Sankhya - Razlikovanje Bića i Duha



loading...




Najkraće rečeno postoji samo Apsolutno Jedno koje ima dva aspekta: aktivan i pasivan. U aktivnom aspektu je prakrti ili priroda, a u pasivnom ili statičkom puruša ili Duh. Aktivni aspekt aktuelizuje statički ili potencijalni. Priroda aktuelizuje Duh koji sam po sebi ne bi bio ništa bez aktuelizacije u svim oblicima bivstvovanja. Ova aktuelizacija ima svoj ishod i svršetak u samosvesnoj ličnosti gde se Duh iznova prepoznaje, ali u svom aktuelnom i životodavnom obliku.

Učenjem o puruši i prakrti sânkhya daje kontekst za razumevanje smisla transcendencije. Transcendencija je probuđenje. Probuđenje podrazumeva dve činjenice: da je bivanje nesvesno i da može da postane svesno. Te dve činjenice su: prakrti kao nesvesno bivanje, i puruša koji mora da nadilazi (transcendira) biće ako omogućava svest o njemu.

Recimo ovo isto na jednostavniji način.
Cela priroda, ili kosmos, nastaje ispoljavanjem ili emanacijom iz nediferencirane pratvari, prakrti. Emanacija je izazvana od strane Duha, on je vrhunski izvor i privlačitelj sveg oblikovanja. Emanacija ili ispoljeni kosmos je imaginacija Duha, imaginacija s kojom on sebi predstavlja sve aspekte svih svojih mogućnosti. Bez toga on sam bi ostao puka apstrakcija i ne bi bio svestan sebe. Njegov potencijal ne bi bio aktuelizovan i ostalo bi samo ništavilo. Imaginacija Duha nije ista kao kada mi nešto zamišljamo, kod nas je to beznačajna fantazija, kod Duha je to sva realnost fizičkog kosmosa. Tako je kosmos misao ili san Duha. Otuda ideja u advaita vedanti da je kosmos iluzija ili san. To je tačno, ali budući da smo i mi sastavni deo tog sna ili iluzije, za nas je ona krajnje realna i sukob sa drugim objektima tog sna u kome učestvujemo često je bolan.

Celokupna emanacija prirode kroz sva životna obličja, koja se odvija pod privlačnim, ili podsticajnim dejstvom Duha, ima svoj tok i ishod. Krajnji ishod celog tog procesa je namera Duha da osvesti i aktuelizuje sebe u najfinijem aspektu bivstvovanja, na najintimniji način. Najveće hoće u najmanjem da se ogleda, i prepozna. Dakle, u svemu. Takođe i da to najfinije prepozna najveće kao sebe samoga. Apstraktno hoće da bude konkretno. Taj proces sve veće konkretizacije apstraktnog, koji ide od najopštijeg do najintimnijeg, tj. najfinijeg, možemo videti ako pogledamo zvezde, njihov hladni beskraj, a zatim dečiji osmeh koji odgovara na majčinu ljubav, ili tiho razumevanje pogledom dvoje koji se vole. Najfiniji modus bivstvovanja je čovekova ličnost.


 

sveti duh

 


Priroda dostiže vrhunac svog oblikovanja u čovekovoj ličnosti, u njegovom Ja. Duh se prepoznaje onda kada Ja postane svesno ljubavi koja sve omogućava. Ceo kosmos postoji sa svrhom formiranja svesnog subjekta. Tu uvire smisao sveg ispoljenog života, tu se stiče i prepoznaje sve što postoji. Ja u čoveku je ogledalce u kome Duh po prvi put vidi sebe. Naravno, ono je u početku svog formiranja i glačanja mutno i iskrivljeno tako da ne daje jednu, već više iskrivljenih slika. Prividno mnoštvo stvari i pojava nezrelom subjektu deluje kao realno mnoštvo. Nezreo subjekt ima iluziju da postoji sam za sebe i zbog sebe, a svest koju dobija jedino od Duha koristi za lične svrhe. Njegova svest je subjektivna. Sva patnja koju čovek doživljava, i koju čini drugima, nastaje iz ovog nezrelog utiska subjekta da je izdvojen sam za sebe. U tome je svo njegovo neznanje. Svo blaženstvo koje može da doživi nastaje iz iskustva nadilaženja ove subjektivnosti. U tome je sva njegova spoznaja - da je on kao subjekt samo pogodno mesto u kome se celina prepoznaje, a ne izdvojena jedinka.

Da bi sebe iskusio u najmanjem, najfinijem i najličnijem vidu, Duh sebe odašilje ili emanira u vidu individualnih duša (điva). To su suštine ljudskih bića. Kroz njihova individualna iskustva Duh sebe osvešćava u svim aspektima i mogućnostima. Individualna duša sazreva procesom individuacije i dolaženjem do čistog Ja ili svesti o sebi. Tada spoznaje da je oličenje duha. Dolaženjem do suštine svoje subjektivnosti, ona postaje objektivna. To je paradoks: do objektivne svesti se stiže kroz individuaciju.

 

Sebe nadilazimo postajući apsolutno svoji.
Subjekt dobija svest od Duha, jer priroda je sama po sebi nesvesna, a svest je moguća samo od onoga što je već svesno. Da bi subjekt postao potpuno svestan on mora da spozna svoju izvornost u Duhu i da nadiđe prirodni aspekt svog postojanja. To doživljava kao buđenje i kao transcendenciju bića. Buđenje otuda što se Duh tada kroz njega potpuno osvešćava, njegova imaginacija prestaje i ostaje on sam potpuno aktuelizovan kao individualna ličnost, a transcendencija otuda što se nadilazi prirodno oblikovanje i uslovljavanje. Za probuđenoga priroda nestaje jer je ispunila smisao svoga postojanja, došla je do svoga ishoda. Tada je svesnost u subjektu objektivna.
 

 

covek duh

 


Buđenje je pored emanacije sledeći ključni pojam u sânkhyi. Suština buđenja leži u ličnosti i principu individuacije. Može se reći da je princip individuacije završni proces emanacije, a buđenje njegovo konačno razrešenje. Ono se događa ličnim činom slobodne volje i svesti koja je u individui dozrela do objektivne spoznaje: da je ona samo oličenje Duha u malome, a ne individua za sebe. Presudno je razumeti da to mora da bude čin lične zrelosti, pokret koji čini sama individua, a ne da bude podstaknuta od strane Duha, jer u tom slučaju ceo proces emanacije bio bi čin Duha i ništa novo ne bi nastalo. Buđenje ne bi bilo čin lične zrelosti, a to znači da ne bi ni bilo nikakvog buđenja.

 

Sve bi bilo samo slepa i bezlična emanacija bića bez odgovora o smislu postojanja, o ishodu i refleksiji ka samom Duhu, refleksiji koja bi poticala od najfinijeg oblika prirodnog oblikovanja, od svesnog subjekta, kao njegov lični čin, ili odraz njegove celovite ličnosti. Takva je sva priroda izvan čovekovog Ja. Zato sva priroda gleda u čovekovo Ja i čeka njegov adekvatan odgovor: pokret i delo koje će biti usaglašeno s voljom Duha, delanje koje će biti volja Duha u individualnom obliku. Moglo bi se reći da celokupno postojanje iščekuje personalizaciju Duha.

Sva patnja čovekova potiče otuda što traži odgovor i utočište u drugome, u raznim objektima, umesto da sam bude odgovor na dar postojanja.
Sve ide ka njemu i uvire u njegovu samosvest. Čovek ne može naći ni jedno utočište izvan sebe, jer je on ishod svega.

 



Autor:
Ivan Antić, odlomak iz knjige Sankhya, www.ivantic.net

 

 







PREPORUČUJEMO




SEMINARI I RADIONICE:




loading...


Inicijalizacija u toku...
loading...

loading...