Iluzorno JA



loading...




Reč „ja" u sebi sadrži najveću grešku i najdublju istinu, zavisno od toga kako je upotrebljavate. U konvencionalnoj upotrebi, ne samo da je to jedna od najčešće korišćenih reči u svakom jeziku (zajedno sa srodnim rečima poput „meni", „moje", „mene" i „ja lično") nego je i jedna od onih koje navode na pogrešno tumačenje. U normalnoj svakodnevnoj upotrebi, „ja" sadrži iskonsku grešku, pogrešnu percepciju onoga što vi jeste. Iluzorni doživljaj identiteta. To je ego. Taj iluzorni doživljaj o sebi je ono za šta je Albert Ajnštajn, osoba koja je imala uvid ne samo u stvarnost prostora i vremena nego i u ljudsku prirodu, koristio termin „optička iluzija svesti". To iluzorno „ja" potom postaje osnov za sve ostale interpretacije ili, tačnije, za pogrešne interpretacije stvarnosti, svih procesa razmišljanja, interakcija i međusobnih odnosa. Vaša realnost postaje odraz prvobitne iluzije. Dobra vest je da ako prepoznate iluziju kao takvu, ona se razgradi. Prepoznavanje iluzije je istovremeno i njen kraj. Njen opstanak zavisi od vašeg pogrešnog verovanja da ona predsta¬vlja stvarnost. Razumevanjem onoga što niste, vaša prava stvarnost izlazi na površinu. To je ono što će se desiti ako budete nastavili da polako čitate ovo i naredno poglavlje, koja govore o mehanizmu lažnog „ja", koje nazivamo egom. Dakle, kakva je priroda tog iluzornog „ja"?

Ono na šta obično mislite kada kažete „ja" nije ono što vi zaista jeste. Monstruoznim činom redukovanja, beskonačna dubina onoga šta predstavljate, u vašem umu je pogrešno zamenjena zvukom koji proizvode glasne žice ili mišlju o „ja" i o svemu ostalom s čim se „ja" identifikovalo. Na šta se onda „ja" i srodne reči („meni", „moje", „mene") zapravo odnose?

Kada nauči da niz glasova koje proizvode glasne žice njegovih roditelja predstavljaju njegovo ili njeno ime, dete počinje da izjednačava tu reč, koja u umu postaje misao, s onim što je on ili ona.
U toj fazi pojedina deca na sebe ukazuju u trećem licu. „Džoni je gladan". Ubrzo nauče magičnu reč „ja" i izjednače je sa sopstvenim imenom, koje su pre toga izjednačili sa sobom. Potom i ostale misli dolaze i spajaju se s prvobitnom „ja-mišlju". Sledeći korak su misli o „meni" i „mojem", koje označavaju stvari koje su na određeni način sastavni deo „ja". To predstavlja identifikovanje s objektima, što podrazumeva da dajete identitet stvarima, tj. mislima koje predstavljaju stvari, ispunjavate ih doživljajem sopstvenog „ja", i na taj način uzimate njihov identitet. Kada se „moja" igračka polomi ili je neko uzme, pojavi se duboka patnja. Ne zbog očigledne vrednosti koju poseduje ta igračka - dete će ionako ubrzo izgubiti interesovanje za nju i zameniće je drugim igračkama, drugim objektima - nego zbog misli o „mojem". Igračka je postala deo detetovog doživljaja sebe, deo detetovog „ja".

I kako dete raste, prvobitnoj ,,ja-misli" pridružuju se i druge misli; identifikuje se s polom, ličnim stvarima, telom doživljenim čulima, nacionalnošću, religijom, zanimanjem. Drugi pojmovi s kojima se „ja" poistovećuje su uloge: majka, otac, suprug, supruga itd, koje predstavljaju akumulirano znanje ili mišljenja, ono što nam se dopada i ne dopada, i stvari koje su se desile „meni" u prošlosti, sećanja o kojima su misli koje dalje definišu moj doživljaj o sebi u vidu „mene i moje priče".
Ovo su samo neke od stvari iz kojih ljudi izvlače svoj doživljaj identiteta. One ne predstavljaju ništa više do misli koje na okupu održava činjenica da su zaodenute doživljajem sopstvenog „ja". Ono na šta obično mislite kada kažete „ja" jeste mentalna tvorevina. Ili preciznije: veći deo vremena niste vi taj koji govori kada kažete ili mislite „ja" - govori određeni deo te zamišljene tvorevine, egoično „ja". Čak i kad bude došlo do buđenja, i dalje ćete koristiti „ja", ali će ono dolaziti iz mnogo dubljeg mesta unutar vas.

Većina ljudi se i dalje poistovećuje s neprestanim tokom uma, s nagonskim razmišljanjem od kojeg se većina ponavlja i koje je besmisleno. Ne postoji „ja" koje je razdvojeno od njihovih procesa razmišljanja i emocija koje ih prate. To znači biti duhovno nesvestan. Kada im se skrene pažnja na to da u njihovoj glavi postoji glas koji nikad ne prestaje da govori, oni upitaju: „Kakav glas?" ili ljutito poriču sve, što naravno i jeste glas, jeste onaj koji razmišlja, jeste neopaženi deo uma. Skoro da se na njega može gledati kao na entitet koji ih je opseo. Pojedini ljudi nikad ne zaborave trenutak kada su prvi put razdvojili sebe od svojih misli i time nakratko doživeli promenu identiteta, od onog momenta kad su bili sadržaj svog uma do onoga kad su postali svest u pozadini. Nekima se to dešava na tako suptilan način da jedva i primete, ili samo primete upliv radosti u njihov unutrašnji prostor, a da nisu svesni razloga.



SADRŽAJ I STRUKTURA EGA

Egoični um je u potpunosti uslovljen prošlošću. Njegovo uslovljavanje je dvostruko: sastoji se od sadržaja i strukture. U slučaju deteta koje vrišti od boli jer mu je igračka oduzeta, igračka predstavlja sadržaj. Ne može se zameniti nijednim drugim sadržajem, nijednom drugom igračkom ili objektom.
Sadržaj s kojim se poistovećujete uslovljen je vašim okruženjem, odgojem i kulturom koja vas okružuje. Bez obzira na to da li je dete bogato ili siromašno, da li je igračka u obliku životinje napravljena od komada drveta ili je reč o nekoj sofisticiranoj elektronskoj napravi, ne postoji nikakva razlika sve dok je igračka povezana s patnjom koja je prouzrokovana njenim gubitkom. Razlog za tako intenzivnu patnju skriven je u reči „moja", i on je strukturalan. Nesvestan nagon za tim da se ojača nečiji identitet putem povezivanja s objektom ugrađen je u samu strukturu egoičnog uma. Jedna od najvažnijih struktura uma pomoću koje ego izlazi na površinu je identifikacija. Reč „identifikacija" izvedena je od latinskih reči idem, što znači „isti" i facere, što znači „činiti". Kada se identifikujem s nečim, ja to „činim istim". Istim kao šta? Kao ja. Ispunjavam ga sopstvenim doživljajem koji imam o sebi i na taj način ono postaje deo mog „identiteta". Jedan od najosnovnijih nivoa identifikovanja je identifikovanje sa stvarima: moja igračka kasnije postaje moj automobil, moja kuća, moja odeća itd. Pokušavam da se pronađem u stvarima, ali nikad ne uspevam u tome i završavam izgubljen u njima. To je sudbina ega.
 



IDENTIFIKOVANJE SA STVARIMA

Ljudi iz marketinških agencija dobro su upoznati s činjenicom da, ako žele da prodaju ljudima nešto što im nije zaista potrebno, moraju ih ubediti da će to doprineti načinu na koji se vide ili načinu na koji ih drugi vide, drugim rečima, moraju doprineti njihovom doživljaju njih samih. To postižu tako što, recimo, kažu da ćete se isticati u masi ako koristite određeni proizvod, što implicira da ćete tako postati potpunija osoba. Ili mogu da u vašem umu stvore vezu između proizvoda i poznate osobe, ili mlade, privlačne i naizgled srećne osobe. Čak i fotografije starih ili preminulih poznatih ličnosti iz vremena kad su bili na vrhuncu svoje slave dobro služe toj svrsi. Neizgovorena pretpostavka je da time što kupite taj proizvod, putem magičnog čina prilagođavanja, vi postajete kao oni ili bar nešto nalik njima. U velikom broju slučajeva ne kupujete proizvod nego „pojačivač identiteta". Firmirani predmeti su pre svega kolektivni identiteti koje prihvatate. Oni su skupi, te samim tim i „ekskluzivni". Kad bi svako mogao da ih kupi, onda bi oni izgubili svoju psihološku vrednost i od njih bi ostala samo njihova materijalna vrednost, koja retko kad dostiže i deo cene koju ste platili za njih. Stvari s kojim se neko identifikuje variraju od osobe do osobe i zavise od godina, pola, primanja, društvene klase, mode, kulture koja ih okružuje itd. Ono s čim se vi identifikujete u vezi je sa sadržajem, dok je nesvesni nagon da se identifikujete s nečim strukturalan. To je jedan od najosnovnijih načina na koje egoični um funkcioniše.

Paradoksalno, ono što produžuje život takozvanom potrošačkom društvu jeste činjenica da pokušaji da se ljudi pronađu u stvarima ne daju rezultate. Zadovoljenje ega je kratkog veka i vi nastavljate da tražite više, kupujete više, trošite više. Naravno, u fizičkoj dimenziji u kojoj naše površno „ja" obitava, stvari su neophodan i neizbežan deo naših života. Potreban nam je prostor za življenje, odeća, nameštaj, alat, prevozno sredstvo. Takođe, u našem životu postoje i stvari koje cenimo zbog njihove lepote ili kvaliteta. Treba da odamo počast svetu stvari, ne da ga preziremo. Svaka stvar se odlikuje Postojanjem, i predstavlja privremeni oblik koji svoje korene pronalazi unutar bezobličja jedinog Života, izvora svih stvari, svih tela, svih oblika. Kod većine starih kultura, ljudi su verovali da sve, čak i takozvani neživi objekti, poseduju duh u sebi, i u tom smislu bili su bliže istini nego što smo mi danas.

Kada živite u svetu koji je otupeo od silnih mentalnih apstrakcija, više ne možete da osetite živost univerzuma. Većina ljudi ne živi u pravoj stvarnosti nego u zamišljenoj. Ali ne možemo odavati počast stvarima ako ih koristimo da bismo ojačali svoj doživljaj sebe, tj. ako pokušavamo da pronađemo sebe u njima. To je upravo ono što ego radi. Ego-identifikacija sa stvarima tera nas da se vežemo za stvari i postanemo opsednuti njima, što za uzvrat stvara potrošačko društvo i ekonomske strukture u kojima je jedina jedinica napretka još više. Nekontrolisana težnja ka posedovanju nečega u još većoj meri, težnja ka beskonačnom rastu predstavlja disfunkcionalnost i bolest. To je ona ista vrsta disfunkcionalnosti koju manifestuje kancerogena ćelija, čiji je jedini cilj da se uveća, nesvesna činjenice da će time dovesti do sopstvenog uništenja jer uništava organizam čiji je deo. Pojedini ekonomisti su toliko privrženi terminu rasta da jednostavno ne mogu da se odvoje od te reči, pa čak i vreme recesije nazivaju „negativnim rastom".

Ogroman deo ljudskog života protraćen je na opsesivnu preokupiranost stvarima. Iz tog razloga, jedno od najvećih zala našeg vremena je proliferacija objekata. Kada više niste u stanju da osetite svoj život, velika je verovatnoća da ćete pokušati da ga ispunite stvarima. Kao duhovnu vežbu predlažem da preispitate svoju vezu sa svetom stvari putem samoposmatranja, i da poseb¬no obratite pažnju na one koje oslovljavate s ,,moj/a". Potrebno je da budete oprezni i u potpunosti iskreni ako želite da saznate, na primer, da li je vaš doživljaj sopstvene vrednosti povezan sa stvarima koje posedujete. Da li određene stvari izazivaju profinjeni osećaj važnosti ili superiornosti? Da li to što ih ne posedujete čini da se osećate inferiornim u odnosu na one koji imaju više od vas? Da li povremeno spominjete stvari koje posedujete ili ih pokazujete kako biste uvećali sopstveni osećaj vrednosti u nečijim očima, a samim tim i u svojim? Da li se osećate ogorčeno, besno ili poniženo ako neko drugi poseduje više od vas ili onda kada izgubite nešto veoma vredno?
 



Izvor: “Nova Zemlja” Eckhart Tolle
Priredio: Milan Bojić


  
Ovaj tekst možete čitati i u aprilskom broju magazina Nova Svest

 







PREPORUČUJEMO




SEMINARI I RADIONICE:




loading...


Inicijalizacija u toku...
loading...

loading...