Samoisceljenje ili nešto o efektivnosti ,,porani Jelo pa odocni Jelo“ principa



loading...


Studije književnosti su za mene predstavljale smisao. Onaj zbog kojeg ustajem pre zore (nisam ranoranilac), ležem kasno, a opet ostajem puna energije. A onda je došlo do velikog preokreta. Apsolvirala sam. Ostao mi je jedan ispit. Legenda kaže onaj koji je gotovo nemoguće položiti, što potvrđuju sve one koje su sebi dodale drugo prezime čekajući da im prelazna ocena bude upisana u indeks. Tako sam i ja formirala svoje uverenje. Godinu dana sam prelazila obimnu literaturu ne usuđujući se da napravim prvi pokušaj. A onda je usledio krah za krahom.  Uvek je problem bilo ono ,,nešto sasvim malo“. Uvek sam ja bila ,,baksuz“, dok su drugi, koji nisu pročitali svu literaturu, izlazili iz kabineta sa indeksom bogatijim za još  jednu ocenu. Odmahivali bi glavom u neverici: ,,Da li je moguće da te je samo zbog toga vratio?“, ili ,,Zašto si opet odustala?“. 
                                                                                                                                 

Usledila je griža savesti, osećaj krivice,  neprospavane noći (kasnije ću spoznati  da i njihov kvalitet zavisi od ubeđenja) i jutra u kojima bih se , bledozelenog lica, sa mučninom u stomaku vukla na fakultet.  Vremenom sam shvatila da problem nije u nečemu što ne znam, već ga treba tražiti u odnosu  sa Univerzumom. Gde sam to kiksnula? Najpre sam, još uvek nesvesna, počela da svoja razočaranja preusmeravam u kreativnu energiju. Crtala sam stripove u kojima bih karikirala sebe u ispitnim situacijama. Posle zadnjeg u nizu odustajanja, bila sam sigurna da nešto moram da promenim. Fizičko zdravlje mi se pogoršalo. Kičma me je bolela i imala sam problema sa disanjem i stalne glavobolje.
   

probelmi sa ucenjem

                                     
Oko mene su se rojile negativne misli, moje i one koje su mi drugi nametnuli. Kontrastirala sam tuđe uspehe svojim neuspesima. Osećala sam se kao potpuni gubitnik. Prijateljica, već u službi širenja svetlosti, preporučila mi je knjigu Lujze Hej, Kako da izlečite svoj život. Međutim, meni je kosmos namenio drugačiji put spoznaje. Biblioteka je bila zatvorena, pa sam u izlogu knjižare ugledala knjigu ,,Tajna“ i setila se da mi je neko, jednom davno, poslao istoimeni  film da pogledam. Pustila sam ga te večeri i pronašla prvi odgovor.

"Odustani!", prenosila je govornica reči svog oca zbog kojih je donela upravo suprotnu odluku: da ne odustane. To me je podsetilo na ono što će mi Lujzino učenje kasnije potvrditi:  da sam uvek  JA ta koja bira, da je MOĆ isključivo u MENI. Promenila sam način na koji posmatram stvari koje mi se dešavaju. Gledala sam ih kao svoj izbor i tada se sve promenilo. Pokrenula sam lanac pozitivnih događaja.  Uz Lujzu Hej, kosmos je pred mene postavio knjigu Nika Vujičića, a kasnije Robina Šarme, svaku u odgovarajućem trenutku.  Ponovo  sam uživala u čitanju i razmišljala o tome koliko obogaćujem svoje znanje i izvore inspiracije. Opet sam pisala.

Sa zida su me bodrile afirmacije: ,,Moje okolnosti nisam ja.“, ,,Moja unutrašnja vizija je jasna i nezamagljena.“, ,,Volim ono što jesam i mudro branim svoju moć.“, ,,Moj život je uspešan i pun neograničenih mogućnosti.“
       

kreativnost

                                                                          
Čekali smo početak ispita ispred kabineta. Kolege su obnavljale pročitano. Ja nisam. Setila sam se scene iz jedne humorističke serije. Osmeh je bio tu. I to ne bilo kakav, već onaj od kojeg  celo biće zatreperi iskonskom radošću. Prepoznala sam znak. Položila sam sa desetkom. Tako je sve počelo. Zapalila sam sveću čiji plamen raste iz dana u dan...

 

 

Autor: Dijana Redžić

Dijana Redzic

 

 

 







loading...



SEMINARI I RADIONICE:











PREPORUČUJEMO





loading...


Inicijalizacija u toku...
loading...

loading...