko gleda kroz ključanicu, makar to bilo malo dete, odmah se promeniš, postaješ kao uobičajeno onaj stari, ponovo ozbiljan, umeren, onakav kakvog te drugi zamišljaju. A iznenađujuća stvar je što se, zapravo, ti plašiš tih ljudi i oni se plaše tebe, takođe. Svi se boje jedni od drugih. Niko ne pokazuje svoja osećanja, svoju stvarnost, autentičnost – i svi žele da bude tako jer je gotovo samoubilački akt predstaviti svoje pravo lice.
 


Tvoja odgovornost je samo prema vlastitom biću. Ne idi protiv toga, jer ići protiv toga znači počiniti samoubistvo, uništiti sebe. A šta je suština? Čak i ako ti ljudi ukažu poštovanje, i misle da si ti veoma smeran, vredan poštovanja, čovek od vrednosti, sve to ne može nahraniti tvoje biće. To ti ne može dati neki sigurni smer u životu i doneti veću lepotu. Ti si usamljen na svetu: sam si dospeo na ovaj svet, sam živiš na njemu i sam ćeš ga napustiti. Sva njihova mišljenja će ostati za tobom, samo tvoje pravo osećanje, tvoje autentično iskustvo će biti s tobom i posle smrti.

 

Čak ni smrt ne može odagnati tvoj ples, tvoje suze radosti, tvoju čistoću osamljenosti, tvoju tišinu, mirnoću, tvoju ekstazu. Ono što smrt ne može otrgnuti od tebe je tvoje pravo blago, a ono što ti može bilo tko oduzeti nije tvoje dobro - bio si samo zaluđivan. Tvoje jedino zanimanje će biti: brinuti i štititi te kvalitete koje ćeš moći poneti sa sobom kada smrt uništi tvoje telo, tvoj um, jer će ti kvaliteti biti tvoje jedino društvo. To su jedine prave vrednosti, i ljudi koji to dokuče mogu reći da žive, drugi se samo pretvaraju da žive.


Odlomak iz knjige: “Život, ljubav, smeh”, Osho

 

Ovaj tekst možete čitati i u decembarskom broju magazina Nova Svest

 

 



SEMINARI I RADIONICE:














PREPORUČUJEMO









Inicijalizacija u toku...