Pesnikinja svetlosti Vesna Krmpotić



loading...




Još u Dubrovniku, pre nego što je pošla u školu, Vesna Krmpotić je počela krasnosloviti rime s čudnim sklopovima reči. U desetoj godini, u Zagrebu, napisala je pesmu od koje danas pamti samo zaključni, mistični i svečani stih:

"A srce složno kuca s bilom vasione..."


Onda je, u jedanaestoj, hitro, neosvrtno, i sebi na čuđenje (pa i blagu strepnju) napisala pesmu slobodnog stiha "Izgubljeni biser".


IZGUBLJENI BISER

Jučer, još se srećom osmjehiv'o dan,
danas izgubih biser u travi.
I zalud mi ga je tražiti, znam.

Ali ja isto tako znam
da će sutra doći netko drugi

i naći moj biser,
dosnivati izgubljen san.



Godinama je čekala da otkrije pravog autora, uverena da se radi o tuđoj pesmi, negde pročitanoj i nehotice prisvojenoj. Pesma nikako nije mogla biti iskustvo i doživljaj tako mlade devojčice, a u Zagrebu tadašnjeg tvrdog vremena, takva stanja se nisu ni mogla sresti. Pitala se ona odakle joj pade u usta i taj glagol "dosnivati"? Godinama je krila "Izgubljeni biser", kao jaje tuđe visokoletne ptice, slučajno i neobjašnjivo nađeno u vlastitom gnezdu.

Onda je, u jednom snu, posle mnogo godina, prepoznala autora pesme. Tada je pesmu s olakšanjem uvrstila u izbor vlastite poezije.

Vesna Krmpotić je rođena 1932. godine, u Dubrovniku. Školovala se u Splitu, Zagrebu, New Delhiju. U Zagrebu je diplomirala psihologiju i engleski. U New Delhiju učila bengalski. Stanovala je u različitim sredinama. Od svih sredina najsvojstvenija joj je večna Indija. Potom, Dubrovnik njenog detinjstva. Potom, drevni Egipat. Sa mužem, diplomatom nekadašnje SRJ, i sa troje dece, boravila je u Kairu, Washingtonu, Akri, i Beogradu, gde i danas stanuje. Objavila je 108 knjiga poezije i proze, a poslednja knjiga, koja će uskoro biti predstavljena u Beogradu, nosi naziv “Portret majke Indije”.

Autorka je najveće pesničke zbirke u svetskoj književnosti pod nazivom “108 x 108“, koja sadrži 11.664 pesme na skoro 3.000 stranica. Dobitnica je brojnih nagrada, između ostalih i hrvatske državne nagrade za životno delo, Hrvatsko akademsko udruženje iz Splita nagradilo ju je kao osobu godine 2005, Hrvatska akademija nauke i umetnosti dodelila joj je nagradu za najveća dostignuća na području književnosti za knjigu “108 x 108”. Dodeljeno joj je i odličje RH “Zvijezda Danica” s likom Marka Marulića, za izuzetan doprinos u kulturi. Društvo hrvatskih književnika nominovalo je Vesnu Krmpotić za Nobelovu nagradu za književnost.
 

vesna krmpotic


U svom stanu na Miljakovcu, predgrađu Beograda, ona prima suptilne duše, pesnike i ljubitelje magičnih reči, i obasipa ih toplinom i svetlom. Na policama stoje fotografije audijencija kod najvećih svetskih verskih i državnih lidera, ne tako davnih vremena. Brojne knjige zauzimaju čitave zidove, a one posebne, koje čak imaju svoju ličnost, stoje na drvenim stalcima, kao na prestolu.

Vesna je prvi donositelj indijskog književnog stvaralaštva na prostor stare Jugoslavije. Njen učitelj i guru je niko drugi do veliki Sai Baba. Kao što sama navodi, nakon prve posete Sai Babinom ašramu i upoznavanja sa njim, njena želja bila je potpuno ispunjena – spisateljski dar joj se mnogostruko osnažio i uvećao, i od tada ona prerasta u najplodniju književnicu ovih prostora. Njena želja, napisana na jednom parčetu hartije i predata Sai Babi, glasila je vrlo jednostavno: “Daj mi Riječ.”




Kada je nastalo prvo interesovanje za Indiju i kako je izgledao Vaš prvi susret sa tom mističnom zemljom?



Moram priznati da se ne mogu tačno setiti trenutka kada sam prvi put nešto čula ili pročitala o Indiji, to mi je ostalo nekako kao tajna u pećini. Ali veoma rano sam počela da čitam i prevodim njihova dela, mislim da sam prva u Jugoslaviji prevela Tagoreovu zbirku pesama “Gitanđali”. Početkom 1960-ih godina, živela sam u Zagrebu i imala sam jako dobar posao na Radio stanici Zagreb. Tada još nije bilo televizije. Na radiju sam uređivala poeziju i esej i plata je bila odlična. Jednog dana dobila sam telefonski poziv u kom mi je saopštena ponuda o studijskom boravku u Indiji. Bilo je to zbog toga što sam jedina u to vreme prevela Tagorea i “Kamasutru”, kao i mnoge druge knjige iz Indije.

 


Naravno, ja sam pristala. Na putovanje ka Indiji krenula sam brodom iz Rijeke i ono je trajalo skoro mesec dana. Kada smo pristali u Bombaj, kapetan i ostali članovi posade su bili veoma zabrinuti za mene, bilo im je čudno da žena sama dođe da živi u tako dalekoj zemlji. Kapetan mi je čak ponudio i brak da bi me spasao. Ja sam se naravno zahvalila i otišla u Univerzitetski centar, u Nju Delhi, gde sam se i smestila. Puno sam vršljala naokolo, obilazila sam Indiju potpuno sama. Bilo je divno. Nigde se nisam osećala tako sigurno.
 

vesna




Koliko ste se zadržali tada u Indiji?  


Ostala sam nešto manje od dve godine jer se desilo nešto veoma neočekivano. Naime, čovek koji je bio odgovoran za mene u ambasadi, tačnije ataše za kulturu, ponudio mi je brak. U to vreme morao si biti član partije, a ja nisam htela da čujem za to. On je zato morao da pita pretpostavljene za dozvolu jer je radio u Saveznom sekretarijatu za inostrane poslove (SIV), pa nije mogao da uvede nekoga u svoj uži krug a da ta osoba nije član partije. To se završilo tako što sam ja rekla “neću”, a njega su opozvali. Ja sam bila zatečena, jer mi je bilo žao čoveka, a osim toga i sviđao mi se. Zbog toga sam odlučila da se vratim sa njim i tako sam došla u Beograd. Tada je počeo moj porodični život, a u Indiju sam se vratila, opet sama, 1980. godine, i od tada sam išla skoro svake godine. Poslednji put sam u Indiji bila 2010. godine i znala sam da mi je to poslednji put.



Poznato je Vaše poznanstvo sa velikim indijskim učiteljem Sai Babom. Vi ste njegov dugogodišnji poklonik. Kako ste se upoznali sa njim?
 


To je sve došlo preko mog sina Igora koji je umro od leukemije, u Americi. On je bio spojnica. Onda se počelo događati to što mi zovemo čudima. Mnogo toga mi se dogodilo u tom periodu, `75-e i `76-e godine. Ne morate vi otići u Indiju da biste videli Sai Babu, može vam on doći u sobu. To zvuči malo ludo, ali stotine ljudi je to doživelo, pa ne možemo baš sve negirati.



Vi ste ipak prvom prilikom posetili njegovo rodno mesto Prashanti Nilayamu. Kako je to izgledalo?

 


Neopisivo lepo. Sve je bilo sretno i na svom pravom mestu. Ljudi su bili ispunjeni, svi su svima želeli pomoći i učiniti nešto lepo, i to bez obzira na profesiju i na zvanje, doktorate, itd...
Svi su bili presretni što su tu i što se mogu družiti. Svaki dan smo imali priliku da vidimo nešto od takozvanih čuda. Koliko je samo ljudi Baba izlečio... Dosta puta bi i pokazao svojim učenicima da ih poznaje do u najsitniju žilicu. Ostajala sam svaki put koliko sam mogla, po mesec, dva, najviše sam ostala tri meseca kod njega. Bilo je prekrasno. Nikada nisam poželela drugog učitelja ili duhovni put. Potpuno sam bila svesna da je to najviše što se može dobiti.



Možemo onda reći da je inspiracija za Vaše pesme dolazila upravo od Sai Babe?



Ja sam od malih nogu puno pisala, samo se nisam usuđivala da to pokažem drugima. Ali kada se u meni pokrenulo otkriće da Bog postoji, i da je vidljiv, da ga možeš sresti na jedan svoj način, onda je sve dobilo jedno veliko ubrzanje. Knjiga “108 x108” je najobimnija knjiga poezije u svetskoj literaturi. Počela sam da je pišem 2000. godine, a završila sam 2005. godine. Ta knjiga sadrži više od 11 000 pesama. Sve su o istom, ali ni jedna pesma nije ista. Ljudi koji su je čitali, ili kupili da je koriste kako bi dobili odgovore na postavljena pitanja, uvek su mi pričali šta im se događalo. Ko god je zaista iskreno tražio odgovor, dobio bi ga u stihovima na stranici na kojoj se knjiga otvori.

 

satya sai baba

 


Bilo je veliko pitanje kako objaviti tu knjigu, jer su mnogi izdavači tvrdili da je to nemoguće. Tek zahvaljujući mom prijatelju iz Zagreba, koji se čvrsto vezao za knjigu, uspeli smo to da uradimo. On je veoma dugo tražio papir po čitavom svetu koji bi bio dovoljno čvrst i dovoljno tanak, kako bi sve pesme stale a da knjiga ne bude preteška i prevelika. Svejedno, čak i uz takav papir, knjiga je teška 5kg jer ima skoro 3 000 stranica. Ta knjiga je kao neka vrsta Biblije i odgovara na sva pitanja koja su joj postavljena. Ona je živa. Kroz nju govori Sai Baba.



Naglašavate promenu svesti kao promenu sveta. Da li mislite da se ta promena trenutno događa oko nas i da smo svedoci vremena u kom polako koračamo ka pravoj duhovnosti i razvoju svesti?



Ne bih rekla da zakoračujemo u istinsku promenu, ali mislim da smo se približili jednom razdoblju u kom će se spustiti strasti. To je kao u sred zime kada sine Sunce. Tako je i sada. Međutim, ako bi se više ljudi usredsredilo na svoj razvoj i promenu svesti, onda bi sve bilo mnogo lakše. Ja sam to učenje kroz svoje knjige predstavljala nekoliko puta u Beogradu, ali to ovde nije uhvatilo koren. Ipak, mislim da dolazi neko mirnije vreme.



Vi ste pesnikinja, ali pišete i prozu. Kakav je Vaš odnos prema poeziji, a kakav prema prozi?
 


Sada ću vam ispričati nešto što malo ko zna, iz najstarijeg dela Veda – Rig Vede, o tome kako je rođena poezija. U to pradavno vreme sve je bilo savršeno, ljudi su imali sve što im je trebalo. Nije bilo sukoba niti svađa, bilo je to Zlatno Doba. Međutim, to doba se polako približavalo svom kraju i tada nastupaju povremeni udari svetlosti, kao strele koje dolaze da opomenu na završetak jednog doba i najave dolazak drugog. Doba koje je nestajalo nazivalo se Satya yuga, a doba koje je dolazilo nazivalo se Treta yuga. Treta yuga u sebi sadrži tri četvrtine dobra i jednu četvrtinu zla. To je doba kada se prvi avatar pojavljuje na Zemlji. U takvom vremenu smenjivanja doba, jedan starac je svakog jutra dolazio do reke kako bi pozdravio izlazak Sunca. Jednog jutra, on je došao na obalu reke, pogledao preko, na drugu obalu, i video je neobičan prizor. Sa jedne strane stajao je jelen, potpuno miran, a sa druge strane stajao je lovac koji nateže luk i strelu. Starac je prvi put video takav prizor, jer u Zlatnom Dobu ubijanje nije postojalo. On nije znao šta da učini - Ako krikne da ga spreči, lovac će se uplašiti i ispustiti strelu. Ako bude ćutao, jelen će opet nastradati. Starac je bio u nedoumici. Međutim, u tom času strašne potrebe, on je počeo polako da izgovara neke reči. Dok je tako govorio, Sunce je polako počelo da izlazi, i on je nastavio da govori i govori, uopšte ne znajući šta izgovara. Ali to što je govorio, to je bila poezija. Onda je lovac zaboravio šta je hteo da uradi, i počeo je da sluša starčeve reči. Tako je rođena poezija.

 

108



Poezija može biti u stihovima, a može biti i u rečenicama. Poezija može biti u prozi, i proza može biti poezija. Prava poezija uvek traga za onom prvobitnom, najsavršenijom reči, u kojoj je sve sadržano. To je neprekidno traganje, i ono nikada ne nalazi, ali se uvek doživi blizina traženog. Dakle poezija i proza nisu stihovi, soneti, ili rečenice, već je to stav, to je ono što ti vidiš, doživljavaš i osećaš.  



Vi ste prva osoba, takoreći pionir,  koja je na prostoru stare Jugoslavije predstavila kulturu Indije. Zašto mnogi ljudi sa ovih prostora omalovažavaju njihove običaje, ismevaju njihove učitelje i sve to skupa nazivaju “sektama”?
 


Jedna stvar je neznanje. Druga je osećaj manje vrednosti. U Indiji postoje takva čuda da je to neverovatno, pa čak imamo primere iz novije istorije. Evo pogledajte Gandija, čudo nad čudima. Da u to vreme najmoćnija Engleska imperija miroljubivo napusti Indiju, ko je ikada to postigao?
Takve stvari se nisu dovoljno naglasile, a ja ne znam zašto. Kao da postoji neka odbrana od toga.

 


U Srbiji konkretno, mislim da je veliki problem vreme provedeno pod Turcima. Sećam se 1989. godine, bila je šestogodišnjica Kosovske bitke. Kolege pisci su me pitali da dođem i održim govor o Kosovskoj bitci. Pre mog govora, izlagalo je četvoro mojih kolega koji su se svi složili da je Kosovski boj velika pobeda. Ja sam slušala šta pričaju i u sebi mislila kako je neko ovde lud. Bio je to internacionalni skup, koliko se sećam, ja sam izašla i održala govor pod nazivom “Već je vreme da se istorija ne ponovi”. Nema se tu šta slaviti. Sećam se da su mi nakon mog izlaganja prilazili strani posetioci koji su me pitali kako to da sam ja govorila sve suprotno od svojih kolega, to ih je zbunilo i nisu znali šta da misle o događaju. Pa pogledajte čitanke, sve je veoma jednostavno. Srbija je izgubila nezavisnost i postala je strašna turčija. Bilo je to grozno vreme. Međutim, odbrana od takve činjenice, od osećaja da si manje vredan, prikazuje se upravo tako što ideš i lažeš i pričaš gluposti. Pričaš da si pobedio onda kada si izgubio. Taj osećaj manje vrednosti, koji je prvi definisao Alfred Adler, nagoni ljude da ga uklone tako što će omalovažiti drugoga. Upravo to objašnjava kako pojedinca, tako i narod.




Autor: Milan Bojić za magazin Sensa

 

 







PREPORUČUJEMO




SEMINARI I RADIONICE:








loading...


Inicijalizacija u toku...
loading...

loading...