Istraživanje zakona Dharme



loading...




Svi želimo mir i harmoniju, jer to je ono što nam nedostaje u životu. Svi želimo da budemo srećni; smatramo da imamo pravo na to. To je cilj kome često težimo, ali retko uspevamo da ga ostvarimo. Povremeno svi osećamo nezadovoljstvo u životu – uznemirenost, razdraženost, nesklad, patnju. Ako ovog časa i ne osećamo takvo nezadovoljstvo, možemo se setiti takvih trenutaka u prošlosti i možemo predvideti da se tako nešto može ponovo dogoditi. U svakom slučaju svi se moramo suočiti sa patnjom koju donosi smrt.

Nezadovoljstvo ne držimo u sebi; patnju delimo sa drugim ljudima. Atmosfera oko nesrećne osobe puna je napetosti, tako da svi koji se nađu u blizini postaju uznemireni i nesrećni. Na taj način individualne napetosti se udružuju i stvaraju napetost u društvu. Osnovni problem života je njegova nezadovoljavajuća priroda. Dešavaju se stvari koje ne želimo, a stvari koje želimo ne događaju se. I niko od nas ne zna kako i zašto se to dešava, isto kao što ne znamo svoj sopstveni početak i kraj.

Pre dvadeset i pet vekova, u severnoj Indiji, jedan čovek odlučio je da istraži ovaj problem, problem ljudske patnje. Posle niza godina traženja i isprobavanja različitih metoda, otkrio je način da ostvari uvid u stvarnost svoje sopstvene prirode i doživi pravo oslobođenje od patnje. Ostvarivši najviši cilj oslobođenja, oslobodivši se patnje i sukoba, posvetio je ostatak života pomaganju drugih da urade to što je on uradio, pokazujući im način kako da to ostvare.
Taj čovek – Siddhartha Gautama, poznat kao Buddha, kao "prosvetljen" – nikada nije izjavljivao da je bilo šta drugo nego čovek. Kao i svi veliki učitelji postao je predmet mnogih legendi. Bez obzira na veličanstvene priče o njegovim prošlim životima ili o čudesnoj moći, on nikada nije izjavljivao da je božanstvo ili da je nadahnut božanskim. Sve odlike koje je posedovao bile su pre svega ljudske odlike, samo dovedene do savršenstva. Prema tome, sve što je ostvario, dostupno je svakom ljudskom biću koje radi kao što je on radio.

Buddha nije podučavao bilo kakvu religiju, filozofiju ili sistem verovanja. Svoje učenje zvao je Dharma, što znači "zakon", prirodni zakon. Nije bio zainteresovan za dogme ili jalove spekulacije. Umesto toga ponudio je univerzalno, praktično rešenje za univerzalan problem. 
“Sada kao i ranije”, govorio je, “ja podučavam o patnji i o ukidanju patnje.”
Čak je odbijao da raspravlja o bilo čemu što ne vodi oslobođenju od patnje.
Insistirao je na tome da ovo učenje nije nešto što je on pronašao ili što je njegov božanski dar. To je jednostavno istina, stvarnost koju je otkrio sopstvenim naporom, kao što su to uradili mnogi ljudi pre njega i kao što će mnogi ljudi posle njega to učiniti. Nije polagao isključivo pravo na istinu.

Zbog poverenja koje su ljudi u njega imali i zbog vrlo logične prirode onoga što je podučavao, nije štitio posebnim autoritetom svoje učenje. Baš nasuprot, govorio je da je sumnja ispravna i da treba proveravati sve što je van našeg iskustva: “Ne prihvatajte jednostavno ono što vam se kaže, ili ono što je prenošeno kroz generacije, ili ono što važi kao opšteprihvaćeno, ili bilo šta o čemu pišu stare knjige. Ne prihvatajte nešto samo kao dedukciju ili zaključivanje, ili podrazume¬vajući spoljni izgled, ili delimično zbog određenog pogleda, ili zbog njegove verovatnosti ili zato što vam to vaš učitelj kaže. Ali kad sami neposredno znate, "ovi principi su nezdravi, sramni, zabranjeni od mudrih ljudi; kada se usvoje i sprovode, štete nam i izazivaju patnju", vi ćete ih odbaciti. A kada sami neposredno znate, "ovi principi su zdravi, nisu sramni, uvažavaju ih mudri ljudi; kada se usvoje i sprovode,vode u dobrobit i sreću", onda ćete ih prihvatiti i primenjivati.”
 


Najviši autoritet je naše sopstveno iskustvo istine. Ništa ne treba prihvatiti samo na osnovu verovanja. Treba da istražimo i vidimo da li je to logično, praktično i korisno. Da bi prihvatili jedno učenje nije dovoljno ispitati ga samo intelektualno, razumom. Ako ćemo imati koristi od neke istine, to treba neposredno da doživimo. Samo onda možemo znati da li je to zaista istina. Buddha je uvek naglašavao da on naukuje samo ono što je neposredno doživeo, i hrabri druge ljude da sami razviju isto takvo znanje, da budu sami svoji autoriteti: "Svako od vas neka bude sam svoje ostrvo, neka bude sopstveni oslonac."

Jedini siguran oslonac u životu, jedino čvrsto tle na koje možemo stati, jedini autoritet koji će nas ispravno voditi i štititi je istina, Dharma, prirodni zakon, koji smo sami doživeli i proverili. Zato Buddha u svom učenju uvek pridaje najveći značaj nepo¬srednom doživljaju istine. Ono što je sam doživeo objašnjava što je moguće jasnije tako da drugi ljudi mogu imati putokaz prema kome će raditi kako bi i sami došli do istine. Buddha je govorio: “Učenje koje izlažem nema odvojenu spoljnu i unutrašnju verziju. Učitelj ništa ne drži skriveno u šaci.”
On nije izlagao ezoteričnu doktrinu samo za nekoliko izabranih. Naprotiv, želeo je da prirodni zakon učini što dostupnijim, tako da što više ljudi ima koristi od njega.
Buddha nije bio zainteresovan za uspostavljnje sekte ili ličnog kulta u čijem centru bi se sam nalazio. Smatrao je da je ličnost učitelja manje značajna od samog učenja. Cilj mu je bio da nauči ljude kako da se oslobode, a ne da ih pretvori u slepe obožavaoce. Sledbeniku, koji mu je ukazivao preterano poštovanje rekao je: “Šta dobijaš gledajući ovo telo podložno truljenju? Onaj ko vidi Dharmu, vidi mene; onaj ko vidi mene, vidi Dharmu.”

Obožavanje nekoga, ma koliki svetac on bio, nije dovoljno da bilo koga oslobodi. Ne može biti oslobođenja i spasenja bez neposrednog doživljaja stvarnosti. Zato istina ima primat, a ne onaj ko je govori. Svako poštovanje onom ko podučava istinu, ali najbolji način za ukazivanje tog poštovanja je rad na sopstvenom ostvarenju istine. Kada su mu pred kraj života ukazivali posebne počasti, Buddha je govorio: “To nije način kako se nekom ko je prosvetljen ispravno ukazuje čast, poštovanje, kako se obožava i uvažava. Međutim, ako monah ili monahinja, svetovni sledbenik muškarac ili žena, čvrsto korača putem Dharme, od prvog koraka do krajnjeg cilja, upražnjava Dharmu radeći na pravi način, taj ispravno ukazuje čast, poštovanje, obožavanje i uvažavanje nekog prosvetljenog na najviši mogući način.”

Buddhino učenje je put koji može slediti svako ljudsko biće. On je taj put nazvao Plemenitim osmostrukim putem, misleći na upražnjavanje osam međusobno povezanih delova. Plemenit je u smislu da svako ko sledi taj put, mora postati sveta osoba, plemenitog srca, oslobođena patnje.
To je put uvida u prirodu stvarnosti, put ostvarenja istine. Da bi rešili probleme, moramo sagledati svoju situaciju kakva ona zaista jeste. Moramo naučiti da prepoz¬najemo površnu, očiglednu stvarnost i da prodiremo iza nje, tako da posmatramo finije istine, zatim krajnju istinu i konačno da iskusimo istinu oslobođenja od patnje. Kako ćemo nazvati tu istinu oslobođenja, nirvana, "nebo," ili nekako drugačije, uopšte nije važno. Važno je samo doživeti je.

Jedini način da neposredno doživimo istinu je da pogledamo unutra, da posmatramo sebe. Celog života bili smo naviknuti da gledamo napolje. Uvek nas je zanimalo šta se dešava spolja, šta drugi rade. Vrlo retko ili nikada nismo pokušali da istražimo sebe, sopstvenu mentalnu i fizičku strukturu, vlastite reakcije, osobnu stvarnost. Zato sebi ostajemo nepoznati. Ne shvatamo koliko je štetno to neznanje, koliko robujemo silama unutar nas kojih uopšte nismo svesni.
Da bi došli do istine, ta unutrašnja tama mora se ukloniti. Moramo ostvariti uvid u svoju sopstvenu prirodu da bi razumeli prirodu postojanja. Zato je put koji je pokazao Buddha, put introspekcije, put samoposmatranja. On je rekao: “U okviru ovog nemerljivo dubokog tela, koje sadrži um sa svojim percepcijama, upoznajem univerzum, njegovo poreklo, njegovo nestajanje i put koji vodi ka njegovom nestajanju.”
 


Ceo univerzum i prirodne zakone koji njime upravljaju treba doživeti u okviru sebe. Njih i možemo doživeti samo u okviru sebe.
Taj put je takođe put pročišćenja. Istinu u okviru sebe ne istražujemo zbog jalove intelektualne znatiželje, već zbog određenog cilja. Posmatranjem sebe mi po prvi put postajemo svesni uslovljenih reakcija, predrasuda koje zamagljuju našu mentalnu viziju, skrivaju od nas stvarnost i izazivaju patnju. Prepoznajemo nagomilanu unutrašnju napetost zbog koje smo uznemireni, jadni i shvatamo da se ona može ukloniti. Postepeno učimo kako da razbijemo tu napetost i da naši umovi postanu čisti, mirni i srećni.
Taj put je proces koji zahteva stalnu primenu. Može doći do iznenadnih proboja, ali oni su rezultat neprekidnih napora. Neophodno je raditi korak po korak. Istovremeno sa svakim korakom javljaju se dobrobiti. Ne sledimo put u nadi da ćemo ostvarene koristi uživati tek u budućnosti, da ćemo posle smrti doći u raj, o kome samo možemo nagađati. Koristi moraju biti konkretne, žive i doživljene sada i ovde.

Pre svega, to je učenje koje treba primenjivati. Samo vera u Buddhu i njegovo učenje neće nam pomoći da se oslobodimo patnje. Neće nam pomoći ni intelektualno razumevanje puta. Obe stvari imaju vrednost samo ako će nas inspirisati da učenje primenimo u praksi. Samo stvarna praksa onoga što je Buddha naukovao daće konkretne rezultate i promeniti naše živote na bolje. Buddha je rekao:
“Neko može recitovati mnogo tekstova, ali ako to ne primenjuje, takav neoz¬biljan čovek liči na stočara koji samo broji krave drugih; on ne uživa kvalitet života pravog istražvača istine.
Neko drugi je u stanju da recituje samo nekoliko reči iz nekog teksta, ali ako on živi Dharma život, koračajući putem od njegovog početka do kraja, taj uživa život pravog istraživača istine.”


Put se mora slediti, učenje se mora primenjivati. Inače, to je besmislena vežba. Nije neophodno da se neko zove budista da bi upražnjavao ovo učenje.
Nazivi nisu bitni. Patnja ne pravi razlike, već je zajednička svima. Zato i lek, da bi bio koristan, mora biti jednako primenjiv za sve. Praksa nije rezervisana samo za isposnike koji su se odrekli svetovnog života. Sigurno da moramo određeno vreme isključivo posvetiti učenju ove tehnike, ali kada smo to uradili, učenje se može primenjivati u svakodnevnom životu. Ako se neko odrekne kuće i svetovnih odgovornosti da bi sledio ovaj put, ima priliku da radi intenzivnije, da dublje usvoji učenje i zbog toga brže napreduje. S druge strane, onaj ko je uključen u svetovni život, sa mnogo različitih odgovornosti, može ovoj praksi posvetiti samo ograničeno vreme. Ali bez obzira da li je isposnik ili svetovni čovek, svaki pojedinac treba da primenjuje Dharmu.

Samo primenjena Dharma daje rezultate. Pošto je ovo zaista put od patnje ka miru, kako napredujemo sa vežbom, postajemo srećniji u svakodnevnom životu, usklađeniji i sve više u miru sami sa sobom. U isto vreme naši odnosi sa drugima postaju mirniji i skladniji. Umesto da povećavamo napetost u društvu, bićemo u mogućnosti da damo pozitivan doprinos povećanju sreće i dobrobiti svih ljudi. Da bi sledili ovaj put, moramo živeti život Dharme, istine i čistote. To je ispravan način primene učenja. Dharma, ispravno primenjena, predstavlja umetnost življenja.
 



Izvor: Vilijam Hart “Umetnost življenja”
Priredio:
Milan Bojić



  
Ovaj tekst možete čitati i u martovskom broju magazina Nova Svest

 

 







PREPORUČUJEMO




SEMINARI I RADIONICE:






loading...


Inicijalizacija u toku...
loading...

loading...