Moje razmišljanje o Bogu



loading...


Šta je zapravo verovanje? Šta znači verovati u nešto što ne vidimo, što ne umemo da objasnimo, u nešto što je mnogo veće od nas samih, nedokučivo i tajno? Verovanje koje je u meni, a verujem i u drugima, i predstavlja najveću dilemu, jeste verovanje u Boga. Zašto dilemu, pitaće neki? Bog postoji, nema tu dileme...

Sećam se kako su me naučili da verujem u Boga, tj. kako su me programirali da verujem u Boga. Bog je neko ko živi na nebu, sedi na zlatnom tronu i pomno prati svaki sekund mog života. Ako budem pratila i poštovala šta je zapisano, biću nagrađena za sve svoje ispravne postupke. Ako idem u crkvu (ali samo kada nisam u menstrualnom ciklusu), palim sveću za žive i mrtve, ostavim koju paru na ikonu, prekrstim se pre nego uđem, izlazim iz crkve unatraške, kao znak potpunog poštovanja, ako poštujem crvena slova u kalendaru, postim kada je post, idem na pričest, ako se krstim, zovem u kuću popa pred slavu da okadi vodu, ako kačim ikone po stanu, molim se svako veče pred spavanje i to najbolje klečeći pored kreveta, ako znam „Oče naš“ i još koju molitvu, svih deset zapovesti napamet i delove iz Biblije, onda sam kandidat za carstvo nebesko, gde me čeka ljubav, mir i harmonija, jer zaslužila sam poštujući i povinujući se zapovestima. I to sve u znak ljubavi prema nekom svevišnjem čoveku koji je negde na nebu, potpuno odvojen od mene.

A rekli su mi da je Bog stvorio čoveka po sopstvenom liku. Ja sam žensko. I kazali su mi da je kazna menstrualni period, jer su žene neposlušne i prljave i mučenje na porodjaju je još jedna kazna. Da žena mora da se povinuje željama muškaraca, da bude poslušna bez obzira na sve. Uostalom što bih se bunila ili pokušavala da nešto menjam kada je sve zapisano kako će biti, i džaba se trudim da imam izbor, kada je i taj izbor zapisan negde, predodređen već od strane Boga.

sin boziji


Bog postoji, nesumnjivo, samo što nema jedno ime, već imena svih ljudi koji su u ovom trenutku na planeti Zemlji, svih životinja i biljaka koje postoje na kopnu i moru, dakle svega što je na ovoj planeti i svega što je van nje, celi univerzum i kosmos. Bog postoji, samo što nije jedan čovek, izdvojen i svemoćan, već je svako ljudsko biće koje živi i diše u ovom momentu, svaka životinja, biljka, sve što je na ovoj planeti, u univerzumu, kosmosu.
 


Zažmurite i zamislite na tren da život ne postoji. Izbrišite celi univerzum, galaksije, planete, živote... zamislite da je samo ništa. Ništa za pogledati, ništa za okusiti, ništa za čuti, ništa što bi naših pet čula moglo da osete, da ste postali neograničena svesnost ili izvor u svom najgrubljem obliku. Ne deluje veoma uzbudljivo, jel? Zato je ta kompletna i sveobuhvatna svest odlučila da kreira i stvara. Od ovog izvora je nastalo sve što sada vidite i za šta znate da postoji na celom svetu i van njega. Taj izvor ili svesnost nije nešto što je izvan nas ili veće od nas, jednostavno je mi, jer tako što je odlučio da stvara i kreira, rešio je da proširi sebe na individualne deliće svesnosti, što nazivano dušama. Naše duše su fragmenti jedne potpune i sveobuhvatne svesti i kroz svaku dušu, kroz njenu individualnost, kreativnost i iskustvo, izvor spoznaje sebe. Roditelji mogu taj osećaj i da dožive, jer kroz svoju decu gledaju sebe, uočavajući razlike ali i neverovatne sličnosti, uživaju u kreaciji i individualnosti svog deteta i naravno uče i stiču neka nova iskustva. Sa druge strane deca su individue, ali i kombinacija svojih roditelja i stiču sopstvena iskustva.


Bog postoji, nesumnjivo, ali nije nas načinio ovakve kakvi jesmo da bi pravili određene izbore u životu koji bi zapravo bili razlozi da nas kažnjava. Ako je iz čiste ljubavi načinio svoju kreaciju i udahnuo joj delić svoje duše, onda smo i mi svi sa delićem njegove moći. U svakome od nas je deo Boga. Bog, izvor ili svest od koje smo nastali, je potpuno deo nas, što uistinu znači da smo svi konektovani među sobom i celim univerzumom. Ljubav koju ima za nas je bezgranična i bezuslovna, što znači da iako nam se nekada čini da pravimo pogrešne izbore, iako nam se čini da smo zalutali u sopstvenom životu i da nemamo izlaz iz teške situacije, iako je sve crno, mi imamo i drugi izbor, a to je da svaku situaciju kroz koju smo prošli a koja je na nas ostavila trag, shvatimo isključivo kao iskustvo i da pored svega znamo da nam od Njega uvek sve dobro dolazi. Svaka situacija je zapravo dobra za nas, jer učimo, sazrevamo. Bog nam je udahnuo dušu, dao nam deo sebe, a mi njemu vraćamo tako što mu darujemo raznovrsna iskustva uz pomoć kojih se taj izvor ili svest razvija i širi na najučinkovitiji način, jer kroz nas i iskustva u našim životima on raste, biva i sam iskustveno bogatiji, a samim tim spoznaje sebe u celosti.

 

bozanska svetlost


Mi smo svi još uvek deca, igramo se na ovoj planeti, rastemo i učimo, mešamo sa ljudima, pravimo izbore, biramo igračke, svađamo se, plačemo, smejemo se, pevamo, igramo sami po sobi, uživamo u društvu drugih, uživamo u sebi, nekada pogrešimo, nekad ne. Svaki trenutak naših života je zapravo igra. Svaka loša situacija i momenat u kome smo bili je zapravo novo iskustvo. Svako od nas je Bog u malom. Sve na ovoj planeti je Bog.
 


Onaj čovek na tronu, što sedi i gleda me, pomno prati, ne mora automatski da bude čovek i da sedi na tronu. Ta osoba, sila, izvor, moć, svest sam ja. Zajedno sa mnom plače, smeje se, peva i raduje se, zajedno sa mnom raste i razvija se. Mi zajedno učimo, postavljamo pitanja, želimo da znamo ko smo, zašto smo ovde? Naučila sam mnogo toga o njemu posmatrajući svoj život, gledajući izbore koje sam pravila, u kakvim sam situacijama bila i koje su duše prolazile kroz moj život ostavljajući tragove. Naučila sam mnogo o njemu kroz druge duše, koje nazivam prijateljima, voljenima, kroz one duše koje me inspirišu, čije knjige čitam i tekstove upijam. Kroz sve to učim o sebi.


Kada sebe počnemo da posmatramo kao da jesmo Bog u malom, shvatamo zašto smo prolazili kroz određena iskustva, još bolje rečeno, shvatamo zašto su naše duše odabrale da prođu kroz to iskustvo.  Radili smo to da bi učili, da bi se razvijali. Ako znamo da je Bog ljubav, onda umemo da je shvatimo na pravi način. Znamo da voleći sebe zapravo volimo druge, jer je u svakome od nas delić nečega što je utkano i u drugima, duša koju svako ima je od istog izvora, od iste energije, od istog Boga.

 

 

Autor:

Jelena Nakić

Jelena Nakic  I am trying to find peace of my mind deep in the forest of my soul.


  I tako, kao večiti tragač, želim da podelim ono šta sam do   sada saznala. Smisao je moja pasija!


  Link do stranice ''Probudi se'':
  https://www.facebook.com/probudi.se.18

 

 

 

 

 







loading...



SEMINARI I RADIONICE:















Inicijalizacija u toku...

loading...