Život počinje izvan komforne zone



loading...


Kada krenemo na put razvijanja svesti, neminovno ćemo ubrzo naići na pojam „komforna zona“.  Svetski poznat pisac Nil Donald Volš autor je jedne od mojih najomiljenijih misli - „Život počinje izvan komforne zone.“ 

 

A šta je ona uopšte? Komforna zona je naizgled sigurni mentalni prostor u kome nam se čini da nas ništa ne može povrediti. Ali, u tom prostoru nalaze se strah, depresija, odlaganje i čekanje srećnijeg života. Izvan njegove granice nalaze se neustrašivost, obilje, uspeh, ispunjenost, samopouzdanje, sloboda... To je nevidljiva granica koju često ne smemo da pređemo, jer se iz nekog razloga, plašimo. Najčešće je to osuda sredine. Evolutivna psihologija kaže da nam je taj strah urođen i da nam je mišljenje drugih jako važno, kako nas ne bi odbacili. U vreme pračoveka, izbacivanje iz plemena značilo je i gotovo sigurnu smrt. Dakle, strah od izlaska iz komforne zone je u stvari, strah od smrti. Ono što se promenilo, a što naši instinkti još uvek ne uspevaju da isprate, je da više ne živimo u takvom svetu i da su veoma male šanse da sutra nećemo imati šta da pojedemo i budemo pod nekim sigurnim krovom, kao i da nas sabljasti tigar neće sačekati u nekom mračnom delu šume. Najveći broj nas nikada ne postane svestan toga i živi život po unapred uhodanom obrascu, gde mu se pričinjava da ima kontrolu.

 

 

Život u zapadnoj civilizaciji uči nas da je sreća neko statično stanje, gde se dešavaju samo lepe stvari, nema problema, sve nam sa lakoćom polazi za rukom i dešava se baš ono što mi mislimo da će nam se svideti. Verujemo da takav život vode srećni ljudi i nadamo se da  će, kada se okolnosti konačno i nama osmehnu,  i naš život biti miran i srećan. Međutim, to se kosi sa svim prirodnim zakonima, jer, ako znamo da je sve energija i da se ona uvek kreće, znamo i da je jedina stvar koja je stalna, upravo promena. I zaista, ako u životu, na kratko i dođemo do tog stanja, taman se nekako sve umiri i pomislimo kako mirno možemo da uživamo u životu, neminovno se dogodi nešto što nas u potpunosti izbaci iz ravnoteže, a mi onda grozničavo pokušavamo da se vratimo u prethodno stanje.

 

Isto je doživeo i Buda, kome su u detinjstvu servirane samo naizgled divne stvari. Od njega su bili sakrivani stari, bolesni ljudi, tuga, plač, glad, patnja, smrt. Tek kada je uspeo da napusti dvor, shvatio je da je živeo u potpunoj iluziji, a potom je krenuo na svoj veličanstveni put buđenja. Dakle, možemo da živimo kao do sada ili da shvatimo da je ta servirana slika veoma loš koncept. Ostaje nam još „samo“ da se probudimo iz kolektivnog sna, kompletno promenimo shvatanje o životnoj sreći i shvatimo da je sve proces, da se sve menja u svakom trenutku, pa i mi sami. 
    

 

Naravno, strah od promene je vrlo snažan i izuzetno čest. Američki psiholog Wyatt Woodsmole govori o tome, nazivajući ga paradoksom lične evolucije.

Evo jednog zanimljivog događaja iz njegove prakse. Na seansu mu je stigla prijateljica i zamolila da joj reši problem. Rekla mu je da bi volela da se bavi određenom aktivnošću. On je na to odgovorio „Odlično! Ako hoćeš da se baviš time, moraš prvo da počneš da radiš ovo.“ Međutim, njen odgovor je bio „Ali, ne želim to radim, jer to nisam ja!“

 


Naravno, ovo se desilo njoj, a niko od nas ne bi tako odgovorio, zar ne? Da je Albert Ajnštajn prisustvovao tom razgovoru, verovatno bi joj bez mnogo zadrške rekao da je ludost raditi stvari na isti način i očekivati drugačije rezultate. I upravo tu leži odgovor šta je potrebno da činimo, kako bismo postali najbolja verzija sebe. Da bismo dobijali drugačije rezultate, moramo raditi drugačije stvari. Da bismo se promenili, treba svesno da radimo ono što „nismo mi“. Pošto je sve već u nama, treba postati svestan da neki naši delovi moraju umreti, kako bi drugi delovi živeli. I nije dovoljno biti „ne mi“ samo jednom, već, ako želimo da evoluiramo, treba da budemo „ne mi“ kontinuirano, tokom čitavog života.

 


Ali, kako se menjati, u kom smeru? Sada bismo mogli sebi da postavimo sledeća pitanja:

 

 

Gde u svom životu osećam toliki komfor da to ne mogu da promenim?
Gde bih želeo da budem, ali ne uspevam da se motivišem kako bih tamo i stigao?
Gde sam blokiran i ne uspevam da nađem prolaz?
Zašto želim da se izmenim na bolje?

 


Sada pokušajmo da sebi damo potpuno iskrene odgovore i pred nama će se pojaviti jasne smernice kuda treba da idemo. Male, svesne izmene u ponašanju koje vode u tom smeru, garantuju nam da ćemo biti zadovoljniji sobom. Treba da obratimo pažnju na verovatno najčešći mogući ljudski izgovor: „Mogao bih to kada bih želeo“. On nas sprečava da dobijemo prednost nad verzijom nas od juče.  Inače, nauka kaže da su upravo nova ponašanja za nas veoma važna, i da se u tim situacijama u mozgu stvaraju nove veze među neuronima, što čini da se osećamo mladim i zdravim.

 


Od kada sam počeo da pristupam životu na ovaj način, davao sam sebi razne ciljeve. Na fizičkom planu, odlučio sam da redovno vežbam (na početku, samo desetak minuta svakog jutra, po savetu mog legendarnog profesora fizičkog iz gimnazije). Kasnije sam sebi uveo redovno trčanje, a onda bih menjao ili broj vežbi, minuta, brzinu, vrstu vežbi, putanju ili okolinu. Na planu emocija sam bio u najvećem haosu, a verovatno sam i danas. Neke od ideja su bile da meditiram redovno, svakog dana kažem nekome koliko mi znači u životu, svesno osećam zahvalnost i zapišem to u dnevnik, zagrlim svog oca ili najboljeg prijatelja. Ono što je zahtevalo više hrabrosti, a donosilo je i veći rast, podrazumevalo je javno govorenje, komunikaciju sa nepoznatim osobama, neustrašivo ispoljavanje emocija... Na logičkom planu bih sebi zadao da čitam nešto desetak minuta, što inače ne bih, ili posetim sajt na internetu koji nikada nisam, odem na predstavu koja je potpuno drugačija od svega što mislim da volim. I svaki put bih se posle toga divno osećao, svestan da sam otkrio još neki deo sebe. Svaki put bih voleo sebe još malo više nego pre.


Međutim, uprkos svim tim lepim osećanjima, napuštanje komforne zone nije lako. Posebno, ako je to potrebno činiti do kraja života. Jer, kako se približavamo zamišljenoj granici zone, naš strah raste, a sa njim i puls, skače adrenalin, suše nam se usta, dlanovi se znoje, disanje se nekada potpuno zaustavlja, a sve to se dešava nesvesno. Naše telo nas priprema za stres koji ćemo doživeti. Kao da je onaj sabljasti tigar i dalje tu. Naravno, ovde ne mislim na skok sa litice bez padobrana, već na situacije kada se sa našim telom sve ovo dešava u svakodnevnom životu, gde ne postoje izvesne šanse za našu smrt. I upravo te signale koje telo šalje možemo iskoristiti. Sada, kada nešto poželim da učinim, a nekoliko sekundi kasnije se sa mojim telom sve ovo dogodi i um momentalno dođe do izgovora „Ma ne moram da vežbam danas, hajde drugi put", ili, "Jeste, lepa je ova devojka, ali, nije baš toliko, ma u stvari mi se i ne sviđa“, ja se zaustavim, osvestim se i u sebi se obradujem, jer, eto nove prilike da izađem iz komforne zone. Potom se setim da je hrabrost kada činimo pravu stvar iako osećamo strah i – to je to. Kada pređem tu granicu, telo šalje sve one divne hemikalije, hormone sreće i radosti u krvotok, i nagrađuje nas što smo još jednom postali „ne mi“.


I za kraj, da pređemo na praktičniji deo. Mislim da pobeđujemo u životu ukoliko kontinuirano izlazimo iz komforne zone fizički, emotivno i logički. Pozivam vas da pronađemo bar po jednu aktivnost koju bismo mogli da izvedemo u narednih sedam dana, na sva tri polja, a koja će nas sigurno izvesti iz komforne zone.  Krenimo malim koracima.

 


Napisao: Marko Maoduš, Follow Yout Heart Coaching Marko Maoduš


 

Ovaj tekst možete čitati i u decembarskom broju magazina Nova Svest

 

 







loading...



SEMINARI I RADIONICE:










PREPORUČUJEMO





loading...


Inicijalizacija u toku...
loading...

loading...