Iluzija o POSEDOVANJU



loading...


„Posedovati" nešto - šta to zapravo znači? Šta znači učiniti nešto „svojim"? Ako stojite na ulici u Njujorku, uperite prst prema ogromnom neboderu i kažete: „Ta zgrada je moja. Ja je posedujem", vi ste ili veoma bogati, ili ste u zabludi, ili ste lažov.
U svakom slučaju, pričate priču u kom su se misaoni oblik „ja" i misaoni oblik „zgrada" stopili u jedno. To je način na koji funkcioniše mentalni koncept o posedovanju. Ako se svi slažu s vašom pričom, postojaće potpisani papiri koji to potvrđuju. Vi ste bogati. Ako se niko ne slaže s vama, poslaće vas psihijatru. Živite u zabludi, ili lažete, a da se tome ne možete odupreti. Ovde je važno uočiti da priča i misaoni oblici koji je sačinjavaju, bez obzira na to da li se ljudi slažu s njima ili ne, nemaju nikakve veze s time ko ste vi. Čak iako se ljudi slažu s pričom, u krajnjem slučaju to je samo privid. Mnogi ljudi ne shvate sve do trenutka dok ne završe na samrtnoj postelji, kad sve spoljašnje stvari nestanu, da nijedna stvar nikad nije određivala ono što su oni zapravo. Pri suočavanju sa smrću ceo koncept o posedovanju se pokaže kao krajnje beznačajan. U poslednjim trenucima života oni shvate da, dok su tokom svojih života težili da upotpune sebe, ono za čim su zapravo tragali, nji­hovo Biće, oduvek je bilo tu, ali je u velikoj meri bilo skriveno nji­hovim identifikovanjem sa stvarima, što u krajnjem slučaju znači identifikovanjem s njihovim umovima.

„Blago siromašnima duhom", rekao je Isus, „jer je njihovo carstvo nebesko."
Šta znači biti „siromašan duhom"? Bez unutrašnjeg tereta, bez identifikacija. Niti sa stvarima, niti s bilo kakvim mentalnim tvorevinama koje u sebi sadrže doživljaj sopstvenog „ja". A šta je „carstvo nebesko"? Jednostavna, ali pro­dubljena radost Postojanja, koju pronalazite u trenutku kada se oslobodite identifikacija i postanete „siromašni duhom". Iz tog je razloga odricanje svih oblika posedovanja stara duhovna praksa i na Istoku i na Zapadu. Odricanjem se, međutim, ne oslobađate ega automatski. On će pokušati da osigura svoj opstanak tako što će potražiti nešto drugo s čim će se identifikovati. Identifikovaće se, na primer, sa umišljenom slikom koju imate o sebi kao o nekome ko je prerastao svako interesovanje za materijalne stvari i samim tim je superioran u odnosu na druge, i više produhovljen od njih. Postoje ljudi koji su se odrekli svega što su posedovali, ali njihov ego je veći nego kod pojedinih milionera. Ako eliminišete jednu vrstu identifikaci­je, ego ubrzo pronađe drugu. U krajnjem slučaju, nije važno s čim se identifikujete sve dok to poseduje određeni identitet.

Antikonzumerizam ili pokret protiv privatnog vlasništva još je jedan od misaonih oblika, još jedna mentalna pozicija koja može da zameni identifikaciju s posedovanjem. Kroz njega možete da pokažete da ste u pravu, a da drugi greše. Kasnije ćemo videti da taj čin dokazivanja da ste u pravu dok svi drugi greše predstavlja jedan od osnovnih principa po kojima egoični um funkcioniše, jedan od najosnovnijih oblika nesvesnosti. Drugim rečima, sadržaj ega može se menjati, ali struktura urna koja ga održava u životu ne može.
Jedna od nesvesnih pretpostavki je ta da će sam čin identifikovanja s predmetom kroz prividno posedovanje istog, očita čvrstina i istrajnost materijalnog predmeta ispuniti vaš doživljaj sebe još većom čvrstinom i istrajnošću. Ovo se posebno odnosi na građevine i na zemljišta, jer su to jedini oblici za koje mislite da ih možete posedovati, a koji se ne mogu uništiti. Apsurd posedovanja ponekad je najočigledniji u primeru posedovanja zemlje. U vreme kada su Evropljani naseljavali Severnu Ameriku, domoro­dačka plemena nisu mogla da shvate koncept o posedovanju.
 

luksuz


Zbog toga su i izgubili zemlju kada su ih Evropljani naterali da potpišu papire koji su za njih bili u istoj meri neshvatljivi. Oni su osećali da je njihovo mesto na toj zemlji, ali da ta zemlja ne pripa­da njima.
Ego često izjednačava posedovanje s Postojanjem; posedujem, dakle postojim. I što više posedujem, sve sam postojani­ji. Ego se hrani poređenjem. Način na koji vas drugi vide pre­obrazi se u način na koji sami sebe vidite. Kada bi svi živeli u ogromnim kućama i bili bogati, vaša ogromna kuća i vaše bogatstvo ne bi više mogli da jačaju vaš doživljaj sebe. Mogli biste onda da se preselite i u običnu kolibu, da se odreknete svog bogatstva i povratite svoj identitet tako što ćete sebe videti i smatrati duhovnijim od ostalih. Način na koji vas drugi vide postaje ogledalo koje vam pokazuje ko ste i kakvi ste. Egov doživljaj o sopstvenoj vrednosti obavezno je povezan s vrednošću koju drugi misle da posedujete. Potrebni su vam drugi da bi vam dali vaše „ja", i ako živite u društvu koje u velikoj meri izjednačava sopstvenu vrednost s onim šta posedujete i količinom toga, ako niste u stanju da prozrete kroz tu kolektivnu obmanu, bićete osuđeni da ostatak svog života provedete jureći za stvarima s uzaludnom nadom da ćete na taj način pronaći sopstvenu vrednost i upotpuniti doživljaj sopstvenog „ja".

Kako da se oslobodite vezivanja za stvari? Ne vredi ni da pokušate! To je nemoguće. Vezivanje za stvari nestane samo od sebe onog trenutka kada prestanete da svoj smisao tražite u njima.
U međuvremenu, budite svesni sopstvenog vezivanja za stvari. Ponekad niste ni svesni da ste vezani za određeni pred­met, tj. da ste se identifikovali s njim, sve dok ga ne izgubite ili dok se ne pojavi pretnja da ćete ga izgubiti. Ako se uznemirite, potresete i slično, to znači da ste se vezali za taj predmet. Ako ste svesni činjenice da ste se identifikovali s predmetom, sama iden­tifikacija nije više potpuna.
,Ja sam svest koja je svesna da postoji vezivanje." To je početak transformacije svesti.


ŽELJENJE: POTREBA DA SE IMA VIŠE

Ego se identifikuje s posedovanjem, ali njegovo zadovo­ljenje time je relativno plitko i kratkog veka. Skriven unutra, osta­je duboko usađeni osećaj nezadovoljstva, nepotpunosti, „nedo­voljnog". „Još uvek nemam dovoljno" zapravo su reči kojima ego želi da kaže: „Još nisam ispunjen."
Kao što smo i videli, posedovanje, koncept o vlasništvu, predstavlja tvorevinu ega, koja treba da mu pruži čvrstinu i traj­nost i da ga istakne, da ga učini posebnim. Pošto niste u stanju da pronađete sebe u posedovanju, postoji još jedan snažan nagon u njegovoj srži, a koji je sadržan u strukturi ega: potreba da se ima više, koju takođe možemo nazvati „željenje". Nijedan ego ne može da opstane duži period vremena bez potrebe da ima više. Stoga željenje održava ego u životu više nego što to radi posedovanje. Ego želi da želi više nego što želi da poseduje. Površno zadovoljstvo posedovanja uvek se smenjuje s još većom željom. To je psihološka potreba za tim da se ima više, da se ima više predmeta s kojima se može identifikovati. To je zavisnička potreba, a ne istinska.

U pojedinim slučajevima, psihološka potreba da se ima više ili osećanje nedovoljnosti, koji su veoma karakteristični za ego, prenesu se na fizički nivo i time u neutaživu glad. Bulimičari često teraju sebe da povrate kako bi nastavili da jedu. Njihov um je gladan, a ne telo. Ovaj poremećaj u ishrani biće izlečen uko­liko oboleli, umesto da se identifikuju s umom, dođu u kontakt sa svojim telom i time osete pravu potrebu svog tela pre nego nadripotrebe egoičnog uma.
 

svet


Pojedini egoi znaju šta žele i idu prema svom cilju s nemilosrdnom i okrutnom odlučnošću - Džingis Kan, Staljin, Hitler, da nabrojim samo neke od ljudi koji su bili veći od života.
Energija koja leži u središtu njihovih želja, međutim, stvara suprotnu energiju jednakog intenziteta, koja na kraju vodi ka nji­hovoj propasti. U međuvremenu, unesreće i sebe i ostale ili, u slučaju „većih od života", stvore pakao na zemlji. Većina ega ima kontradiktorne želje. Žele različite stvari u različito vreme ili čak i ne znaju šta žele osim da to nije sadašnji trenutak. Nemir, nespokoj, dosada, uznemirenost, nezadovoljstvo, sve su to rezul­tati neispunjenih želja. Stalna želja je strukturalna, te nijedna količina sadržaja ne može da ostvari dugotrajno ispunjenje sve dok je ta mentalna tvorevina prisutna. Intenzivno željenje koje nema poseban cilj često se može pronaći kod ega koji su još uvek u razvoju, što je slučaj s tinejdžerima, od kojih određeni broj konstantno oseća negativnost i nezadovoljstvo.

Fizička potreba za hranom, vodom, skrovištem, odećom i osnovnom utehom trebalo bi da se lako zadovoljava kod svih ljudi da nije debalansa u sredstvima, koji je rezultat sulude i grabežljive potrebe da se ima više, pohlepnosti ega. On pronalazi kolektivni izraz u ekonomskim strukturama ovog sveta, poput ogromnih korporacija, koje su zapravo egoični entiteti koji se takmiče jedni s drugima u tome ko će imati više. Zaslepljeni su profitom. I s apsolutnom okrutnošću pokušavaju da dođu do njega. Priroda, životinje, pa čak i ljudi i njihovi poslodavci nisu ništa više do brojke na zaključnom računu, beživotni predmeti koji treba da se iskoriste, a potom odbace.

Misaoni oblici „mene" i „moje", „više od", „ja želim", „meni je potrebno", „moram da imam" i „nije dovoljno" ne odnose se na sadržaj ega nego na njegovu strukturu. Sadržaj podleže promeni.
Sve dok te misaone oblike ne prepoznate kod sebe, sve dok ih niste svesni, verovaćete svemu što kažu, bićete osuđeni da ispoljavate nesvesne misli, osuđeni da tragate, a da ne pronalazite, jer sve dok ti misaoni oblici delaju, nijedan predmet, mesto, osoba ili stanje neće vas zadovoljiti. Sve dok egoična struktura postoji, nijedan vas sadržaj neće zadovoljiti. Bez obzira na to šta posedujete ili dobijate, nećete biti srećni. Uvek ćete biti u potrazi za nečim što obećava veće ispunjenje, za onim što garantuje da će dopuniti vaš nepotpuni doživljaj sebe i ispuniti osećaj praznine koji osećate u sebi.


 


Autor: Echart Tolle

 


 







loading...



SEMINARI I RADIONICE:







PREPORUČUJEMO





loading...


Inicijalizacija u toku...
loading...

loading...