PUT KA SLOBODI vodi kroz SRCE



loading...




„Čovek samo srcem dobro vidi.“ (Antoan de Sent Egziperi)

 

Sećate li se ove divne rečenice iz „Malog princa“? Šta to uopšte znači „videti srcem“?

Do pre samo nekoliko godina sam to razumeo kao neku umetničku rečenicu koja baš lepo zvuči. Međutim, od kada sam počeo da se dublje bavim duhovnošću, uvideo sam da naše srce zaista ume da „govori“ i da ukoliko želimo, možemo i da ga „čujemo“. Nešto me je snažno vuklo ka tome da ga sledim, jer sam verovao da samo tako mogu biti istinski srećna osoba, te da jedino tako moj život može biti svrsishodan i ispunjen.


Saznao sam i da naše srce ima želje koje su u stvari istinske potrebe našeg bića i često su veoma različite od želja našeg uma. Želje uma su obično materijalnog tipa – kuće, kola, putovanja, idealan posao, savršen ljubavni partner ili porodica, itd... – sve što se nekako može videti ili opipati. Učeći o željama srca, uvideo sam da su one potpuno drugog karaktera. Odlučio sam da osluškujem srce i nakon duže potrage, pre nekih sedam-osam meseci, u dubokoj meditaciji koja je trajala čitava tri sata, konačno sam saznao šta je to što moje srce zaista želi.

- Da više živim u sadašnjem trenutku.
- Da više ćutim i govorim mudro samo kada osetim inspiraciju.
- Da vidim savršeno, bez sočiva i naočara.

Pravo da vam kažem, uopšte nisam bio nešto posebno srećan kada sam ih zapisao. Jedna od prvih zamerki mog uma je bila: „Kako će ovo obezbediti moju budućnost? Kako ću da zaradim za hranu ako budem više ćutao?“
 

 

krila slobode

 


Strah od budućnosti
   
Ova moja pitanja bila su zapravo očigledan znak mog straha ili nepoverenja u životni proces. Nisam imao pojma ni da postoji naziv za to, a ni da je kod mene prisutan. Čitajući knjigu Siniše Ubovića „Meditacija za početnike“, koju sam dobio od njega na dar, mislio sam kako to i nije baš za mene, jer ja sam već odmakao od nivoa „početnika“. Moj um se sa mnom poigravao, a da toga nisam bio svestan. I onda pročitah pasus koji mi je otvorio oči. Siniša kaže da među meditantima ima mnogo ljudi koji umeju da osete ljubav prema čitavom Univerzumu (tj. da su im otvorene gornje čakre), ali da je problem često u donjim čakrama, odnosno nepovezanost sa Zemljom, jer je upravo ona izvor svega materijalnog. Ukoliko nismo povezani sa Zemljom, ne osećamo se istinski bezbednim na podsvesnom nivou i snažni, neprimetni strahovi utiču na naše ponašanje. Samo što nisam uzviknuo „Eureka“ kao slavni Arhimed.

Majčica Zemlja je zaista izvor svega što mi je potrebno da bi na njoj i živeo, a ja to nisam umeo da prepoznam. Istog dana sam potražio odgovor kako bih mogao da se direktno suočim sa baš ovim strahom. I naravno, čitajući o metafizičkim značenjima koje nam telo šalje, uvideo sam da su bol u zadnjem delu vrata i kratkovidost, koje sam ja imao, znaci upravo tog straha od budućnosti ili straha od neuspeha. Da bih se oslobodio straha, neki od saveta su bili da što više vremena provodim u prirodi, da hodam bos ili negujem biljke, smanjim ogroman broj svojih aktivnosti i planova na minimum, meditiram u prirodi i živim mnooooogo sporije.
 
Iako je to značilo veliku promenu za mene, znao sam da je to ono što je potrebno i nisam odustajao. A verujte, bilo je mnogo situacija kada je moj um ludeo i govorio „Lenčugo, idi radi nešto konkretno.“

Ali, uz konstantnu zahvalnost i rastuće poverenje u proces, iz dana u dan, strah je polako nestajao, osećao sam se sve mirnije i nekako, znao sam da ne moram da obavim milion aktivnosti dnevno da bih bio zadovoljan. Sve se nekako usporilo, a ja sam, neočekivano, počeo da se osećam bezbednije. Kako je strah postajao manji, ljubav i poverenje su rasli. Sada sam na potpuno novi način razumeo Sokratove reči „Znam da ništa ne znam“. Nekada bih ponavljao tu rečenicu kao papagaj, ali istinski u sebi misleći „Ma ja znam, nego vi ostali ne znate. Slušajte šta vam ja kažem.“
 
svetlo na kraju tunelaA danas, zaista duboko u sebi osećam da ne znam i tome se beskrajno radujem. Umesto planiranja svojih dana, prepuštao sam se životu i nekako govorio „Verujem ti, vodi me gde god da poželiš.“ I zaista, što sam se više prepuštao, osećao sam da me je život vodio upravo na savršena mesta za mene, ali i sve ostale u njemu. Zaista, ova transformacija iz „ja znam“ u „ja ne znam“ je jedno od najdivnijih iskustava koje sam doživeo.
 
   
A onda se desio jedan zaista poseban san. Tren pre nego što sam se iz njega probudio video sam sledeće reči: "Sada je vreme da odeš na lasersku operaciju vida. Ponovo dobro vidiš." Osećao sam da ova informacija dolazi sa najčistijeg mogućeg mesta i znao sam da se odnosi na unutrašnji vid.

 
Sada ponovo dobro vidim
     
Osećao sam da su ove reči došle direktno od mog duha, tj. bio sam inspirisan da to i učinim (in spirit – „u duhu“). Istog dana sam krenuo sam u akciju, iako nisam imao novac. Jednostavno sam bio čvrsto uveren da će se pojaviti kada bude potrebno. Pozvao sam jednu od nekoliko ponuđenih klinika na internetu. Usledili su mali testovi, koji su bili tu, da bi proverili da li sam zaista spreman da se oslobodim straha i ustupim mesto ljubavi.
 
Ljubazna teta mi je rekla da je operacija moguća tek za mesec i po dana, jer doktorka ide na odmor, kao i da je potrebno da na deset dana skinem sočiva, kako bih se spremio za pripremni pregled. Pošto sam znao da sam spreman za to već SADA, ljubazno sam zamolio tetu da proveri da li je ipak moguće da zakažemo pregled ranije i zaista, posle minut čekanja, odgovor je bio da skinem sočiva odmah i dođem za deset dana na pregled.

 

Bilo je potrebno da nosim naočare narednih dana, kako bi se oko pripremilo za pregled, ali ja sam još u januaru polomio staklo i nisam želeo da ih popravljam, iskazujući poverenje da ću ponovo videti savršeno. U novonastaloj situaciji, pozvao sam očnu kliniku u kojoj sam kupio naočare i pitao koliko vremena treba da čekam, znajući da je u prošlosti to uvek bilo bar sedam dana. Naravno, ovog puta je odgovor bio "Dođite sutra po vaše naočare."
 
Neverovatno! Naredne dane sam proveo u potpunom miru, u prirodi. Posle deset dana, došao sam na pripremni pregled. Na pitanje ko me je preporučio, odgovorio sam samo da verujem svom unutrašnjem osećaju. Bilo je svima smešno, ali i istinito. Zaista, da nisam imao toliko poverenje, teško da bih racionalno dozvolio nekome da prčka laserom po mom oku, a da pažljivo ne proverim svaki detalj. A ovako, šta god da se pojavilo na putu, jednostavno sam znao da će biti savršeno, jer samo tako i može da bude. I naravno, pregled je prošao upravo tako. Moje oči su bile podobne za operaciju, ali još jednom mi je ljubazna teta rekla da je intervencija moguća tek kad se doktorka vrati sa puta, za nekih mesec dana.
 
U svakoj prethodnoj sličnoj situaciji u životu ja bih poslušao taj racionalni glas. Ali, odlučio sam da još jednom iskažem poverenje i zamolio je da još jednom proveri sa doktorkom. I naravno, još jedno čudo - doktorka je imala jedan slobodan termin, a čovek koji servisira laser i neophodan je za proceduru, upravo je odložio odlazak na more te, umesto za mesec i po, operacija je bila zakazana za dva dana. Seriji čuda tu nije bio kraj.
 

 

intuicija

 


Evo još jednog zanimljivog detalja. Posle pregleda mi je rečeno da treba da kupim i naočare za sunce, kako bih nekoliko meseci bio zaštićen zbog povišene osetljivosti oka. U prodavnici sam bezuspešno pokušao da nađem neke koje mi odgovaraju, a potom izgovorio sledeću rečenicu: "Neka, onda ću doći posle operacije, to će moja sestra da izabere, ona to najbolje zna."

Nekoliko minuta kasnije, kada sam izašao iz prodavnice, shvatio sam da u to vreme moja sestra radi i da neće moći da mi pomogne. No, nisam se oko toga uzbuđivao, znao sam da će sve biti kako treba.

 

Kažu da kada sledimo želje svog srca, čitav Univerzum se ujedini kako bi pomogao. I zaista, prvo se moja devojka javila i rekla da će se vratiti sa odmora kako bi bila sa mnom kao podrška. Pošto sam stigao kući, naišao sam na sestru. Nije imala pojma šta se sa mnom dešava, ali je stigla da mi kaže kako je upravo uzela slobodan dan. Tek tada sam joj rekao za moju predstojeću operaciju, a ona je iznenađeno rekla "Pa jel' ima ko da te vozi?"

Naravno, dan kasnije je ovaj dvojac izabrao savršene naočari za mene, a ja sam bio u konstantnom stanju zadivljenosti.
 
Zadivljen svim ovim „slučajnostima“ koje su bile tu samo da mi kažu da je sve u savršenom redu, sa širokim osmehom krenuo sam kući. Sama intervencija je protekla perfektno, a takvi su i njeni rezultati. Ali, ja sam znao da nije poenta u mom savršenom fizičkom vidu bez naočara. Sada mi je bilo jasno da ponovo dobro vidim i iznutra.


Srcem vidimo veličanstveno SADA

Krenuo sam kući posle kontrole na kojoj je doktorka utvrdila da je sve prošlo perfektno. Prišao sam vratima od lifta. Ono što je usledilo verovatno je nemoguće rečima opisati, ali ovo je najbolje što umem.


Odjednom, to više nisu bila samo vrata. U istom času, brzinom munje, osetio sam da su ta vrata potekla od majke Zemlje, da su ona sačinjena od nekog metala koji je u njoj sazrevao, možda milionima godina. Zatim sam u istom trenutku, u svojim mislima video rudara koji je taj metal iskopao, zatim čoveka koji ga je transportovao, pa obradio i na kraju, onog koji ga je ugradio baš na ovo mesto, kako bih ja sada imao privilegiju da se njime vozim. Sve se to dešavalo u trenu, a ipak – nekako sam bio svedok bar dela lanca događaja koji je vodio do baš ovog trenutka i bio sam apsolutno oduševljen.
 
Zatim sam pogledao ka fotelji koja se nalazila pored i doživeo istu stvar. Osetio sam kompletnu njenu istoriju i stajao nepomičan u stanju apsolutnog divljenja. Zatim sam ušao u lift i do svog automobila se kretao neverovatno polako, i šta god bih opazio, zastajao sam i divio mu se – čarobnim oblacima, visokoj zgradi koja je dom velikom broju ljudi, automobilima koji nam pomažu da stignemo negde brže i komfornije, ljudima koji su sedeli u kafiću i radili ono što u tom trenutku žele, pa čak i zrnima prašine koja su letela oko mene.


 

trece oko

 

 

Sve je bilo nekako čudesno i savršeno i sve je bilo živo. U tom času sam se setio indijskog učitelja i događaja sa njegovog predavanja od pre nekoliko godina. U sred njegove rečenice, vetar je malo pomerio zavesu i kroz prozor je provirio zrak sunca. Učitelj je zaćutao. Nakon nekoliko sekundi nam je rekao kako je osetio ogromnu zahvalnost prema zrnu prašine koje mu se pojavilo pred očima i rekao nešto tipa: „Zamislite samo šta je sve moralo da se desi od početka postojanja Univerzuma do sada, da bih ja video ovo zrno prašine. Ono mi se pokazalo i ja sam poželeo da mu se zahvalim.“
 
Do tog trenutka sam jurio za raznim stvarima ili osećajima, svesno ili nesvesno. Koliko god da sam se trudio da budem miran, da budem prisutan u sadašnjem trenutku, i dalje su postojale želje za koje sam mislio „E samo da se one ostvare i biću zaista srećan.“

Očekivao sam razna čuda, a neka su se i desila. Ali, u ovom trenutku sam direktno svedočio najvećem čudu od svih – veličanstvenom SADA. Konačno sam razumeo bar delić svih onih priča koje su govorile da je sve tu već zbog nas, da se beskonačno mnogo stvari desilo kako bismo sada mogli da dišemo, trčimo, šetamo, pevamo, gledamo, dodirujemo, ljubimo... Vazduh, Sunce, voda – sve što nam je zaista neophodno je već besplatno i tu je kako bismo mogli da iskusimo upravo to čudo. Osećao sam savršenu bezbednost, sreću, zahvalnost – mir koji prevazilazi svako poimanje. Ono o čemu sam čitao i slušao, bar na neko vreme, desilo se i meni - video sam očima Ljubavi. I znao sam da tome želim da posvetim ostatak svog života.

Takođe mi je bar na trenutak bilo jasno da šta god da poželim, a u skladu je sa potrebama mog bića, mogu da uradim. Ranije bih mislio „Dobra ideja, ali da li će mi neko pomoći, da li ću imati dovoljno novca za to...“ i izuzetno bih se plašio neuspeha, a sada sam jednostavno video da ako je to mom biću zaista potrebno, nema šanse da se ne dogodi, te da će se pojaviti sve ono što je potrebno. Ali, da bi se sve to i desilo,  bilo je potrebno da prihvatim 100 odsto odgovornosti za sve što se dešava u mom životu i da umesto da rešavam probleme intelektom (koji jeste naš vredan deo, ali jednostavno vidi mnogo manje nego što mi mislimo) – prepustim kontrolu svom najmudrijem delu i živim u inspiraciji, trenutak po trenutak.

spoznajaSetio sam se rečenice Dalaj Lame da svetu nije potrebno više poslovno uspešnih ljudi, ali da je potrebno više ljubaznih. Istovremeno, setio sam se i Duška Radovića koji reče „Onaj ko ume da voli, ne bi trebalo ništa drugo da radi.“

Osećao sam da sam savršeno bezbedan i bezbrižan, da sam na pravom putu i da ću upravo tako voditi najbolji mogući život za sebe i sve u svom svetu.

Od tog časa ništa više nije bilo isto. Iako je tako delovalo, moj čitav svet se promenio. Konačno mi je bilo jasno da apsolutno nikuda ne treba da žurim. Od tada kada god provodim vreme sa nekim, jednostavno sam samo tu. Ne postoji važniji momenat od baš tog. Ne žurim kući da bih pročitao još jednu knjigu, uradio još jednu meditaciju, pročitao još jednu priču, postigao još jedan uspeh. Ono što je bilo najvažnije je da suštinski budem u tom trenutku i sa onim ko je u mom društvu, podelim to čudesno iskustvo. I tek sada mi je jasno da dok je taj strah od budućnosti u meni postojao, nisam imao šanse da budem zaista prisutan, bez obzira na sve dobronamerne savete i ideje na koje sam nailazio.


Kada slušamo svoje srce, često činimo potpuno neracionalne stvari

Nekoliko dana nakon toga, trebalo je da se vratim poslu nastavnika. Usnio sam zanimljiv san, u kome sam se uz potpunu zahvalnost, oprostio od svih kolega i učenika. Ipak znajući da imam mnogo lepih koristi od tog posla, otišao sam na posao. Ali, već prvog dana sam osetio manjak entuzijazma. Pitao sam se da li je to što razmišljam o tome da napustim posao samo moj kukavičluk i neprihvatanje dara koji sam dobio i biranje onoga što mi deluje lakše u trenutku? Znao sam da na to pitanje razmišljanjem sigurno neću doći do pravog odgovora, pa sam odlučio da u miru prirode pronađem svoje rešenje.

 

Čim sam pronašao potpuni mir sa novonastalom situacijom, desile su se neke stvari koje bih ranije smatrao izuzetno neprijatnim (izuzetno negativna reakcija koleginice, a odmah zatim i značajno povećanje mog obima posla bez naknade), ali sam i tada odlučio da ne reagujem istog časa, već sam zatražio jedan dan, kako bih i sa tim događajem pronašao mir.
 
Došao sam kući, opustio se i u kontinuiranoj zahvalnosti osluškivao svoje srce. Misli su polako nestajale, pa se vraćale kao još veći nemir... I sledeće jutro sam proveo u istom stanju, ništa drugo ne radeći. Zatim sam krenuo u šetnju kraj Dunava.

Kretao sam se izuzetno polako. I odjednom, pojavilo se pitanje: „ Da li bih radio ovaj posao, da mi odjednom bude drastično smanjen obim posla i bude mi ponuđena mnogo veća plata?“
 
U tom času sam znao da to nije ono što ja želim. Nije bio problem u većoj plati ili vremenu, bilo je potrebno da poslušam svoje srce. Ono je reklo da treba više da ćutim , a to je značilo i – nema više predavanja. Opet me je preplavio čarobni mir. Znao sam da je još jedan ciklus u mom životu završen i da me čeka nešto novo. Ali, za to nešto novo je potrebno još jednom iskazati ogromno poverenje i hrabrost. Kažu da je potrebna  hrabrost da bismo voleli. Narednog dana sam odlučio da napustim svoje radno mesto na bezbednom i lepom državnom poslu. Trebalo je da ostanem još tri dana u školi, kako bi na moje mesto došla savršena zamena.

 

 

srce sunce

 

 

Znao sam da će reakcije drugih ljudi samo odražavati moje stanje i da će svaki njihov nemir, zapravo biti moj. Kažu da kada sledimo inspiraciju i činimo neracionalne stvari, uvek izazivamo zemljotres u svom životu. Ali, ukoliko ostanemo povezani sa svojim srcem, zemljotres se polako umiri.  Tako je i bilo.
   
Na jednom od mojih poslednjih časova u školi, devojčica u prvoj klupi nosila je majicu na kojoj je pisalo „Nirvana“. Ni sam ne znajući baš savršeno značenje, upitao sam je, a potom i ostale učenike, da li znaju šta je to. Pošto niko nije znao, predložio sam onima koje to zanima da provere za sledeći čas. I zaista, na sledećem času se javiše troje učenika. Dali su mi tri odgovora, različita, a ustvari ista. Savršeni mir, savršena sreća, totalna bezbrižnost. Dok su pričali, duboko u sebi znao sam da su ovi odgovori zapravo namenjeni meni. Ja sam iskusio NIRVANU! Potpuna bezbrižnost – shvatanje da je sve savršeno ovako kako jeste i da samo treba da nastavim da slušam svoj Duh i da će se on pobrinuti za mene.


Sve želje moga srca se ostvaruju
   
Uporno sam nekoliko meseci ponavljao ovu afirmaciju i uživao u njoj. Nekoliko meseci kasnije, zaista sve želje su se ostvarile. Pitao sam se i sumnjao kako će mi to pomoći, a sada mi je to potpuno jasno. Dobio sam mnogo više nego što sam mogao da očekujem. Sada vidim savršeno, naučio sam da uživam u sadašnjem trenutku, mnogo više ćutim i osećam predivni mir, te nastojim da pričam samo kada osetim inspiraciju.

Dok ovo pišem, prisećam se raznih trenutaka iz svoje prošlosti. Način na koji sam ranije hodao, na primer. Naučen da je najvažnije pobediti i biti najbrži, uticao je na mene. Zato bih, kada sam šetao, u mislima vodio trku sa ostalim prolaznicima, te bih sebi čestitao kada ih preteknem sve. Naravno, sada mi je jasno da su ti trenuci protekli, a da ja nisam primećivao ni ljude, ni miris ruže, ni prelepe oblake. Slično je bilo i u obdaništu, kada bi nam vaspitačica rekla „Ko prvi pojede, pobednik.“
 
Decenijama sam jeo kao mećava, a da nisam imao pojma ni odakle stiže ta hrana koja mi omogućava da živim. Sada je sve mnogo drugačije. Znam da je ljubav u meni konačno prevagnula i da će strahovi, kojih i dalje ima, lakše otputovati na svoje odredište.
 
Od mnoštva uvida, tri bih hteo da izdvojim:


1) Ako misliš da moraš – grešiš.
2) Ako žuriš – grešiš.
3) Savet koji nije tražen je kao prst u oko.

 


Od kada primenjujem ove uvide, ne mogu da objasnim koliko se kvalitet mog iskustva na ovoj planeti za mene poboljšao, a mislim da su toliko jednostavni, da ne zahtevaju pojašnjenja.


„Ne postoji ništa izvan nas“ (dr Hew Len)

Pre nekoliko godina, slušao sam predavanje dr Hu Lena, učitelja Ho'oponopona sa Havaja, koje mi je promenilo život. „Ne postoji ništa izvan nas“, reče tada on. Ono kako ja razumem ovu rečenicu je da ne možemo iskusiti ništa nečim što je izvan nas. Mi smo izvor svih naših iskustava. Zato je svačiji svet jedinstven. Neko ko je doživeo traumu u vodi će najčešće drugačije posmatrati kupanje u reci od nekoga ko obožava plivanje. Na taj isti način, različito ćemo doživljavati i zemlju, vazduh, hranu, različite ljude, ceo svet.

 

Zato je u stvari sve u nama. Jer, ukoliko mi kreiramo svoju realnost, onda kreiramo i „negativna“ iskustva. Ukoliko to mesto u sebi transformišem u ljubav i moje iskustvo će se promeniti. Ali, kako to stvarno funkcioniše?

Evo primera iz života koji se upravo desio.

Već duže vreme pišem ovaj tekst. I kad god sam pomišljao da ga završim, nešto je u meni govorilo „nije kraj, nije kraj“. Pred sam zaključak, odlučio sam da odem u šetnju. Hodao sam veoma polako, i uprkos visokoj temperaturi, zaista uživao. Međutim, bio sam veoma iznenađen kada sam u ogromnom Dunavu, u blizini fabrike hartije na Ada Huji video čoveka koji pliva. I to čovek roni, pliva raznim stilovima, istinski uživa, u potpunosti slobodan. Odmah su došle misli „Da li je možda smrtno bolestan, pa radi šta god poželi?“, i slično.

Nastavio sam sa svojom šetnjom i u povratku ga primetio kako izlazi iz vode. Nešto me je vuklo da mu priđem.

JA: „Izvini, primetio sam da plivaš u Dunavu i da istinski uživaš. Svi pričaju o tome koliko je Dunav prljav i koliko je opasno u njemu se kupati. Kako to da si se usudio na tako nešto?“

ON: „Znaš, moj deda je bio alas, a onda i moj otac. Odrastao sam na ovoj reci i volim je. Kupam se na ovom mestu već dvanaest godina i nikada nisam imao nikakvu boleštinu.“

JA: „Tako sam i mislio. Hvala ti i doviđenja.“

Krenuo sam kući u potpunom miru. Znao sam da je to zaključak koji mi je bio potreban.
Ovaj čovek istinski voli Dunav i nema nikakav strah od njega. Neke drevne civilizacije nas uče da je apsolutno sve oko nas živo, da sve ima emocije, pa na taj način i ova reka... Ona oseća njegovu ljubav i voli ga, te će njegovo iskustvo Dunava biti savršeno. Straha nema. A kada straha nema, ostaju samo mir, ljubav i sloboda.

 



Autor: Marko Maoduš, Follow Yout Heart Coaching Marko Maoduš

 

 

PROČITAJTE OSTALE TEKSTOVE OVOG AUTORA:


Kako ostati motivisan i negovati motivaciju?

Deca u sadašnjem trenutku

Moć navike: Kako se osloboditi?

Život počinje izvan komforne zone

Kako najbolje organizovati sebe?

Kako da vodimo nadahnut život?

Priča o neuvredljivom čoveku

Priča o kralju i prijatelju
Živeti kao kanal Univerzuma

Kako napuniti cediljku vodom - poučna priča
Jedan od načina da rešimo svaki problem

Kako je jedan skijaški vikend postao duhovno putovanje

Još malo o ZASLUŽIVANJU


 







PREPORUČUJEMO




SEMINARI I RADIONICE:







loading...


Inicijalizacija u toku...
loading...

loading...