Pre nego što počneš suditi o meni i mom životu, obuj moje cipele i idi mojim putem



loading...


Ponedeljak, negde oko 7.30 ujutru. Nalazim se sa nepoznatom ženom ispred hotela Bristol pored parka glavne autobuske stanice u Beogradu.
Čule smo se veče pre posredstvom zajedničke prijateljice na čijem FB profilu sam videla dirljive fotografije, i odlučile da posetimo ljude koji putuju kroz našu zemlju u potrazi za sigurnijim i boljim životom.

Moja želja je bila da neke slatkiše i preostale igračke iz svog detinjstva poklonim dečici koja se nalaze u tom parku. Nažalost nije bilo baš previše preostalih igračaka, jer živimo u zemlji gde se desi po neka tragedija na svakih 5-10 godina, tako da su moje ostale igračke sada verovatno u raznim delovima Srbije.

Dok sam išla, kroz glavu su mi prolazile reči mojih poznanika, raznorazne izjave i mišljenja koja sam pročitala na internetu: "Pa oni dobijaju po 30 evra kada uđu kod nas", "Rekla mi je tetka koja radi u menjačnici/banci da imaju ogromne sume novca", "Opustošili su butike u Balkanskoj", "Svi imaju IPhone, šta ja ima njih da žalim", do naravno "patriotskih", "Ko je pomagao našim izbeglicama?", "To su muslimani, možda su među njima mudžahedini", "Potpuno su uništili park".

Iste ovakve priče sam slušala o izbeglicama iz BiH, Hrvatske i Kosova pre nekih 10 - 20 godina.
Sudeći po nekim našim sugrađanima, većina izbeglica su lični prijatelji i rodbina u najmanju ruku šeika Muhameda bin Zajeda al Nahjan, vladara Dubai-ja ili okoreli teroristi koji gledaju kako da unište zemlju "sramota, koliko nam dobro ide".
 

 

imigranti beograd

 


Čekam na semaforu kod Štajge (hipsteri ovaj deo sada zovu Savamala, za mene će uvek biti Štajga i ludilo mi je da tu plaćam sok 600 dinara iz raznoraznih stilizovanih tegli i teglica, nazovite me babom ili nostalgičarkom, ali za mene tegla služi za držanje džema od šljiva) i odjednom me obuzima osećaj neverovatne mučnine. Miris urina, raspadnute hrane i prljavštine. Okrenem se iza sebe i vidim da na tlu montažnog parkinga spavaju sedmorica muškaraca uvijeni u dukserice i neke prekrivače. Gledam ispred park prepun ljudi koji spavaju na tlu, ispod drveća na raznim kartonima.

Osvrćem se oko sebe, ali nigde ne vidim mobilni toalet, nigde ne vidim dodatne kontejnere. Dva koja stoje tu su prepuni.
Nailazim na komunalnog policajca i pitam ga gde se nalaze toaleti ili cisterna sa vodom, čovek mi samo odmahnu rukom i reče da ne zna i da to nije njegov posao.

Snežana i ja smo preraspodelile kese i krenule put parka. Većina ljudi je spavala na kartonu, oni srećniji na klupi ili u vreći za spavanje. I jedna i druga konstatujemo da je ovde previše dece, bebe i deca od 3-4 godine.
Nailazimo na jednu porodicu, mama, tata i tri devojčice, sede na kartonu i dele dve kifle i jedan hleb. Sirijci su, valjda oni manje srećni koji nisu šeikovi rođaci u trećem kolenu ili plaćenici ISIS-a. Najmlađa ćerka je bebana od najviše 15-17 meseci, moj meda star 20 godina je veći od nje. Ali medu ne ispušta, kao i svako dete.

Čovek se zahvaljuje na arapskom i engleskom. Pomaže nam da okupljenoj deci razdelimo slatkiše.

Da, tačno je ima raznih i među njima, kao i među nama, mladić koji je pokušao da mi otme kese je zaustavljen od strane ovog muškarca vrlo oštro i vrlo kritički. Slatkiše je ravnopravno podelio okupljenoj deci.
Snežana je bila zadužena za fotografije, naravno uz njihovu dozvolu. Većina dece je oduševljena idejom da se slika. I jedna i druga smatramo da treba da postoji svedočanstvo o putu ovih ljudi.

imigrantkinjaRazgovarale smo sa Benazir, devojkom iz Iraka, rekla nam je da ona i njena porodica putuju mesec i po dana i to uglavnom peške. Na pitanje gde idu, devojka nam je stidljivo rekla u Nemačku, ali tamo nemaju nikoga. Benazir osrednje govori engleski, nemački ne zna, strah me je da joj kažem da je ovo koliko god surovo zvučalo možda i lakši deo puta. Snežana je zamolila Benazir da je fotografiše, a ona je kao i svaka devojka prvo zatražila malo ogledalo od majke. S obzirom da sam i sama žensko, razmišljala sam u sebi kako izgleda imati menstruaciju i spavati na kartonu, bez prilike da se na 35+ stepeni istuširaš. Benazir se sviđa Beograd i Beograđani, rekla nam je da smo vrlo fini ljudi, ali je njoj najbolje tokom ovog puta bilo u Turskoj.

Porodica Selimi, za razliku od Benazir, ima više sreće. Oni su putovali do nas dve nedelje iz sirijskog grada Kobani. Ali nam je rekao da je srećan što je otišao zbog svoje dece, jer se nada da će oni imati srećan i miran život. Oni su se uputili u Dizeldorf jer tamo imaju rođake koji će im pomoći. Zamolio nas je da prenesemo da je njemu i njegovoj porodici najbolje bilo u Beogradu, zbog dece i ljudi koji su dolazili da ih ohrabre i pomognu. Videla sam i njihov skroman doručak - hleb, paradajz i breskve. Poželeo nam je sve najbolje i zahvalio što smo ih posetili.
Pozdravili smo se sa njima i krenuli dalje kroz park. Gledala sam ljude kako hodaju, većina ne gazi celim stopalom, a znam i zašto. Žuljevi, poznato mi je to. Samo moji nastali kao posledica ponekad visokih potpetica, ali njihovi kao posledica hiljada kilometara i neuporedivo bolniji.

Prolazili smo pored ljudi, većina je stajala u redu kod česme da se umije, opere zube i osveži. I setih se kako mi neko reče "Park je u užasnom stanju, uništen potpuno". Da se ne lažemo, taj park nikada čist nije ni bio, ali tamo ima više od nekoliko stotina ljudi, ja sam videla dva kontejnera i par običnih kanti, ti ljudi nemaju gde da idu u toalet, hoteli i okolni restorani ih ne puštaju uglavnom, kažu da na autobuskoj stanici ponekad hoće a ponekad i neće da ih puste.

Za mene je najtužnija scena bila kada smo naišli na dve porodice koje su spavale oko krsta koji je postavljen u parku.

Po dolasku kući zvala sam Srpsku pravoslavnu crkvu (SPC), koja me je elegantno uputila na njihovo humanitarno društvo, koje me je ponovo uputilo na SPC. Pitala sam ih šta čine za ove ljude, jer dobročinstvo je jedan od osnovnih postulata hrišćanstva? Odgovor nisam dobila.

Zvala sam i Mešihat Islamske zajednice u Srbiji i oni su me uputili na svoje humanitarno društvo. Predsednik društva mi je rekao da eto oni već 20-ak dana razgovaraju o tome, pa će videti za koji dan...

Nakon njih zvala sam i Islamsku zajednicu Srbije i Bajrakli džamiju u Beogradu.
Rekli su mi da su tokom Ramazana nosili ljudima hranu za iftar i da su vrata džamije otvorena tim ljudima za molitvu.

Zvala sam i razna ministarstva Vlade Srbije, na pomen azilanata, svi su odgovarali "Mi nismo zaduženi za to" i tras slušalica.


Svi ovi odgovori su u meni izazvali ogroman bes. Čim izbije neki skandal raznorazni branioci islama, pravoslavlja, zagovornici ljudskih prava se nadjačavaju, tajkuni, najveće srpske mecene, se obično utrkuju u svojoj "humanosti i donacijama", TV Pink prati svaki veći "problem u Srbiji", tu su analitičari, predstavnici ministarstva, ludilo od izveštaja, a sada svi ćute jer "hmmm na ovima se ne mogu zaraditi politički poeni, pre će se zaraditi poneka ćuška sa Zapada, pa bolje da ne talasamo mnogo".

Zar je tako teško postaviti nekoliko mobilnih toaleta, nekoliko cisterni sa vodom, improvizovati nekoliko kupatila, gde su viškovi tona garderobe i sredstava za higijenu koje smo mi građani Srbije davali za naše sunarodnike iz Obrenovca prosle godine? A setimo se da su svi pričali da viškova ima.

 

imigranti spavaju



Pored ovog nezadovoljstva, ipak sam srećna jer na društvenim mrežama čitam priče mojih dobrih i humanih sugrađana, gospođe koja je pozvala 10 ljudi da se odmore u njenom domu, par koji je ulepšao dane u Beogradu jednoj sirijskog porodici, što su turski mladenci umesto da prave svadbu nahranili sirijske izbeglice. I drago mi je što obične ljude ne može da zaustavi ni neažurnost naših ni međunarodnih vlasti, da pre svega budu ljudi.

Neki prijatelji su me nakon mog teksta o maloj Nur pitali zašto me sve ovo pogađa. Ja nikada nisam bila izbeglica, nemam to direktno iskustvo rata, nemam tu direktnu identifikaciju. I ovo je sve naravno tačno. Pored čisto ljudske strane, postoji ipak još nešto.

 

Jedna noć pre par godina kada sam putovala iz Nemačke u Francusku autobusom. Negde u nekoj nemačkoj nedođiji zaustavili su nas policajci, rutinski pregledali autobus i zamolili sve za identifikaciona dokumenta. Izgleda da su svi putnici osim mene bili građani EU. Prema svima su bili vrlo ljubazni dok nisu stigli do mene i mog srpskog pasoša. Mene su jedinu izveli napolje i krenuli da rešetaju pitanjima "gde idem, kada se vraćam, koliko novca imam, zašto idem baš preko Nemačke?" Bilo je prilično hladno, a ja sam zaboravila da obučem jaknu koja je ostala u autobusu, ali mi iz nekog razloga nisu dali da se vratim u autobus i uzmem je. I tada se nemački vozač pobunio u moje ime i tražio da me puste i prestanu sa pitanjima jer imam sva dokumenta, potvrde i novac i stojim i dukserici u sred noći. Ovaj moj događaj nije ni milioniti deo poniženja koji doživljavaju imigranti koje viđamo.

I samo još nešto. Za one večite "Ilije Čvoroviće" koji tvrde da su imigranti zapravo imućni ljudi kojima ne treba pomoć ili barem neka reč podrške, imam jedno pitanje.

Kada ste u nekoj nevolji, kada ste bolesni, kada novac ne može da reši vaš problem, koliko vam znači kada neko kaže "Hej, uz tebe sam, da li mogu da ti pomognem?"

 




Autor: Ivana Karalejić
Fotografije: Snežana Nikolić

 

 







loading...



SEMINARI I RADIONICE:










PREPORUČUJEMO





loading...


Inicijalizacija u toku...
loading...

loading...