PRIČA O ČIKA MILENKU ~ Čovek koji sadi drveće



loading...




Pre otprilike pet godina, prelazeći preko jedne neuređene travnate ledine koja razdvaja nizove sivih zgrada u jednom od novobeogradskih blokova, ledine delom zasađene redovima mladih sadnica, uglavnom voćki, spazio sam starijeg čoveka sa ašovom kako kopa novu rupu i stavlja u nju novu mladicu. Prišao sam mu i upitao ga ko je i zašto to radi? Da li je za to plaćen? Da li mu neko pomaže? Kako dolazi do sadnica? Ispostavilo se da je penzioner, da to radi sam, da je svako od stotinak mladih stabala na toj veliko ledini zasadio sam, svojom rukom, bez ičije pomoći, da to radi zato što mu to pričinjava zadovoljstvo, daje smisao...

 

Ne sećam se danas svih detalja tog razgovora. Prošlo je mnogo vremena. Ali ono što sam saznao dirnulo me je i nateralo da se zapitam: Koliko ima takvih ljudi na svetu koji u tišini, bez pompe, bez plate ili bilo kakve nagrade, u potpunoj anonimnosti rade svoj posao za dobrobit svih? Koliko bi svet bio lepše i bolje mesto za život da je takvih ljudi više i da svaki čovek, bar delić svog vremena odvoji za neku dobrovoljnu akciju sličnog karaktera – za dobrobit drugih, za dobrobit celine? Šta je to što ja činim za ovaj svet?

Prošlo je od tada 5 godina. Komunalni voćnjak, zasađen rukom jednog čoveka još uvek stoji na toj ledini preko koje sam od tada prešao nebrojano mnogo puta. Neke voćke su se osušile, neke su izlomljene, neke povađene, neke posečene, a neke, čudom i uprkos svemu, još odolevaju i cvetaju svakog proleća i daju plodove: breskve, trešnje, dunje, kajsije...

Čoveka koji je sadio drveće i čije ime se nisam setio ni da pitam, od tada nisam više video. Sve do juče. Prvo sam na sred ledine spazio plastičnu kantu sa gumenim rukavicama prebačenim preko ivice. A na drugom kraju, malo dalje, starijeg čoveka sa ašovom, malim keserom (umesto budaka) i metalnim grabuljama i jednom kantom ispunjenom đubrivom. Kopao je rupe za nove sadnice i zagrtao zemljom već zasađene...
 

 

vocnjak

 


Zastao sam kraj njega, ne verujući da je to onaj isti čovek od pre pet godina. Ispostavilo se da jeste. Oslovio sam ga i predstavio se. Dobro sam ga pogledao i – prepoznao. Nije se mnogo promenio. I dalje vitalan, i dalje uspravnog držanja, jak, bistar u razgovoru. Ovog puta sam ga pitao za ime. Milenko, odgovorio je. Započeo sam razgovor zatrpavajući ga pitanjima, gladan da čujem i saznam sve.

 

I evo šta mi je, odgovarajući na moja nestrpljiva pitanja, ispričao jedan sasvim obični, vitalni, novobeogradski penzioner:

„Imam 83 godine. 20 godina već sadim drveće na ovoj ledini. Radim sam, bez ičije pomoći, sve manje, doduše, onoliko koliko mogu... To mi dođe kao rekreacija..."

"Za sadnice se snalazim kako znam i umem. Donosim ih sa raznih strana. Ništa mi nije teško, osim jednog, a to je i najteže i najtužnije..."

"Najtužnije je to što kradu, lome, uništavaju na sve načine... Pre neki dan sam zasadio nekoliko mladica oraha. Doneo sam ih sa Bežanije. Vidim juče, neki čovek ih obilazi, pomno zagleda, duž celog reda. Dođem danas – oni počupani, nema ni jednog... Kradu sve, najviše breskve. Ne pitaj koliko breskvi sam zasadio i koliko je iščupano...


Čujem pre neki dan u prolazu kaže jedan komšija drugom: „E tamo sam video baš lepu šanteliju, idem da je iščupam za plac...“

"Naročito kradu kada vide pravu, zdravu, mladicu, kad izbaci jednu lepu šibljiku, pa sam se dosetio: kada izbije prava šibljika, ja je isečem do dna, pa onda iz korena nikne 5-6 bočnih grana – izgleda kao grm. E, to ne kradu, to neće da uzmu..."

 

vocnjak u beogradu

 


"Za neke sadnice, kad prolaznici pitaju šta su, ja ne smem ni da im kažem, nego okolišam, jer znam - kada bih im rekao – već sutra ih ne bi bilo..." (Ja znam koje su to sadnice, ali poštujući razumljivu diskreciju čika Milenkovu, zadržaću to za sebe.)

"O četinarima da i ne pričam! Donesu mi ljudi, kada prođe Nova godina, jelkicu. Uzmem je. Zasadim. Ali ne ostane ni par dana na ledini. Neko preko noći dođe i iskopa je."

"A kradu i ptice, ne samo ljudi... Nepogrešivo znaju kada zasadim orah ili košticu breskve. Vidim ih kad slete i čeprkaju. Oteram ih, ali sutradan – zemlja razrovana, a oraha ili breskve u rupi – nema..."

"Deca izgaze i izlome mlade sadnice kad prave vatromet na ledini, ne videći ih. A neki to urade i iz obesti..."

"Sam kosim, običnom kosom, održavam travu da ne uguši mladice. To mi dođe kao rekreacija, onaj pokret rukom i telom kao u tenisu, samo što ovde nema nikog drugog da mi nameće tempo, pa mogu sve natenane, ritmom koji meni odgovara. Sve manje, ali koliko se može. Nigde ne žurim...“


 

Čika Milenko mi je pokazao i oveću rupu u zemlji gde baca organski otpad i pokošenu travu – pravo kompostište! I malčira sadnice, zastire travom prekopanu zemlju oko njih. Najnoviji red stabala, tik do pešačke staze, su mladice oraha. Malo dalje – kosi špalir dunja.
 

 

vocnjak sneg

 


U duši mi je bila i radost i tuga. Nisam znao da li da se smejem od radosti što sam ponovo sreo ovog vrednog čoveka kome ništa nije teško u 83-ćoj godini života, pa ni to da uporno i dosledno sadi drveće dok drugi lome i čupaju...

Ili da plačem od tuge što postoje oni, toliki, kojima ništa nije sveto i koji ne poštuju ničiji trud za opšte dobro i ne znaju, ako već neće da pomognu, da kažu čak ni obično: Hvala!

Ponudio sam čika Milenku pomoć, obećao mu sadnice trešanja i višanja sa mog placa. Ako hoćete i možete, pomozite i vi – sadnicom, humusom, prisustvom i dragocenim parom ruku kod sledeće sadnje, ili tako što ćete podeliti ovu priču sa drugima. Tek da se zna da osim desetina i stotina onih koji bez stida lome, kradu i seku drveće, još uvek ima Ljudi koji sade i čine dobro, a koje za to niko ne plaća.

Bar ja znam jednog takvog. Čika Milenka. Da ga Bog poživi.


U Beogradu,
06.11.2015.




Autor:
Petar Šumski, www.ekologijasvesti.com
FOTO: Aleksandar, www.picasaweb.google.com

 

 

 

 

 







PREPORUČUJEMO




SEMINARI I RADIONICE:






loading...


Inicijalizacija u toku...
loading...

loading...