Svetlost koja nas budi



loading...


“Ja bih stvarno volela kada bih mogla da te celog obojim svojom bojom i dovedem do toga da shvatiš ko si, zapravo. Nekada sam toliko tužna i umorna, nekad potpuno bespomoćna, totalno nevidljiva i za tebe kao da ne postojim, jer ti uporno ideš... koračaš kroz dane i sate, kao da su ravna linija, potpuno nesvestan, u zabludi da si na tom putu sam, u bunilu da te kazna vuče u jarke i jame. Nekada toliko dugo ostaneš u tom mraku da ubediš sebe da je to ono šta si zaslužio. Ja nekada prosto nemam načina da ti pomognem jer si me totalno uništio, umesto u meni i sa mnom, ti uživaš u toj instalaciji, tom programu, koji je sve ono šta su ti drugi rekli. I opet gubiš sebe, samim tim i mene...i opet si u onom jarku, a ja potpuno bleda i uništena čekam samo da pogledaš u mom pravcu, da zasijam najjačim sjajem i da te vratim u život.

Šta je za tebe život, moj najdraži ljudski stvore? Šta je za tebe telo koje voziš? Šta sam ja za tebe? Koliko puta sam ti slala signale i energiju, koliko sam puta bila na vrhuncu svog, zapravo, tvog sjaja, dala ti osećaj da ga pratiš, ispunila srce da ga najzad čuješ, povezala te sa Bogom da veruješ, svaki tvoj trenutak života, svaka sekunda je i moja. Naša... zajednička. Ali, ti mene nisi uvek osetio. Zaboravio si na mene, ostavio me, i reč koja je suštinska ja, izgubila je značenje, jer su joj oni, koji su još više zaboravili na mene, izmenili smisao.

I tako se sklupčam u tebi, nekad u stomaku, nekad u grlu, nekad u srcu, nekad u suzi... čekam te.
Toliko te volim da sam te pustila da lutaš praznim hodnicima. Umišljajući da ideš kroz život, tako lud i omađijan, mahnito ideš kroz lavirint, gde udaraš u zid, nekad u isti uporno, krvariš, ali udaraš. Kao da želiš  sebi da nanosiš bol, da se povređuješ, uporno iznova i iznova... gluv, slep, nem, dezorijentisan svakim narednim korakom očekuješ zid i ponovni udarac... zašto? Misliš tako bi trebalo da bude. Zaslužio si. Karma je to.


Da... ali zašto uporno misliš da je sve to loše? Zašto je za tebe uvek sve loše, kada je tvoj život počeo u svetlosti i nastao iz predivne, tople, bezuslovne, iskrene, kompletne ljubavi. Evo... milenijumima ti objašnjavam to. Nekada si sve to znao, tada si me priznavao i osećao, ali zaboravio si.
 

bozanska svetlost


Izgubio si sjaj... zamenio ga iluzijom.


Želim da me pogledaš. Okreni se. Uvrni se nekako pa i neka te zaboli, ali zaviri u sebe, tu sam, sklupčana i željna tvog pogleda, jer meni samo toliko treba da te obasjam, zacelim sve rane, srušim sve zidove, ispravim sve lavirinte... da te vratim sebi. Najveće blago koje si izgubio, dragi moj ljudski stvore. Sebe.
Sutra... molim te da me sutra samo pogledaš. Pogledom priznaš da sam tu, da postojim, da sam ljubav, da sam deo Boga, da sam ti, da si ja. Dušo moja. Sutra..."

Rekla je gromoglasno skoro u jednom dahu i ponovo od sebe načinila sjajno klupko, pomislivši - Uvek ću ga buditi svetlom.
 

 

 

Autor:

Jelena Nakić

Jelena Nakic  I am trying to find peace of my mind deep in the forest of my soul.


  I tako, kao večiti tragač, želim da podelim ono šta sam do   sada saznala. Smisao je moja pasija!


  Link do stranice ''Probudi se'':
  https://www.facebook.com/probudi.se.18

 

 

 

 







loading...



SEMINARI I RADIONICE:









PREPORUČUJEMO





loading...


Inicijalizacija u toku...
loading...

loading...