Razgovor sa sopstvenim Umom



loading...




Kada sam shvatio da pokušavaš da me se otarasiš, rešio sam još više da te mučim i dovedem u totalnu sumnju sve što si do sada saznala i verovala. Kako si mogla da pomisliš da možeš tek tako da me skloniš, da bude kao da ne postojim? Ja sam sa tobom od rođenja, sećaš se ko ti je bio najbolji prijatelj, pored papira i olovke, u danima kada si bila potpuno sama i kada si se sklanjala od ljudi. Ja sam bio tu, samo ja. Od mene si dobijala inspiraciju da  kuješ stihove i pišeš priče, od mene si dobila snagu da prevazilaziš sve i da se menjaš,  od mene si tražila utehu i razumevanje. Kako onda odjednom da poželiš da me ne bude, da me nema?

Uvek si me slušala i bila usmerena ka meni i ka tome šta imam da ti kažem. Uvek si pomno pratila tok mojih razmišljanja i znala si da sam na tvojoj strani. Da ti želim dobro. Nekad sam umeo da  preteram, priznajem, i da ti ispričam ne baš tako prijatnu priču, ali sama si tražila. Znao sam da voliš da brineš i da se pitaš - Šta ako? Eto i to je zbog tebe, a ti sada hoćeš da me nema, da me ne čuješ više, da mi ne veruješ. Zato, samo zato ti uz sve dajem i sumnju u to što osećaš i misliš da je tvoje novo verovanje. Šta je tebi? Otkud taj novi glas, ne mogu da ga lociram. Kažeš mi da je to tvoj glas, ali kako? Kako, kada sam ja tvoj glas?

Onda sam primetio da me posmatraš, da pratiš šta radim, osetio sam tvoje prisustvo prvi put od kada se znamo. Bilo mi je neprijatno, nisam se navikao na to da me ti gledaš tako iz prikrajka, kao da kontrolišeš sve što imam da ti kažem, do te mere skoncentrisana na posmatranje da gubiš koncentraciju na ono što ti pričam. Sva tvoja pažnja bila je usmerena  na posmatranje, na kontrolisanje, i kao da si baš u tom trenutku prestala da mi veruješ, nisi htela da me slušaš, sedela si u tome što kažeš da „jesi“ i gledala u mene kao da sam platno na kome se projektuje neki film... za koji si zainteresovana samo da bi videla kakve su boje prisutne, kakva je muzika... nisi želela da učestvuješ, da budeš glavni lik. A u mom filmu si uvek ti glavni lik. Prijalo ti je nekada...

 

meditacija i um

 


Počela si da me kontrolišeš do te mere da izgubim svoj tok i postanem potpuno neprimetan za tebe, kao da sam stari nemi film, nebitan potpuno. Kako posle svega, nakon toliko godina, nakon svih tvojih slika koje imam skladištene, nakon svega što je sadržano u meni o tebi, celi tvoj život je utkan u mene i znam svaki detalj iako ga se ti ne sećaš, kažeš da to nisi ti, da ti nisi ja? Ostavljaš me bez obzira na sve i okrenuta leđima u tu tišinu za koju tvrdiš da si TI, ne želiš više da me slušaš.
 
Ti znaš koliko sam moćan, zajedno smo mogli sve! Da zamislimo da nismo tu gde smo, da ostvarimo svaku želju, da se sećamo, da ispravljamo, da izmišljamo priče. Koliko si me puta navela da ti pružim to zadovoljstvo da vidiš šta će da se desi unapred? Nekada si i u to verovala... da možeš da predvidiš, a sada... sada ti je bitno samo šta je sada, ovog trenutka, nestala je želja da pravimo planove, da pravimo liste i da čekiramo šta je završeno, da podvučemo šta nije. A ja sam uvek bio tu da te podsetim, da ti nabacim snimak svega da bi znala, da ne budeš povređena opet, da ne zaboraviš.

Naslutio sam tvoje iščekivanje, ne znam čega, i ta želja koja se javila u tebi bila je pogodna u početku jer sam bio umešan, bio sam bitan, a onda si samo prestala da mi veruješ. Kažeš odlučno da menjamo odnos, da ne želiš više da radim ono na šta si do sada navikla, sada su bespotrebni svi filmovi i sećanja, sve pretpostavke i preterano razmišljanje. Ne interesuje te šta će biti sutra, zaboravljaš šta je bilo juče, ne vezuješ se za likove, ne žališ ni za čim, nemaš želja o kojima bismo maštali, nećeš da me čuješ ni da mi veruješ. Ne boli te čak ni kada ti na kvarno pošaljem sve na šta si nekad reagovala, plakala.

 

leptirici

 


Izgleda da si se stvarno promenila... ne znam... zbunjujem sebe i plašim se nestajanja. Kada osetiš to, okreneš se i kažeš da ćeš mi verovati samo ako se i ja promenim i pripitomim, ako prestanem da radim prekovremeno, ako ne pravim grč u stomaku od svega o čemu bih sa tobom diskutovao pre spavanja. Kažeš da sam te zarobio i da je vreme neznanja učinilo svoje, a rezultat toga je da si mi verovala. Kažeš da bi trebalo ponovo da te upoznam, da nisi ono ko si bila, da si počela srcem da razmišljaš. Sada znaš istinu - ne moraš više da mi veruješ.

Sve misli koje imamo su neka sećanja, verovanja, identifikacije, vezanost, uslovljavanja, iskustva. Um je riznica svega što nam se ikada dešavalo, carstvo za sebe, carstvo prekriveno grobovima i iskopanim jamama, pripremljenim za nove grobove. Kada preokenemo sve ono od čega su satkane, kada zastanemo i shvatimo da mi nismo naše misli, dolazi do oslobađanja, do pravog ukusa slobode koji nam je oduvek bio tako dalek i nedostupan. Toliko da smo navikli i naučili da ga zamenimo nekim drugim ukusima. Prava sloboda je ona koja dolazi kada nema vezanosti za misli. Sve što je bilo i što će biti je misao. Sve što znamo o sebi je misao.

Raskidam sa mislima.

 




Autor:

Jelena Nakić

Jelena Nakic  I am trying to find peace of my mind deep in the forest of my soul.


  I tako, kao večiti tragač, želim da podelim ono šta sam do   sada saznala. Smisao je moja pasija!


  Link do stranice ''Probudi se'':
  https://www.facebook.com/probudi.se.18

 

 

 

PROČITAJTE OSTALE TEKSTOVE OVOG AUTORA:


Moje razmišljanje o Bogu

Kako izaći iz vrtloga negativnih misli?

Svetlost koja nas budi

Bajka o Egu: Ko je naš gospodar?

Ljubav prema sebi je početak prave ljubavi prema drugima

Proces Buđenja i povratka Sebi

Moja priča o samoposmatranju: Gde sam dospela samoispitivanjem?

 

 

 







PREPORUČUJEMO




SEMINARI I RADIONICE:




loading...


Inicijalizacija u toku...
loading...

loading...