Kako je jedan skijaški vikend postao duhovno putovanje



loading...


Evo još jednog teksta koji jedva čeka da izađe iz mene i koji će biti prilično zanimljiv, jer vrlo konkretno govori o onome za čime često žudimo –  kako se naš duhovni rad i oslobađanje od uverenja na energetskom nivou, manifestuje u materijalnom svetu.


Pre nekoliko meseci prijateljica mi reče kako su moji tekstovi često veoma ozbiljni i da bi volela da malo čita onog Marka kog poznaje, duhovitog i nasmejanog. Sada znam da je i to bio moj strah. „Ko zna šte će oni misliti o meni? Ako budem pisao ozbiljnije, možda ću više vredeti u očima drugih.“, svesno ili nesvesno, to su programi koji su se vrteli negde u meni. Sada mi je jasno da se to dešava sa mnogim ljudima koji se nalaze na bilo kakvoj vrsti „javne scene“. Ako prihvatimo da igramo ulogu profesora na fakultetu, filmskog kritičara, političara ili neku drugu osobu koja „nastupa“ pred drugima, plašimo se da, takvi kakvi jesmo, nećemo biti dovoljno dobri, pa zato navlačimo različite maske i trudimo se da impresioniramo druge nečim što nismo mi. Ali, verujem da sam naučio svoju lekciju.
 
Na putu ka srećnom i svrsishodnom životu, znam da su zahvalnost i opraštanje ključni faktori, ali nisu i jedini. Već duže vreme, osećao sam da na tim poljima izuzetno snažno napredujem, ali i dalje nisam bio zadovoljan nekim aspektima svog života. Nisam uspevao da primetim šta je to što me uporno vraća na stare lekcije. Srećom, Univerzum mi je dodelio divnog mentora koji je odmah prepoznao moj problem. Reč je o Siniši Uboviću, koji ima fantastičan i veoma redak kvalitet, da sa lakoćom uočava problem i daje jasan i konkretan predlog rešenja. Vrlo brzo mi je skrenuo pažnju na moja negativna uverenja o zasluživanju. Zaista, posmatrajući svoju okolinu, počeo sam da verujem da se do uspeha ili ispunjenja životnih želja stiže sa dosta teškoća i muke. I naravno, život je konstantno bio baš takav, šaljući mi poruku o onome što se dešava na energetskom nivou u mojoj svesti.

Vratio sam se se jednostavnom, ali veoma snažnom alatu, afirmacijama - koje sam ranije probao, ali posle nekog vremena počeo ređe da ih primenjujem, pošto mi se činilo da „to kod mene ne funkcioniše“. Ovog puta nisam odustajao od poruke da se sve želje moga srca ostvaruju, te da zaslužujem svako dobro. Međutim, u poslednje vreme sve moje želje su bile tipa „Nađi svoj mir“ ili „Budi u sadašnjem trenutku“, tako da nisam mogao na jednostavan način da „izmerim“ efekte. Međutim u jednoj trosatnoj meditaciji pojavile su se i želje tog opipljivijeg tipa, a jedna od njih je bila i da odem na skijanje.

 

sneg

 


Idealna prilika je bila prethodni vikend. Moja ljubav prema skijanju razvila se još kada sam bio dete. Roditelji su sestri i meni omogućavali da skijamo svake godine, iako oni sami do tada, nikada nisu stali na skije. Osetili su da je to nešto divno i vredno radili kako bi nam to zadovoljstvo pružili. Upravo dok ovo pišem preplavljuje me osećaj ogromne zahvalnosti prema njima. Divno osećanje pri kome se istovremeno smejem i teku mi suze. No, da se vratim na temu. Kao dete, skijao sam i u tome izuzetno uživao. I danas se sećam mnogih detalja sa zimovanja uz mnoštvo živopisnih događaja – to je onaj osećaj kada trenutak doživiš svim čulima. Često bih jutrom bio prvi skijaš na stazi, kojom još niko tog dana nije prošao. Da li je to bio kristalno čist sunčani dan ili mećava uz gustu maglu u kojoj ne vidim bukvalno metar ispred sebe, nije bilo važno, jer sam uživao i srce se radovalo.

Međutim, kako sam odrastao i učio od okoline, pojavila su se dva problema, tj. negativna uverenja.
Jedan je bio da sam u razgovoru sa ljudima primetio da neki „skijaju bolje“ od drugih. Tada u potpunosti nesvesnom Markiću, ego je zapovedao sa velikom lakoćom. Brzinom svetlosti nastala je želja da i ja budem taj za koga će drugi reći da „skija bolje“. Naravno, ona radost srca se drastično umanjila, a ja sam počeo da se trudim da skijam za aplauze. Bože, voleo bih sad da vidim kako sam izgledao tako se pretvarajući, siguran sam da je bilo super smešno. Očigledno, nisam prihvatao sebe kakav jesam, pa sam to tražio od drugih.

Drugi problem se pojavio paralelno sa tim. Neuspesi na fakultetu su me činili veoma nesrećnim, nisam uspevao sa njima da se izborim, te sam, počeo da kažnjavam sebe osećajući krivicu. Roditelji bi me kao i uvek pozivali na skijanje, ali ja bih insistirao na tome da skijanje nisam zaslužio, jer nisam položio ispit. Odbijao sam da budem srećan jer to nisam zaslužio.
Šta je mogao Bog da kaže? „Ne prihvataš sebe? Hoćeš da se mučiš da bi se osećao srećnim? Važi! Tvoja želja je za mene zapovest.“

I evo kako je taj plan sproveden u delo. Pošto je moja porodica nastavila sa tim zimovanjima svake godine, kao i veliki broj mojih drugara, i ja sam nastavio sa tom tradicijom.  Međutim, moja podsvesna uverenja su diktirala da sreću moram da zaslužim, te sam morao da nađem način da samog sebe spotaknem na svim poljima, pa i tom. Tada sam kupio skijaške cipele koje su važile za odlične. Međutim, iako su one „odlične“, meni su vrlo brzo počele jako da smetaju te sam, iz godine u godinu, sve češće osećao izuzetno veliki bol pri skijanju. Počeo sam da skraćujem svoje aktivnosti na stazi, smanjilo se moje uživanje, a patnja je bila sve veća. I tako godinama. Sećam se jedne nedelje na Jahorini, kada sam šest dana skijao svaki dan po ceo dan, sa ogromnim bolom. Poslednjeg dana su staze bile zatvorene zbog nedostatka snega. Kako sam se samo radovao tome jer je, bar na kratko, moje mučenje prestalo.

 

sneg planina

 

 

Zašto mi nije palo na um da jednostavno promenim cipele, odustanem od skijanja, ili nešto treće? Takav je bio moj obrazac, a kada se u njemu  nalazimo on deluje veoma snažno i teško nam je da ga primetimo. Slepi smo za ono što svi drugi sa lakoćom vide. A i u situacijama kada mi je i padalo na um da jednostavno promenim skijaške cipele, ili ih dam svom ocu (koji je u međuvremenu proskijao, a pomenute cipele su mu savršeno odgovarale) uvek bi se nešto „namestilo“ da ta akcija ne uspe.

I onda se desio prethodni vikend. Nekoliko dana pre toga sam odlučio da idem na skijanje, ali sam se i dalje blago predomišljao. U meni je bilo prisutno ono sećanje na veliki bol. Uz to, desilo da se pred samo putovanje vidim sa dve grupe starih drugara sa kojima sam proveo celo popodne i veče, a da još nisam spakovao nijednu stvar. Stigao sam kući pola sata posle ponoći, spakovao nekoliko stvari, odspavao samo tri ipo sata i krenuo kolima ka snežnoj lepotici. Stigao sam, a tamo, idealno vreme, snega koliko duša može da poželi, sve staze rade... Prva razlika koju primećujem - kupujem ski pas bez pitanja koliko košta, jer znam da je to želja mog srca, pa samim tim, cena nije ni važna i sigurno ću imati i više nego dovoljno. Prethodnih godina bih skijao, ali sa konstantnim uverenjem da je ta usluga preskupa. Danas sam neizmerno zahvalan ljudima i tehnologiji koja mi omogućuje da uživam u tom predivnom sportu.

Potom dolazi momenat da iznajmim skije. Ranije sam uvek imao svoju opremu, ali od kada je počelo da dominira ovo neprijatno uverenje, sve što ima veze sa skijanjem bih odlagao. Verovao sam da ću opremu kupiti u nekoj budućnosti, tj. u onoj u kojoj ću konačno zaslužiti da je imam. Oh Bože!

Dakle, okrenem se levo – desno i oko mene je sigurno desetak štandova koje iznajmljuju opremu. Krenem ka najmanje uglednoj kamp prikolici sa idejom da je tu oprema nešto jeftinija, a meni nije ni važno da skije budu najmodernije, već da skijam i uživam. Dočekuje me veoma prijatan čika i dok sam uzimao skije i štapove, primetio sam da je u razgovoru sa drugim ljudima pomenuo „važna je duša, važna je ljudskost“. Osetih da je to bilo iskreno i toplo. U skladu sa tim, usluga koju je nudio bila je zaista izuzetno kvalitetna i jeftina, pa sam osećao da sam doneo pravu odluku slušajući osećaj. „Kako si ga samo nanjušio“, reče jedan moj drugar. To je bio veoma bitan detalj, kog u tom trenutku još nisam bio svestan. Dakle, sveže opremljen, krenem ja na stazu.
   
Oh, kakvo uživanje. Ovog puta, svesniji nego ranije, nisam dozvoljavao da se pitam da li dobro skijam ili da li neko skija bolje ili lošije od mene. Ponovo sam skijao za sebe, kao kada sam bio dete. Često sam se zaustavljao da udahnem predivni, živi vazduh, osmotrim šumu, planinske vrhove, čudesne oblake, nedirnute snežne padine... Znajući da životne energije na planini ima u izobilju, često sam duboko disao, osećajući da u sebe unosim upravo tu životnu energiju koja se toliko pominje u raznim duhovnim krugovima. Tokom dana se pokazalo da i to izuzetno dobro šljaka. Naime, prethodne noći sam spavao samo tri ipo sata, vozio do Kopaonika, skijao intezivno skoro sedam sati i po povratku u apartman  i dalje nisam osećao umor. Te noći sam zaspao tek u ponoć, a jedini u našem apartmanu koji takođe celog dana nije želeo da zaspi (što se inače nikada ne dešava) je bio i moj sestrić, star godinu i dva meseca. Verovatno se i on napunio na isti način.
   

skijanje

 


No, da se vratimo drugom starom uverenju. Afirmativne misli i razna duhovna čišćenja, donela su mi priliku da staru lekciju još jednom pokušam da položim. Bol u nozi je počeo da se pojavljuje, a vrlo brzo i da bude toliko snažan da je postao strašan. Posle samo dva sata, više nisam uspevao da uživam, već sam zaista samo patio. Sa druge strane, volim skijanje pa odbijam da odustanem. Baš u skladu sa uverenjem koje kaže da sreću moram da zaslužim sa teškoćom i da se mučim. Znajući da je problem negde u meni, obratih se kreatoru u Ho'oponopono stilu... „Šta god da je to u meni, a što izaziva ovaj problem, spreman sam da pustim... Žao mi je, oprosti, hvala ti, volim te...“. Znao sam da sve mora da se reši na tom energetskom nivou, a rezultati se kasnije vide u materijalnom svetu.
   
U nekom trenutku, u tom stanju, odlučujem da napravim malu pauzu i popijem čaj. Nalazim se u kafiću na stazi sa majkom i devojkom. I sve je u redu dok nisam krenuo da obuvam cipele. I one, videvši bolnu grimasu na mom licu, šokirane, bukvalno me zamole me da iznajmim druge cipele. Njima je bilo jasno ono što meni nikako nije padalo na um, da je moguće učiniti neku tako jednostavnu stvar. Ali čak i tada, iako sam cipele jedva obuo, i dalje sam se opirao, tj. moj stari obrazac, dajući još jedan, finalni pokušaj da opstane kroz moj ego:
„Ma mogu ja to, evo sad će da se zagreje i neće više boleti“.

Krećem se niz stazu, a bol je još mnogo jači i bukvalno osećam na svakom okretu kao da mi neko oštricu noža zabija u nogu.  I u tom trenutku, posle toliko godina, bol je konačno bio dovoljno jak da odlučim da pomognem sebi. Otišao sam kod čike, koji je istog momenta rekao: „Šta je bilo, ubijaju te cipele?“
   

Bio sam u prilično beznadežnom stanju, jer, iako sam skinuo svoje cipele, delovalo mi je da je zglob toliko upaljen, da ne postoji materijal koji bi mogao da mi pomogne. A čovek me samo pitao gde boli i istog momenta mi dade... čarobnu cipelu! Obujem se i vidim da mogu da skijam i to sa lakoćom! Oh, Bože! Munjevito se vraćam na stazu i konačno, posle toliko vremena, imam osećaj da letim po snegu. Ponovo uživam u svakom pokretu, lakoći, osećam škripu snega, vetar na licu, srce bije snažno, mišići bride... Staze postaju prazne, i gotovo sam skijam. Neko bi možda pomislio da je to moguće samo u vizualizaciji... Mašta? Hahaha!

 

Mi zaista kreiramo svoju realnost, samo što nemamo pojma da u svakom trenutku, kroz svoja čula, primamo milion puta više informacija nego što smo ih svesni. I tada, u jednom trenutku, konačno, sve ovo što sam ispisao, svi ovi naizgled nepovezani detalji postaju priča, kojoj je bilo potrebno dvadesetak godina da bi se zaokružila. Upravo mi pada na um kako „ne može u rečenici da stoji zaokružila, mora da bude zaokružena, to je glagolski pridev trpni.“ Markooooooo! Probudi se. Koga još boli k... za to. Ta priča ima svoj život, baš kao i mi. Ceo proces kreiranja negativnih uverenja, zatim života sa njima u skladu i na kraju otpuštanja istih, pa zatim manifestovanje novih u materijalnom svetu. Zatim sledi još jedan fantastičan uvid. Svih ovih godina mi se činilo da je onaj bol u nozi moj neprijatelj. U tom trenutku desio se totalni preokret i postalo mi je jasno da je upravo taj BOL bio moj najveći SAVEZNIK sve vreme. Nije odustajao i kontinuirano me upućivao da rešim svoj veliki problem.
   
Zanimljivo je da sam dan pre toga čitao Sinišinu knjigu „100 posto JA“ u kojoj pominje priču kako je na dan venčanja dobio na poklon divan auto, ali da je takođe verovao da to mora nekako da zasluži, osećao se neprijatno kada je trebalo da ga u njemu vide poznanici, jer, kako sad odjednom da vozi skupoceni automobil, kad ništa teško nije radio, ničim ga nije zaslužio. Samo tri dana kasnije, doživeo je saobraćajnu nesreću u kojoj je auto bio teško oštećen. Univerzum vrlo brzo reaguje na naša uverenja. Takođe piše da on tada uopšte nije bio svestan šta se tu u stvari desilo, sve dok na jednom svom predavanju o zasluživanju, desetak godina kasnije, odjednom nije postao svestan cele priče.
   

kreativno pisanje

 


Međutim, priči ovde nije kraj. U ovom stanju, neizmerno zahvalan, odlazim kod čike koji iznajmljuje skije. Obasipam ga komplimentima i iako mi to zaista nije padalo na um, niti sam poneo novac sa sobom, pitam:
„Da li bih mogao da kupim skije kod vas?“
„Kakve hoćeš?“
„Samo neka budu dobre, koje vi preporučite.“

Čovek mi pruža neke skije, a ja ih ne proveravam jer imam apsolutno poverenje. Znao sam da je trebalo da se sretnemo i da sve ovo ima mnogo dublji smisao. Dan kasnije sam naravno došao do novca, otišao do njega i ponudio da platim, a on mi reče: „Neka, prvo ti ceo dan skijaj, pa ćeš na kraju odlučiti.“ Naravno, sve se desilo idealno za obojicu.


Dan kasnije, pošto sam se već vratio kući, bacim pogled na svoju vizuelnu tablu, koju sam kreirao kako bi me podsećala na neke snažne životne mudrosti i želje mog srca. Na njoj je između ostalog, i par novih skija. Sećam se momenta kada sam birao tu sličicu na internetu i tada je moja  želja bila samo da nabavim nove skije, jer u tom momentu više nisam imao  opremu. I novo čudo se desilo kada sam bacio pogled na te skije na tabli. Ispostavilo se da izgledaju gotovo identično kao one koje sam sada kupio. Potpuno iste boje (crvene, crne sa malo bele) i oblika. Od ogromnog broja kombinacija nama poznatih boja, čika mi je dao baš ove, a sve kao odgovor na moju rečenicu „Hteo bih neke dobre skije“. Slučajnost? Davno je prošlo vreme kada sam u to verovao.

U prethodnom tekstu sam pisao o vežbi u kojoj se koncentrišemo da primećujemo ono što nam se čini da nam nedostaje, te tako vremenom postajemo svesni da već živimo u okeanu te energije. Što smo je svesniji, sve je više ima. I zaista, sve više to primećujem i u svom fizičkom okruženju. U momentu kada sam, posle skijanja, ostao bez dinara u džepu, prijateljica me je izvela na večeru, a nove patike za trčanje stigle od zeta, za koga se ispostavilo da su mu male. Takve stvari se dešavaju svakog dana, samo je pitanje kako ćemo ih posmatrati.

I za kraj. Kako se oslobađamo raznih uverenja, postajemo sve lakši, slobodniji, sve bliži svojoj istinskoj snazi, lepoti, postajemo svesniji naših čudesnih potencijala i neograničenosti naše duše. Sada mi se čini da je upravo to srž duhovnosti - svakog dana se kretati putem „100 posto JA“. Svakog trenutka umire stari „ja“, a novi se rađa, hteo ja to da prihvatim ili ne. Tada svaki dan shvatamo kao novu priliku da budemo ljubazniji, nežniji, svesniji, srećniji, ispunjeniji ljubavlju.

Pre par dana u razgovoru izgovorih sledeću rečenicu:
„Sviđa mi se ovaj novi Marko. Prosto ne znam šta će sledeće da uradi, stalno me iznenadi.“
Mudri prijatelj mi reče: „Brate, to je pravi znak da si konačno počeo da se zaljubljuješ u sebe.“



 
Autor: Marko Maoduš, Follow Yout Heart Coaching Marko Maoduš

 

PROČITAJTE OSTALE TEKSTOVE OVOG AUTORA:


Kako ostati motivisan i negovati motivaciju?

Deca u sadašnjem trenutku

Moć navike: Kako se osloboditi?

Život počinje izvan komforne zone

Kako najbolje organizovati sebe?

Kako da vodimo nadahnut život?

Priča o neuvredljivom čoveku

Priča o kralju i prijatelju
Živeti kao kanal Univerzuma

Kako napuniti cediljku vodom - poučna priča
Jedan od načina da rešimo svaki problem

 

 

 







loading...



SEMINARI I RADIONICE:













PREPORUČUJEMO







Inicijalizacija u toku...

loading...