Moja priča o samoposmatranju: Gde sam dospela samoispitivanjem?





Imam jedno priznanje, iskreno na engleskom mi lepše zvuči - I have a conffesion to make.

Sve što sam do sada pisala o buđenju i procesu buđenja bilo je iz perspektive osobe koja je nesvesno krenula na taj put, da bi nešto našla. Osoba koja je podstaknuta nečim neopisivo jakim iznutra da krene na put istraživanja i traganja da bi shvatila smisao toga što je tera i vuče u potragu za odgovorima. Ta perspektiva je omogućavala da i mentalno shvatam i razumevam šta se dešava, valjda je tako lakše, um traži objašnjenja, zadatke, rešenja, rad i trud da bi došao do kraja. Svaki tekst napisan na ovu temu je umno obrađivan, istina je da je osećajem podstaknut, ali to nije to. „To nije to“ je jedino na šta sam inače nailazila istražujući sve što je u vezi sa spiritualizmom, duhom, svešću, višim sebstvom, bogom, univerzumom.

 

Slušala sam Muđija najviše, i svakog trenutka očekivala da se nešto spektakularno desi, da se uhvatim za neku reč koja će biti toliko jaka i učiniti da sve što mislim nestane, da počnem ludo da se smejem, kao ljudi koji sede ispred njega onda kada shvate nešto. Njegove reči su dopirale samo do uma, koji se u početku slagao sa izrečenim, a kasnije uporno borio i plašio, na kraju počeo da zastrašuje i da radi prekomerno. Jovo - nanovo sam ulazila u filmove uma i osećala sve što mi prolazi kroz glavu. Nastavljala sam da tragam i plakala, mučila se, batrgala se u sopstvenom biću, totalno nesvesna da je to nešto prisutno. Trenutak kada sam počela proces samoistraživanja je zapravo bio početak prave potrage.

Gde sam sve to sebe tražila? Gde sam tražila to šta jesam? Van sebe, negde u prošlosti, psihološki obrađivala, astrološki potvrđivala, meditacijom naslućivala, aktivacijom čakri nešto osećala, neke senzacije, vibraciju, ljubav, sreću.
Tražila sam sebe u mislima i to je bolelo... Nema oblasti kojoj nisam bila, potpuno posvećena bar neko vreme, da bih razumela. Samoispitivanje me je navelo da se zapitam šta je to u šta verujem istinski. Koncepti o onome šta sam verovala da je Bog su narušili svaku lepu misao, svaki lep osećaj o tome šta je Bog zapravo. Nakon ne znam koliko vremena i istaživanja, negiranja i ljutnje koju sam osećala u odnosu na zaprljanost istine u koju verujem sada o Bogu, kao izvoru iz koga smo nastali, kleknula sam i pomislila - dođi mi u srce ponovo.

 

vrata svesnosti

 

Molila sam to nešto u šta verujem da je ljubav i sreća, najiskreniji najlepši osećaj koji sam ikada mogla da prihvatim u sebe, kao nešto što je izvor, molila sam da osetim, da shvatim, da mi pomogne da preobratim samu sebe kao osobu, ego, um, da se i ti delovi mene utope u more svega što jesam istinski. Plakala sam, ridala moleći, toliko glasno da sam postala svesna plača i čula sebe kako plačem kao beba koja je upravo izašla iz majčine utrobe. Taj plač nije bio moj. Plakalo je sve ono za šta sam mislila da sam ja, predavalo se... taj dan se nastavio normalno, ali uveče je ponovo počelo. Počela sam da se zaista sećam Muđijevih reči o mislima i konceptima, o osobi i umu, o egu, o razmišljanjima i svemu onome što znam o sebi kao osobi.  Sve to nije istina - odzvanjalo je. Moja verovanja su bila toliko jaka i intenzivna, da su zamaglila bilo kakvu mogućnost da su iole nestvarna, da su netačna, da su navika...

Nekoliko dana pre toga sam se trudila da svesno budem u „Ja sam“ stanju. Jedina misao koja mi je bila u glavi bila je „Ja sam“. Pokušavala sam da razumem šta je to „Ja sam“, šta predstavlja, odakle potiče, gde je nastalo, gde ide, šta radi? Upoznavala sam se sa „Ja sam“. To veče sam zapisivala svako pitanje i davala odgovor na njega, uvek postavljajući podpitanje - Ko pita? Tog trenutka se pojavila nova perspektiva, onoga ko posmatra sve što se dešava u umu. Bilo je kao da rečima rešavam matematički zadatak, postavljajući samoj sebi nove formule, nove nepoznate, svakojake zavrzlame, ali je nešto uvek bilo svesno procesa. Ja sam bila tu pre uma. Um i proces razmišljanja su nastali u meni. Do ovog trenutka sam "rušila" sve negativne misli, ali ja nisam ni ono pozitivno što mislim da jesam. To saznanje je okrenulo svu pažnju na onog koji posmatra. Kada je sva pažnja koju imam u sebi bila okrenuta, svesno preusmerena, desilo se nešto neopisivo. Svaka misao koja mi je ikada do sada u životu prošla kroz glavu postala je nebitna.

Shvatila sam da sam se samo uplitala u kovitlac svega o čemu razmišljam, nakon tog uplitanja nastane neka emotivna konekcija ka tome i prihvatanje da je to istina. U trenutku sam shvatila da sam neizmerno ali neosnovano verovala da ja jesam to. Da jesam Jelena, koja nije završila fakultet, koja ne radi nigde, koja ima ovakve roditelje kakve ima, koja je patila, koja je prolazila kroz gluposti, koja se trudila ali nije bila nagrađivana, koja je dokazivala nešto, koja je do ovog trenutka potpuno bila upletena u život misleći da tako mora da bude.

 

promena svesti


Ovo gde sam sada, kada je pažnja usmerena samo na TO i kada verujem istinski da JA JESAM TO, daje mi osećaj kao da se um pripitomljava, ali još uvek je nemiran i pun neverice i pitanja koja potvrđuju da ne veruje. Mentalno sam shvatila da neko gleda i „Ja sam“, jer ako je sva pažnja usmerena na „Ja sam“, um nastavlja svoju igru. Ko onda vidi i um? Neko gleda mirno „Ja sam“ i nemiran um. Ko je to? Imam utisak kao da me ono pita - Ko sam ja?

Ta, za mene, neverovatna spoznaja je opet neko vreme trajala i to do trenutka kada sam se setila koliko je um zapravo jak i da može da manifestuje sve što zamislim i što istinski poželim. Onda se opet javila misao - Šta ako sam manifestovala sve to? Šta ako je projekcija bila toliko jaka da sam zaista osetila? Svesna sam toga da ako jesam doživela to nešto, ne bih više postavljala pitanja, našla bih sve odgovore i bila bih tiha i cela u toj tišini.
Sada ne znam ništa. Ne znam više ni u šta da verujem. Jedna stvar je istina a to je da me je sve ovo promenilo. Srećna sam što postoji nešto što čuje sve ovo, nešto ili neko kome  sve reči na ovu temu izrečene prijaju i zvuče poznato i istinito. Ako je ovo jedan deo puta, neka tako bude, znam da svakako više nisam ista.

 

meditacija

 


Ispitujući sebe, shvatila sam da mogu svega da se oslobodim, da mogu da kažem i osetim da se ne bojim smrti, ali ono čega nisam sposobna da se oslobodim jesu želje koje imam. U svakom trenutku se javlja želja da ovo malo i skromno što osećam i znam bude podeljeno i darivano drugima. Kada bih mogla podarila bih svima svestan uvid u sve ovo, da shvate i spoznaju, da se oslobode svih vezanosti i uslovljavanja, svih koncepata i verovanja u laž.
Ovaj tekst je moj odgovor na sve moje tekstove. tako da sada iz ove perspektive mogu da kažem da ništa od onoga šta sam napisala nije istina. Lagala sam.

Ali ova laž je smešna, skoro kao dobar vic.

 

 


Autor:

Lela

lela  By Your grace I am

  FB stranica: https://www.facebook.com/nekadusaprica/

  Blog: https://lela119blog.wordpress.com/

 

 

 

 

PROČITAJTE OSTALE TEKSTOVE OVOG AUTORA:


Moje razmišljanje o Bogu

Kako izaći iz vrtloga negativnih misli?

Svetlost koja nas budi

Bajka o Egu: Ko je naš gospodar?

Ljubav prema sebi je početak prave ljubavi prema drugima

Proces Buđenja i povratka Sebi

 

 








POVEZANI TEKSTOVI




SEMINARI & RADIONICE