Vrhovni zakon



Postoji jedan zanimljiv aforizam koji ide otprilike ovako:
- Na planeti Zemlji milionima godina bila je savršena ravnoteža i vladao je neopisivi sklad. Sve je funkcionisalo kako se samo poželeti može: sunce je sjalo, reke su tekle, oblaci su plovili po nebu, drveće je raslo, cveće je cvetalo, životinje su spontano živele svoje živote... i sve je do tada, do jednog trena, bilo apsolutno savršeno; a onda – onda se pojavio čovek!
   


Dalje slede tri tačke... tačnije, dalje sledi beskonačni niz tačaka...

   
Zaista, u ma kom sistemu, kao organizovanoj funkcionalnoj jedinici, sve može divno i harmonično funkcionisati, i u praktično neograničenom vremenskom periodu, ali samo pod jednim uslovom: da se u potpunosti poštuju zakoni (interesi) Celine – veće celine, kojoj i sam taj sistem, kao deo, pripada. I sve to u teoriji („na papiru“) može jako lepo izgledati i delovati, pa čak i skladno funkcionisati, no, uistinu, samo dotle dok se u praksi – u situaciji „na terenu“ – ne pojavi „destabilizujući element“. U našem slučaju, odnosno u slučaju celokupne prirode i egzistencije uopšte, jedini poznati „elemenat“ tog tipa jeste – čovek!
   


Svi mogući egzistencijalni sistemi – počev od onih prirodnih, pa preko društvenih, političkih, privrednih, ekonomskih, moralnih... i svih ostalih – u teoriji mogu biti savršeno koncipirani, i nepogrešivo utemeljeni, čak u toj meri da im se mana jednostavno ne može naći. Međutim, onoga trena kada se ma koji od tih bezgrešnih koncepata „skine sa tvorničke trake“ i položi u ljudske ruke, na neki naizgled neobjašnjiv način sve, ali pouzdano sve – nezaustavljivo polazi naopako!

 


Neko bi to jednostavno nazvao „lošom srećom“; neko, malo više empiričan, bi za to okrivio tzv. „Marfijev zakon“, čija tvrdnja da „sve što može poći naopako, sasvim pouzdano će i poći naopako“, stoji u savršenoj korelaciji sa zakonom entropije – koji nalaže da se protokom vremena u nekom sistemu spontano, i sasvim prirodno, nužno povećava i nivo nereda u njemu; dok će oni krajnji skeptici (a možda ujedno i surovi realisti), uz mnoštvo manje ili više validnih argumenata, prosto zaključiti da sve čega se čovek dohvati pre ili kasnije neminovno je osuđeno na propast.
   


Dopuštajući da svaka od ovih opcija može biti na svoj način prihvatljiva kao objašnjenje situacije, ipak mi, evo u trenutku dok se reči spuštaju na papir, spontano iz dubina svesti izranja slika osobe, čoveka, koja na mestu izvora kristalno bistre i čiste planinske vode pokušava da utoli svoju naraslu žeđ, no – svojim prljavim rukama! Zaista upečatljiva slika... I, može on sada, nesretnik, do mile volje kukati nad nečistom vodom, nezdravim izvorom i svojom lošom sudbinom... no, rešenja nema sve dok konačno, i jasno, ne uvidi tu notornu činjenicu, dok ne shvati tu krajnje očiglednu istinu: da njegov pravi i osnovni problem nije nigde spolja, nigde u „objektivnoj prirodi“ njegovog spoljašnjeg okruženja, već upravo u okviru same njegove „subjektivne prirode“ – njegovih sopstvenih nečistih dlanova. Tek kada reši taj problem (a da bi ga rešio mora prvo da ga ispravno sagleda i shvati pravu prirodu njegovog uzroka) onda će uz neophodni minimum ispravnog truda (dakle pozabavljen pre svega menjanjem sebe, a tek posle, eventualno, „menjanjem sveta“) biti razrešeni i svi ostali problemi. I taj put – put jedne neuporedivo šire i obuhvatnije svesnosti – je definitivno jedini put koji vodi ka svetlu šireg znanja a ne u iluziju i zabludu. Međutim; šta je to što, u našem slučaju, predstavlja te „prljave ruke“ u okviru ove naše svetovne egzistencije? Odgovor je krajnje jasan i nedvosmislen: to je naša sopstvena, zaprljana, svest.
   

covek i glakasija

 


Sam čovek, njegova svest, je to što daje sve boje i nijanse njegovom sopstvenom svetu. I sam čovek, u skladu sa kvalitetom sopstvene svesti, oblikuje svoj život, svoje okruženje, svoje odnose u svetu i sa svetom, i – svoju sopstvenu, a time i globalnu, realnost. Ako ta svest nije pročišćena, dakle usklađena sa istinom i stvarnošću, onda ni kvalitet njegove svesnosti ne može biti drugačiji, a tada će i sve posledice njegovog delovanja u svetu biti u potpunosti saobrazne i primerene tome. To je zakon!
   


Svet je samo ogledalo svesti, i ništa drugo; tu ne treba biti previše inteligentan pa shvatiti. Ako nam taj svet sve više i više liči na Danteov Pakao (a, uistinu, malo je reći da liči!), onda je to mnogo više pokazatelj onoga što jeste unutar nas nego onoga što jeste spolja. U ogledalu nikada ne vidimo ogledalo, već odraz sebe samog.


Na ćelijskom nivou se jako lepo može primetiti da dok god pojedinačne ćelije skladno rade u interesu veće grupe ćelija, tkiva, organa i celog organizma, odnosno dok god sam organizam (kao vrhovna celina u pogledu ma koje ćelije) obezbeđuje optimalne uslove za njihovo funkcionisanje, dotle na svim nivoima život funkcioniše savršeno, a samim tim i svaka pojedinačna ćelija ima najveći benefit. Onoga trenutka kada se u sistemu javi disbalans tada nastaju i problemi za ceo sistem, na koje on mora adekvatno i pravovremeno odgovoriti ako uopšte želi opstati. I sve je tu, uvek, savršeno međuzavisno i međupovezano.
   


Takođe, ukoliko posmatramo dinamiku klimatskih dešavanja na celokupnoj našoj planeti, možemo jasno videti kako se ogromne vazdušne mase kontinuirano premeštaju sa jednih njezinih delova na druge, i iz jednog nivoa atmosfere u druge, menjajući pritom klimatske okolnosti u okviru pojedinačnih oblasti Zemljine kugle, i iz svega toga možemo zaključiti kako su svuda, i stalno, na snazi kontinuirane promene. No ono što treba biti inteligentno shvaćeno, jeste da u globalu – na nivou celokupne planete (Celine) – promena, u tom kontekstu, prosto ne postoji; jer su svi parametri (i oni manje i oni više relevantni) i dalje u potpunosti prisutni – samo je na sceni prostorna i funkcionalna preraspodela tih činilaca, dok je njihova egzistencija, svakako, u globalu nepobitna. O njihovom „nastanku“ ili „nestanku“ može se govoriti samo u relativnim okvirima – dakle u odnosu na njihovo prisustvo u okviru „lokala“, odnosno nekog ograničenog sistema (jedne određene teritorije, kao prostorne i vremenske odrednice) – dok je istinski (dakle u globalu) takvo gledište krajnja besmislica.
   

kosmicka ravnoteza

 


Prema tome, ravnotežni status Celine uvek je konstanta, dok „promene“ postoje samo kao (iluzorni) koncept i samo usled odsustva šire svesnosti – usled nastojanja sagledavanja položaja nekog malog fragmenta a pritom, istovremeno, lišenog sagledavanja njegovog statusa u okviru veće celine ili Celine uopšte.
   


Imajući sve to u vidu, u stanju smo dati sasvim jasan i pouzdan odgovor na pitanje da li onda čovek, oslanjajući se na svoj strogo racionalistički um, odnosno na svoj krajnje fragmentaran, dakle relativistički, pristup sagledavanju istine (sveta, svoje stvarnosti), uopšte može imati pravu i potpunu svesnost onoga šta, i kako, zaista jeste (tog sveta, istine, stvarnosti)? – A odgovor je: ne može, dok god se bavi isključivo fragmentima, zanemarujući pritom status i interese (zakone) celine. Odnosno, može – ukoliko, jednom neuporedivo širom svesnošću od ove plitke i uobičajene, omogući sebi pronicanje u samu suštinu tih suptilnih zakona i zakonitosti po čijim skrivenim obrascima (arhetipovima) oduvek funkcioniše Celina, a samim tim i svaki njen „deo“.


   
Činjenica jeste da u Prirodi, samoj po sebi, apsolutno sve funkcioniše u savršenom redu i harmoniji; drugačije, jednostavno, ni ne može da bude. Sve u njoj oduvek funkcioniše na principu savršene ravnoteže – i to samo iz jednog jedinog, ali temeljnog i krucijalnog razloga: ona, ravnoteža, jeste vrhovni Zakon. Ona drži univerzum na okupu!
   


U pogledu toga, jednu stvar je neophodno krajnje ispravno shvatiti: onoga trenutka kada se (bilo gde, bilo kada i nebitno iz kog razloga) ravnoteža (prividno) poremeti, ne remeti se ustvari ravnoteža, kao princip (sam taj Kosmički Zakon), već se remeti isključivo unutarnji sklad samoga subjekta koji je izazvao tu prividnu neuravnoteženost. I tog istog trenutka, apsolutno bez ikakve zadrške, čitav univerzum stupa u akciju uspostavljanja prvobitne (one narušene) unutarnje ravnoteže samog vinovnika te disharmonije. U tome je poenta, a ne u nekakvoj „poremećenoj ravnoteži prirode“!
 


Zbog čega je to važno razumeti? Pa, pre svega zato što ćemo time, kao prvo, shvatiti da „povređujući prirodu“ i kršeći njene zakone, mi povređujemo ustvari, i pre svega, samoga sebe i dovodimo u pitanje svoju sopstvenu egzistenciju; a potom ćemo prestati da rasipamo svoju dragocenu energiju na večitu borbu sa „utvarama“ i kojekakvim iluzijama umišljenog „spoljašnjeg sveta“, i shvatićemo punu dimenziju sopstvene odgovornosti za svoj život, svoje postojanje, svoj svet i sopstvenu stvarnost. I konačno ćemo tada, negujući zdravu i prirodnu, dakle čistu svesnost, živeti u skladu sa Istinom, kao vrhovnim egzistencijalnim principom celokupnog Univerzuma.
   


Puna poenta ovog principa ravnoteže Celine jeste u sledećem: kada bismo, na primer, deo novca iz jednog džepa premestili u neki drugi, da li bi to značilo da je sada naše imovno stanje („prvobitna ravnoteža“) iole promenjeno, iliti platežna moć uistinu poremećena? Pa naravno da ne. Naša uverenost u takvu besmislicu moguća bi bila samo u slučaju da nismo svesni pune i prave istine, a koja stoji da je – ukupna situacija ostala uistinu nepromenjena.
 

lica

 


Eventualnom brigom i sekiracijom zbog umišljenog, virtuelnog, „novonastalog novčanog problema“ mi sada samo uznemiravamo samoga sebe, a nipošto ne doprinosimo sagledavanju istine, odnosno uvidu u realno stanje stvari. Takođe, identična tome bi bila i situacija kada bismo, na primer, primetivši drastično smanjenje nivoa vode iz nekog jezera usled velike sunčeve žege, zaključili da je jedan deo vode iz jezera naprosto „nestao“; ne shvatajući, usled nedostatka svesnosti o Celini, da ta ista količina vode (koja je nekada zauzimala određenu zapreminu jezera) sada samo zauzima zapreminu neke druge dimenzije, u ovom slučaju gasovite, u okviru iste Celine (tog istog, globalnog, dakle celokupnog, prirodnog sistema) i ništa više. Stoga, uistinu, ravnoteža je vrhovni Zakon, a Zakon je večan i nepromenljiv. I uistinu, svaka neravnoteža je samo privid subjekta posmatranja, onoga koji percipira, usled neposedovanja svesnosti za objektivan uvid – svesnosti Celine.
     


   
Objektivna spoljašnja ravnoteža – dakle ravnoteža Celine – nikada ne može biti narušena, jer onoga trenutka kada se na jednom mestu manifestuje „disbalans“, tog istog trenutka Celina vrši tačno odgovarajuću reakciju kao odgovor na novonastalo stanje: vrši takvu preraspodelu energije unutar sebe da nikada ništa ne biva izgubljeno ili narušeno, već samo na odgovarajući način transformisano, odnosno preraspoređeno. Tako, u okviru Celine nikada nije moguć disbalans, nikada se ništa ne gubi – a u tome i jeste poenta „Zakona održanja energije“. Mi, ustvari, konstatujemo „činjenicu“ određene neravnoteže samo tokom usmeravanja pažnje na jedan mali (ograničeni) deo nekog sistema, dok ako bismo bili u stanju obuhvatiti Celinu tada bismo jasno uvideli da nikakav deficit, odnosno nikakav disbalans, u razmerama Celine prosto – nije moguć: svejedno u koji od mnoštva džepova ćemo prebaciti naš novac, naše ukupno (istinsko) imovno stanje biće nepromenjeno!
   


Tako, ovaj svekoliki univerzum predstavlja jednu savršenu Celinu, odnosno jedan autentični „zatvoreni sistem“ – pa ma kolikih (nama, našem umu, uistinu nezamislivih) razmera on bio.
Čuveni, na Zapadu veoma cenjeni i poštovani, indijski mudrac – Svami Vivekananda (koji je, uzgred, bio i Teslin prisni prijatelj i duhovni učitelj) – svojevremeno je rekao: „Ako se na jednom mestu u okeanu podigne talas, na drugom se istovremeno stvara udubljenje.“ – To je Zakon; to je zakon održanja energije. I to je zakon koji omogućava da ukupna ravnoteža, ukupan balans, nikada ne može biti narušena. Kada bi to ikako bilo moguće – ma i jednog jedinog trenutka – tog istog trenutka čitav univerzum bi nestao u neizrecivom haosu. Sve bi se raspalo u paramparčad. Ustvari; u onoj istoj meri u kojoj naš um sagledava nesklad i haos u svetu, oko sebe samoga, u toj istoj meri je to upravo pouzdani indikator stanja nesklada i haosa unutar samog tog uma, odnosno stanja (ne)svesnosti samog tog subjekta percepcije – a ne pokazatelj stanja posmatranog objekta (stvarnosti, sveta uopšte). Uvek, ali uvek, je u pitanju samo naša (ne)mogućnost, odnosno naša (ne)sposobnost, sagledavanja tog realnog, autentičnog i nikada narušenog izvornog savršenstva Celine (sveta, stvarnosti, univerzuma kao takvog), a ne nekakva „nesavršenost sveta“ (stvarnosti, univerzuma, Celine) – kako smo mi to, naravno jednostrano, skloni oceniti. Istina je (uvek) isključivo objektivna, a naša ocena je (uvek) isključivo subjektivna stvar.
   


U jednom zatvorenom sistemu, ukupan zbir potencijalne i kinetičke energije (u bilo kom njihovom vidu) je uvek stalna, konstantna veličina, tačnije njihov zbir je uvek – NULA. Kada se potencijalna transformiše u kinetičku (ili obratno) to, naravno, ne znači da je energija „nestala“, odnosno da je ravnoteža energije u sistemu narušena, već samo da je nastala njena preraspodela. Taj disbalans može biti samo, i jedino, „prividan“. U stvarnosti, njihova ravnoteža je nepomerljiva: nepromenljivi Zakon! Stiven Hoking, čuveni britanski fizičar i kosmolog, u svojoj knjizi „Kosmos u orahovoj ljusci“ tu problematiku izlaže ovako:
„Kako se kosmos širi, on pozajmljuje energiju od gravitacionog polja da bi pravio novu materiju. Pozitivna energija materije ima tačnu protivtežu u negativnoj gravitacionoj energiji, tako da je ukupna energija ravna nuli.“

   

ruke karme

 

Dakle, ništa ne može nastati iz „ničega“, niti nestati u „ništa“; sve ima svoj prvobitni uzrok a svaki uzrok ima svoju posledicu. Svuda je na delu isključivo transformacija energije, i to uvek u skladu sa Zakonom, tako da se ravnoteža nikad i nigde ne remeti. I zato, ako bi nas neko upitao šta je večno u ovom univerzumu, sa apsolutno najvećim pouzdanjem u istinitost tvrdnje možemo reći da je to – Ravnoteža. Balans, ravnoteža – to večito Nulto Stanje  (Nulto Polje) – jeste večna stvarnost univerzuma!
   


Naša nesvesnost te činjenice jeste ono što je, u krajnjem, odgovorno za sve naše probleme. Jer, naša večita životna „borba sa vetrenjačama“ jeste ono što konstantno opterećuje naše postojanje, uslovljavajući nam snažnu, i stalnu, iluziju delanja u smeru „ponovne uspostave narušene spoljašnje ravnoteže“ – a nesvesnosti da se mi to, ustvari, svo vreme borimo isključivo sa samim sobom! Privid neravnoteže u našim životima i svetu uopšte (a samim tim i „nepravde“, kao egzistencijalne kategorije) postoji samo zato što joj prividnu supstancijalnost u našim očima daje upravo naša nesposobnost sagledavanja ukupnosti svih „inputa“ i „autputa“ u vezi datog sistema (našeg života, našeg „malog sveta“), odnosno nesposobnosti percepcije Celine. Takvo nešto poput „nepravde“, ili „neravnoteže“, postoji samo onda kada, i dok, posmatramo jedan mali, izolovani deo velikog sistema (Celine). Tada „pouzdano“ zaključujemo da, u tom malom sistemu, mnogi odnosi i pojave nemaju svog jasno definisanog uzroka, pa tako zaključujemo i o (ne)pravdi odnosno (ne)ravnoteži unutar datog sistema (bilo koje prostorne ili vremenske odrednice, određenog vremenskog razdoblja, samog našeg života...), a da uopšte nismo ni svesni da svo vreme ustvari razmatramo samo jedan mali fragment (koji nam ne može dati punu i pravu istinu) a ne samu Celinu!
 


Situacija je slična onoj kada, hodajući ulicom, ugledamo grmalja kako na mrtvo ime prebija nekog „žgoljavka“.  Naravno da prva stvar koja nam pada na pamet jeste kako prisustvujemo najupečatljivijem činu nepravde na delu! I svi okupljeni posmatrači rezonuju na identičan način. Međutim, tada se pojavljuje upućena osoba koja svim okupljenima objasni činjenicu da je par dana ranije taj „žgoljavko“ upao u dom onoga grmalja, opljačkao dragocenosti koje je tamo našao, a njegovu suprugu i dvoje male dece, koji su se vratili kući i zatekli ga u pljački baš u trenutku kada je ovaj nameravao pobeći sa plenom, pretukao metalnom šipkom do te mere da im se u bolnici lekari još uvek bore za život.
I, sad; ko je taj koji uopšte može raspravljati o „pravdi“ i „nepravdi“ u ovim uskim konceptualnim okvirima, i sa kakvim autoritetom i kompetencijom?!  Osim onoga koji vidi „širu sliku“, koji sagledava Celinu!
   


Onoga trenutka kada smo svojom svešću u stanju obuhvatiti Celinu (sveukupne parametre bitne za egzistencijalno stanje jednog sistema), tada, i tek tada, nam sve postaje u potpunosti jasno: istina, odnosno istinsko razumevanje, stupa na scenu.

   


Jedan mudrac, odnosno onaj koji ne veruje mnogo fragmentima već svakoga trenutka sagledava isključivo „širu sliku“, ne opterećuje se puno svetovnom „pravdom“ i „nepravdom“, već smireno dopušta da se manifestuje Volja Celine, odnosno Zakon. On pouzdano zna da, iako u okviru tog jednog malog sistema možda i nisu vidljivi i poznati svi parametri koji ga takvog određuju, ipak „negde“ (unutar „šire slike“) pouzdano postoje uzročna stanja koja, posredno ili neposredno, ali definitivno, jasno utiču na unutrašnje stanje tog sistema, u potpunosti i konačno ga i određujući.
   


Upravo tako, i u okviru ovog jednog, sadašnjeg, našeg „malog“ života (kao malog „fragmenta“, „malog sistema“ – neodvojivog dela jedne velike, nama možda za sada nepoznate, Celine) postoje mnoge naše nedoumice i nepoznanice u vezi sa mnoštvom od ovih aktuel(izova)nih stanja i događanja. No, to uopšte ne znači da ta stanja, odnosno događaji u svetu i u našim životima, nemaju svoj realni uzrok, odnosno svoje puno i stvarno značenje, u okviru jedne „šire slike“ – jedne mnogo veće dimenzije, koja nije na raspolaganju ovim našim uobičajenim, ograničenim, čulima percepcije. I upravo u tom, „skrivenom“, kontekstu leži njihova prava važnost, njihov puni značaj! Naime, većina događaja iz našeg aktuelnog života vuku svoje stvarne korene iz neke davne prošlosti, iz nekih drugih i nama trenutno nedokučivih dimenzija, odnosno predstavljaju ništa drugo do njihov konačni, sazreli sublimat u kontekstu ovog sadašnjeg trenutka.

 

Situacija je upravo slična delovanju onih fundamentalnih principa po kojima dimenzija sveta subatomskih čestica utiče na dešavanja u okviru ovog našeg, „domaćeg i ovozemaljskog“, makro sveta. Iako tamo vladaju „neki drugačiji“ zakoni i zakonitosti u odnosu na zakone „njutnovske fizike“ kojima se pokoravaju objekti ovoga makro-sveta, apsolutno je nesporno da je upravo tamo ono istinsko „porodilište“, oni autentični „semeni zametci“, odnosno stvarni i prvobitni uzroci, svih „razmotavajućih“ dešavanja u okviru ove naše makro stvarnosti. I dok se nama može činiti, usled našeg neznanja, ne-obaveštenosti i nesvesnosti, da je u globalu (na „površini“) sve mirno i „pod kontrolom“, dotle na nesvesnom (kvantnom, subatomskom) nivou kontinuirano traje neprekinuti rast i razvoj onog embriona, onih klica, jednog moćnog i razgranatog drveta naše aktuelne i buduće stvarnosti.
 


Baš kao što i ispod prefarbane površine stare metalne šipke rđa može godinama kontinuirano nagrizati njenu supstancu, i iako to nije odmah primetno i uočljivo, ipak će savršeno izvesno i pouzdano („neminovno kao smrt“) posledica (odnosno „razmotani“ uzrok) sama po sebi na kraju doneti suočenje sa punom istinom. Takođe, gledajući jedno drvo, može nam izgledati da se savršeno ništa aktuelno ne dešava u vezi njegovog bića i postojanja, njegovog objektiviteta – sve nam spolja može delovati u potpunom redu i miru. Međutim, van domašaja naših očiju, odnosno naših čula izravne spoznaje, stoji činjenica da, istovremeno, ispod površine, tj. ispod kore, čitave „reke“ i „potoci“ hranljivih i gradivnih materija mikroskopske veličine svakog bogovetnog trenutka teku u sve moguće strukturne delove toga drveta!

 

Dakle; i pored tog potpunog spoljašnjeg (prividnog) mira, na jednom ispod-svesnom nivou konstantno se dešava nezamisliva interaktivna dinamika uzrokovana, i vođena, nekom krajnje svrhovitom „Višom Namerom“ – a u skladu sa jasno i precizno „zacrtanim“ („genetski kodiranim“) prvobitno određenim krajnjim zadatkom i ciljem. I sada, kad vidimo drvo, nikome naravno nije niti čudno niti neobično što je izraslo toliko koliko jeste – ali kada ga posmatramo, niko od nas pritom ni najmanje nije unutar svesnosti o uzrocima koji su mu prethodili, kao ni posledičnih dešavanja koja se svakoga trenutka, „ispod kore“, neprestano odvijaju unutar celokupne njegove materijalne i energetske strukture: nije ni najmanje svestan samog Toka Života, same Istine. A ona, Istina, je suštinski fundament svega postojećeg – svega „onoga što jeste“: celokupne Stvarnosti.
 

mesec i covek


   
   
Čovek, uobičajeno, lagodno smatra da ispod ovog privida spoljašnjeg sveta, odnosno izvan opsega ove „virtualizovane“ stvarnosti, ne postoji ništa drugo! Smatra da dešavanja u okviru ovog sadašnjeg života (ovog datog „izolovanog sistema“) ne mogu imati svoje uzroke u nekoj drugoj, i donekle drugačijoj, dimenziji – koja bi svakako bila (kao što i jeste), poput i ove aktuelizirane, samo deo jedne šire stvarnosti, jedne veće celine. Stoga nužno nastaju i mnoge nejasnoće u pogledu razumevanja sopstvenog života i sudbinskih dešavanja, prihvatanja neophodne odgovornosti za njih, kao i nemogućnosti da ih se ispravno i na pravi način razreše te time nama samima donesu mir, razrešenje i oslobođenje. Kada bi to bilo jasno spoznato, te zabluda stare paradigme novom i širom svesnošću konačno dezintegrisana, kao na dlanu bi bila shvaćena i suština principa karme, kao vrhovno determinišućeg principa naše celokupne egzistencije, kao što bi i sam princip reinkarnacije bio konačno prepoznat (pogotovo u ovom „zapadnom“ korpusu civilizacije) kao temeljni, i nesumnjivo podrazumevajući, sastojak naše stvarnosti i egzistencije uopšte.

 

I ne bi tada ovaj mali fragment zvani „život“ (ovaj „jedan jedini ljudski život“), usled našeg notornog ne(pre)poznavanja istine i stvarnosti, bio ovako proizvoljno i fatalistički uzet kao „početak i kraj“. I ne bi tada ovi, ovakvi i ovoliki obrasci straha carovali svim našim životnim akcijama i usmerenjima, čineći celokupno naše postojanje ničim drugim do „neurotično grozničavom borbom za preživljavanje i opstanak“, a da pritom nismo ni najmanje svesni čak ni toga  zbog čega, zapravo, želimo „preživeti“ i „opstati“?! Ali bi tada, konačno, bila shvaćena ta večita istina i stvarnost univerzuma, života i postojanja, da: ŽIVOT JE JEDAN – ALI VEČAN I BESKONAČAN !!!


   
Zbog svega toga; kosmička ravnoteža, kao večni i vrhovni Postulat, jeste Realnost, sama po sebi. I upravo u tome, u „tkivu“ tog vrhovnog kosmičkog zakona, leži i poenta principa karme (kao uostalom i same reinkarnacije): da se jednom (pa kad god to bilo!) ponovno uspostavi ta iskonska, nekada davno narušena (i potom konstantno narušavana), unutarnja ravnoteža subjekta (svesne, živuće jedinke); ona spoljašnja, globalna, objektivna, ionako nikada nije ni bila narušena. Sve u prirodi je ustvari i bazirano na predanom pomaganju svesnom subjektu u tom smeru – zbog čega upravo i postoji ceo ovaj objektivni svet!
 


I, mada će ovakav prikaz stanja stvari izazvati mnoštvo skepticizma kod onih žustrih i „tvrdokornih“ racionalista, ipak, to nikada i ni na koji način ne može umanjiti istinu. Naprotiv; bilo bi vrlo poželjno da se oni sami, zarad najvećeg sopstvenog dobra, što pre obaveste o skorijim (kao i onim ne tako skorim) otkrićima vrhunskih umova teorijske i eksperimentalne fizike iz oblasti kvantne mehanike (fizike elementarnih čestica) i kvantne teorije polja („fizike svesti“), koje decidno i empirijski pokazuju da: Ne postoji nikakav objektivni svet ukoliko nema svesnog subjekta koji ga posmatra. Na to se jasno, i nedvosmisleno, indicira u eksperimentima vezanim za tzv. „kvantnu superpoziciju“ (Tomas Jang, 1773-1829; čuveni „Eksperiment sa dva proreza“), u principima vezanim za fenomen tzv. „kolapsa talasne funkcije“ (na koje se najdirektnije oslanja Borova, Hajzenbergova i Bornova „Kopenhagenška interpretacija“), i mnogim drugim, no kojima se ovde nećemo detaljnije baviti.


   
Vrhovna činjenica celokupne Egzistencije, je zapravo ono što se na svim nivoima postojanja, od svesti „običnog“ čoveka konstantno drži u najvećoj tajnosti, a to je da je SVEST, kao najfundamentalnija „supstanca“ svakog živućeg bića i Postojanja uopšte: i materijalni, i delatni uzrok Univerzuma! Ona, SVEST, je Apsolutni Entitet; koji jeste sama suština i našeg sopstvenog bića i postojanja. Neki To zovu „Bog“, neki „Kosmički Zakon“, neki „Priroda“, neki „Suština“, neki (tamo na dalekom Istoku) „Tao“... ali, To je Istina – Apsolutna Istina! E sad, budući da „Istina oslobađa“ – oslobađa iz tvrdih konceptualnih okova iluzije, zablude i neznanja uopšte – jasno je zašto „onim entitetima“ koji svoje postojanje grčevito vežu za „čvrstu materiju“ i iluziju uopšte, a koji bitišu isključivo na uštrb naše sopstvene „pozajmljene im“ energije (našeg neznanja i nesvesnosti) i kojima je po prirodi „dato“ da gospodare ovim svetom zahvaljujući baš toj tvrdoj materijalističkoj postavci u temeljima naše relativističke svesnosti, nikako nije stalo da spoznamo Istinu. Jasno je da Istina, koja nama donosi prosvetljenje i oslobođenje, „njima“ donosi neminovnu dezintegraciju.  I opet, sve po zakonima Savršene Ravnoteže!
   

fraktal

 


No, da ne bi nešto bilo ipak pogrešno protumačeno, jer Postojanje svakako nije „nešto“ što je antagonistički nastrojeno prema nama – u samoj suštini svega toga funkcioniše jedan genijalni reverzibilni mehanizam, koji je nepogrešivo upravljan od strane „Vrhovnog Plana“ i koji se, u skladu sa savršenim Kosmičkim Zakonom, svodi na sledeće: upravo u onoj meri u kojoj nama, kao „svesnim subjektom“, vlada i ovladava nesvesnost, u toj istoj meri sveukupne spoljašnje okolnosti bivaju na taj način samo-organizovane (sudbinski nam nametnute i nametane) kako bismo na što očigledniji način osvestili upravo meru te sopstvene nesvesnosti; a sa druge strane, istovremeno i povratno: u onoj istoj meri u kojoj nas te spoljašnje okolnosti sve više i više pritiskaju i opterećuju naše postojanje, u toj istoj meri ubrzava se proces našeg sudbinskog „Buđenja“ i osvešćavanja. Neko bi u vezi toga rekao: „Ono što nas ne slomi, to nas ojača“. Međutim, puna istina podrazumeva svesni uvid u „širu sliku“: sve je, jednostavno, u službi „Svesnog Subjekta“, jer SVE je JEDNO! To je Zakon, i zato sve počiva na nepomerljivoj Ravnoteži. I zato je Ravnoteža: LJUBAV!
   


Čitav univerzum počiva isključivo na Zakonu, na Ravnoteži, odnosno: na Ljubavi. To je SILA koja je temelj celokupnog Postojanja. Ona je ono što svemir drži na okupu: ona je Gravitacija. Ona je ta „masena tvar“, „maseni princip“, taj „Higsov bozon“ – ta „Božja čestica“ – za kojom u okvirima pojavnog sveta bezuspešno tragaju svi eksperimentalni fizičari današnjice, jer su nesvesni da je Konačna Istina (koja je Ljubav) ona „nevidljiva“ Suština svega. Zato ona i nije „čestica“ (te se ni instrumentima ne može detektovati) već je ona ono večno, i beskrajno, sveprožimajuće polje svesti: onaj Beskonačni Talas Života, koji božanskom vibracijom svoga harmoničnog toka, oduvek, i beskrajno nežno, zapljuskuje celokupno Stvaranje.


   
Zbog svega toga; zarad najvišeg vlastitog dobra imajmo na umu da dok god taj (naš) sudbinski, epohalni, ali savršeno spontani i prirodni proces – proces konačnog i definitivnog prosvetljenja sopstvene svesti – jednom napokon ne dovršimo, čovek, kao jedinka, kao ego-biće, večito će egzistirati u programskoj šemi prirode, ovoga sveta i stvarnosti uopšte, kao autentični „kompjuterski virus“ celokupnog sistema. Predstavljaće ništa drugo do „kancer ćeliju“ celokupnog planetarnog, i uopšte kosmičkog, Organizma. Ćeliju, koja će sasvim spontane i prirodne akcije Celine, u smeru otklanjanja „destabilizujućeg elementa“, uvek pogrešno tumačiti kao deo kakve „lične“ urote čitavog Sistema protiv nje (na svim njegovim nivoima), a ne kao deo nužnog i neophodnog procesa izlečenja.

 

U stvarnosti, ništa nije zaista protiv čoveka, već naprotiv. Apsolutno SVE funkcioniše isključivo u tom smeru, i sa takvim zadatkom i ciljem, da na vrhuncu dovede do konačnog prosvetljenja svesti svakog pojedinačnog subjekta postojanja. To je istinska i kranja svrha celokupne Prirode, našeg sopstvenog života i postojanja, i Univerzuma kao takvog – samo što to trebamo na pravi način još i prepoznati kao takvo. Kada to jednom shvatimo, u našim životima više neće postojati važnijeg zadatka i uzvišenijeg cilja. I prestaće jednom za svagda sve one večite besmislene borbe sa bezbrojnim „vetrenjačama“ ovoga „surovog sveta“, bezbrojnim scilama i haribdama na našem životnom putu, bezbrojnim sudbinskim „nepravdama“, kao i uporno suludo opiranje onoj svojoj istinskoj, božanskoj prirodi – dubokoj bezuslovnoj ljubavi prema celokupnom postojanju i (što je još važnije) prema sebi samome – jer ćemo tada po prvi put spoznati, i to iskustveno, da mi nismo samo nekakve „malene i beznačajne kapljice“ u okviru nepreglednog kosmičkog okeana energije, svesti i postojanja, već: SAM OKEAN!!!
 


 

Autor:

Alakh Niranjan

 
www.apsolutnaistina.com/aktuelni-tekstovi/vrhovni-zakon




 



SEMINARI I RADIONICE:


















Inicijalizacija u toku...