ŠUMSKI HRAM - Božidar Mandić



loading...


Šumu osećam kao svetilište. Ponekad satima sedim u samom središtu zgusnutih stabala, ne želeći ni milimetar da se pomerim. Sve oko mene i u meni dotiče savršenstvo. Prijatno mi je kao u prvim trenucima sopstvenog začeća. U materinskom stomaku smo bezbrižni, čak ni vodena uznemiravanja ne čine da osetimo strah od postojanja. A već smo zakoračili, kroz uterus, u život.

Pogled ispod mene je ispunjen mirom, mada se grane lelujaju. Nedešavanje mi potpomaže da u sebi osetim dubinu milenijumskog pejzaža. Velika je tajna ko je autor prirode, ali ona ukazuje da je u njoj tajna trajanja. Misija koju čovek sam još ne može da stvori. Moj dom je okružen bukovim, grabovim, hrastovim i bagremovim šumama – i to je moj azil. Svakodnevno, pošto su ta prostranstva nadomak mojeg dvorišta, živim prijateljstvo sa njima. Često sam ovde bez ljudi, ali je prisustvo života veoma intenzivno. Nema šumskog bića koje ne hrani čoveka. Inspiracija je neprestana, a meni se čini da stabla postaju ljudskija od čoveka.

Gledam ga, a od njega osećam zagrljaj. Sama reč drvo, od grčke reči ”ksile”, znači – ono od čega sve počinje. Šumski smiraj nas ispunjava i kad to nismo zaslužili, jer ovde sve poseduje svest o započetosti. Svaki trenutak Istine ispunjen je nežnim protokom svilenog vremena koji moramo da propustimo kroz sebe. Zato je svaki trenutak Početak sa velikim “P”. Iz njega se tvori nastajući tok stvaranja.


I upravo zbog takvog opredeljenja da proživim svoj život autentično i kroz sebe, mnogo puta bio sam pogrešno shvatan, odbacivanjem marginalizovan od društva, jer pojedinac nikad nije u sukobu sa sredinom, već je obrnuto. Nikada nisam video da je neki pojedinac naneo neko zlo društvu, ali je obrnutih slučajeva u proteklom vremenu bilo mnogo. Zato često, dok rasterećeno šetam šumom, čujem glasove iz stabala: MI TE RAZUMEMO!

 

 

drvo hrast

 

 

Nikome o ovome nisam kazivao, jer znam da me opet ne bi razumeli, ali moja snaga vere i nije u tome da sam čuo glasove, već ja ih zaista čujem. Drvo zaista govori. U njemu su glasovi koji ćute, ali su oni važniji od savremene ponude fetiša i gomile artikala iz supermarketa. Mir iz drveta ne možemo kupiti, ali ga možemo zaslužiti. Cena je: Etičnost!


U grubim linijama drvetove kore, dok ih milujem vrhovima prstiju, ne nazire se klavirski kaprićiozo, već muzika nenametljivih vetrova iz davnine, iz iskone milozvučnosti neophodnosti. U svetom hramu zelenog lelujanja sve je ujedinjeno. I drvo i šuma. Nema razdvajanja individualnog od kolektivnog, jer šuma nikog ne želi da ometa. U njoj provodim sate, a vreme ne prolazi. Šuma je postojana, a čovek može nešto da učini. Možda ne da promeni svet, ali da sedećim delom svoga tela bude prisutan u sopstvenom zavičaju.

 



Iz knjige BLATNJAVI PUT Božidara Mandića
Izvor: Jadranka Karan
facebook profil

 

 







loading...



SEMINARI I RADIONICE:

















Inicijalizacija u toku...

loading...