Život je čisto platno



loading...


Osho, nije li život, na kraju, ipak jadan?

To sve zavisi od tebe. Život je po sebi čisto platno: on postaje ono što ti naslikaš na njemu. Ti možeš naslikati bedu, a možeš naslikati i blaženstvo. Ova sloboda je tvoja slava.

Ti možeš upotrebiti ovu slobodu na način koji može tvom životu doneti pakao a isto tako i na način koji može doneti lepotu: dobrobit, blaženstvo i nešto rajsko. Sve to zavisi od tebe: čovek poseduje svu slobodu. Stoga je mnogo agonije jer su ljudi glupi i ne znaju šta treba islikati po platnu.

 


Sve ostaje na tebi: to je čovekova slava. To je ujedno i najveći dar koji ti može Bog pružiti.
Nijednoj životinji nije dano da bude slobodna, njoj je već unapred dat program bitisanja. Sve su životinje programirane osim čoveka. Psu je dato da bude pas, i zauvek pas, ništa drugo nije moguće tu nema slobode. On je programiran, sve je ugrađeno. Detaljni nacrt je tu, on samo prati taj nacrt: on je samo pas. Nema nikakvog izbora, nikakve alternative za njega. On je samo jedna apsolutno fiksirana suština. Izuzev čoveka, sve je programirano. Ruža mora biti ruža, lotos mora biti lotos; ptica će imati krila, životinja će hodati četvoronoške. Čovek je krajnje slobodan. U tome je lepota čoveka, slava. Neizmerni dar Boga je sloboda. Ti si ostao neprogramiran, ili ne poseduješ detaljni nacrt. Ti treba da izgradiš sebe, trebaš biti sam svoj kreator. Stoga, sve zavisi od tebe: možeš postati Buddha, Bahaudin, a možeš postati i Adolf Hitler, Benito Musolini. Ti možeš postati ubica ili meditant.


Ti možeš dozvoliti sebi da postaneš divno rascvetavanje svesti, a možeš postati i robot. Ali, zapamti, ti poseduješ odgovornost - samo ti, i niko više. Optimista je čovek koji jutrom prilazi prozoru i kaže: “Dobro jutro, Bože!” Pesimista je čovek koji prilazi prozoru sa rečima: “Bože, jutro je?”


Sve zavisi od tebe. To je jedno isto jutro, možda i jedan isti prizor, možda obe ove osobe borave u istoj sobi - sve zavisi: I koja je razlika kada kažeš: “Dobro jutro, Bože” i “Moj bože, jutro je?”
 


Čuo sam jednu staru sufi priču:

Dva učenika jednog velikog majstora šetali su vrtom oko kuće svog majstora. Njima je bilo dopušteno da tuda šetaju svaki dan, jutrom i naveče. Šetanje je bila vrsta meditacije, hodajuće meditacije - nešto nalik meditaciji u zenu. Ti ne možeš sediti dvadeset i četiri sata - noge trebaju kretanje, krv cirkulaciju - stoga i u zenu i kod sufija se meditira nekoliko sati sedeći, a onda počinješ meditirati i hodajući. No, meditacija se nastavlja, hodajući ili sedeći. Unutarnje kretanje ostaje isto. Obojica su bili pušači i hteli su da pitaju majstora za dozvolu, pa su i odlučili:

 


“Sigurno će odbiti, ali mi ćemo ga ipak pitati. To ne izgleda kao svetogrđe da pušimo u vrtu. Mi nećemo pušiti u njegovoj kući.”
Sledećeg dana su se ponovo sreli u vrtu. Jedan od njih je bio razljućen jer je ovaj drugi pušio i reče mu: “Šta se dogodilo? Ja sam ga isto pitao ali je on kratko odbio i rekao ne. A ti pušiš? Zar nisi mogao istrajati u njegovoj naredbi?”
On mu reče: “Ali, on je meni rekao - Da!”
To je bilo nepravedno i prvi reče: “Ja sada idem da ispitam odmah zašto je meni rekao - ne, a tebi - da.”
Drugi reče: “Sačekaj trenutak. Reci mi šta si ga upitao?”
On reče: “Šta sam pitao? Pitao sam ga jednostavno: “Da li mogu da pušim dok meditiram?” On je rekao – Ne. I izgledao je vrlo ljut.”

Onaj drugi se poče smejati govoreći: “Sada ja znam u čemu je stvar. Ja sam pitao: “Mogu li meditirati dok pušim?” On mi je rekao - Da.”


Sve zavisi. Samo mala razlika i život je već nešto sasvim drugo. No, sada je to velika razlika.
Pitati: “Mogu li pušiti za vreme meditacije?”, sasvim je ružno.
Ali, pitati: “Mogu li meditirali dok pušim?” - to je sasvim na mestu. Dobro! Barem ćeš meditirati. Život nije ni beda ni blaženstvo. Život je čisto platno i ti trebaš biti umetnički okrenut prema njemu.

 

-------------------------------------------------------------------------------------------


Skitnica je zakucao na vrata gostionice pod imenom “Džordž i zmaj”.
“Možete li udeliti siromahu nešto hrane?”, upitao je ženu koja je otvorila vrata.
“Ne!”, zaurla ona i zalupi vrata.
Nekoliko trenutaka kasnije skitnica ponovo zakuca na vrata. Ista žena otvori vrata.
“Mogu li dobiti komadić hrane?”, reče skitnica.
“Napolje, ti ništavilo!”,  zaurla žena. “I ne dolazi više!”
Posle nekoliko trenutaka skitnica ponovo zakuca na vrata. Žena se pojavi na vratima.
“Pardon, reče skitnica, mogu li ovog puta par reči sa Džordžom?”

Život je gostionica pod imenom “Džordž i zmaj”. Ti možeš tražiti da prozboriš par reči sa Džordžom, takođe.

 

 


Odlomak iz knjige: “Život, ljubav, smeh”, Osho

 

 

Ovaj tekst možete čitati i u decembarskom broju magazina Nova Svest

 

 







loading...



SEMINARI I RADIONICE:

















Inicijalizacija u toku...

loading...