Potpuno prihvatanje, prepuštanje, poverenje i poštovanje



Tražimo li naočare po stolu, po futrolama, džepovima, kad su nam na nosu? Pipamo li se i štipamo da proverimo da li smo to mi i da li smo budni? Idem li do ogledala da vidim da li sam to ja tu? Sve vreme smo tu, sve vreme smo svesni sebe, postojanja, svojih pokreta ali i svega onog na čega se fokusiramo.

U svakoj sutuaciji, svakoj okolnosti svest je prisutna. Ne pitamo se da li smo budni, ne pitamo se u kom nam je položaju telo, da li dišemo, da li mislimo, da li radimo nešto, jednostavno znamo. Neprestano jesmo, uvek smo prisutni, uvek svesni. Svest ne možemo uključiti a ni isključiti umom, um ne prepoznaje i ne vidi svest ma koliko se trudili. Može li kap spoznati more, može li talas spoznati okean?

Svest prepoznaje misao, stavove, koncepte, mišljenja, ali ništa ne radi s tim, samo je tu, kao ekran na kom se prikazuju reči, slike, zvuk. Ekran se ne menja, svejedno mu je šta se odigrava na ekranu. Mi nismo samo ekran koji neko uključi i isključi i gleda sa strane. Živi smo, imamo misli koje se pojavljuju, imamo stavove, znanja o sebi drugima i svemu, imamo emocije, telesne senzacije. Naučili smo šta je za nas dobro, pozitivno, lepo. U umu nam se odnekud pojavljuju misli i neke pustimo da nestanu, a neke nam ne daju mira pa ih razmatramo sa raznih strana, nešto zaključimo, kažemo, uradimo povodom njih.


Kome misli ne daju mira?

Svest je tu i ona je potpuno mirna, um u kom se misao pojavila takođe je miran, um je datoteka – baza podataka, a i telo je neko vreme mirno. Ko nije miran, ko pruža otpor toj misli? Možda ego? Gde je taj – to što zovemo egom, šta je to? Diše li to sa nama, u nama, gde boravi? U umu. Zar mu tu nije mračno, zar ne gladuje, žulja li ga nešto, treba li mu jastuk, šta radi ono vreme kad se ne javlja, spava li?

Ako je u umu tad ne može biti ništa drugo sem skupa misli, stavova, koncepata. Pa šta se onda buni, ako se misao sama po sebi ne buni, umu je svejedno, ko se to javlja, ko se uzbudio? Lažna ličnost? A gde je ona? Gde stanuje? U umu, opet misao, skupovi podataka...

Ipak, nešto se buni, a ego i lažna odvojena ličnost su samo skupovi misli.
Kroz život smo usvojili određene stavove o sebi, ti stavovi su mišljenja, skup misli i ništa više od toga, to nije poseban i nezavisan entitet od nas, već samo skupovi misli, ništa drugo. Usvojeni stavovi su vremenom proizveli i određene senzacije, neke su slabije neke jače, ali postale su navika koja nam pokazuje da nam nešto manje ili više prija, ili uopšte ne prija. I te navike, stavovi, programi kako god ih zvali, su samo skupovi misli o nečemu.

 

tmurne misli

 


Pa kako to da se misli bune ako je to nemoguće?
Ne bune se misli, mi smo nekako prihvatili da su te misli naš identitet, da nas one određuju i svaka, pa i mala suprotnost sa nekim našim pojedinačnim stavom, izaziva otpor i automatski pokreće reakciju. Pokreće misao koja kaže: ˝Taj i taj tvoj stav o tebi je ugrožen hajde uradi nešto.˝

Misao ne može i ne vidi da ti, čovek, telo, um, svest, nisi ugrožen, misao kaže da je prethodno usvojen stav – skup misli, ugrožen. Tako je lako prepustiti se mislima kad zaboravimo da mi nismo samo um.

Zašto nas misli tako opterećuju, opsedaju, pa dolazi do toga da razni učitelji, gurui i ostali preporučuju da se ne misli, da se nešto uradi sa mislima, da su misli smeće, maltene da je neophodno formirati recycle bin – korpu za smeće? Samo ne kažu kad i kako i gde prazniti to smeće, jer ono kad ga i ubacimo u korpu i dalje ostaje na hard disku.


Šta raditi sa mislima?

Nema potrebe da se bilo šta radi sa mislima, da se trenira um da bude bez misli, da se bacaju u kantu, one nisu objekt, predmet, one su kao oblak ili oblačić na nebu, a od nas zavisi da li će otploviti dalje ili će kišiti. Ako nekoj misli pružimo otpor, odnosno ako joj se suprotstavi neka ranije usvojena misao, eto lagane kišice a možda i pljuska. A misao je i dalje samo misao, ali pokrenut je ceo naučen i usvojen proces - ugrožen si pa se brani.

Mi biramo ona stanja u kojima se osećamo prijatno i na osnovu tih stanja određujemo kojoj misli kada i koliko dajemo značaj. Neko od vas će pitati - A zašto onda ostajemo u stanjima u kojima nam nije prijatno, besu, ljutnji, depresiji, tugujemo?


Pa i na ta stanja smo navikli svoje telo, u njemu se tokom tih stanja dešavaju hemijske i fizičke reakcije na koje smo se navikli. Na taj način smo kreirali svoje emocije.

Može li se odvići od toga? Može ako svesno i potpuno pratite ta misaona i telesna stanja, kad im dopustite da traju i uvidite odakle potiču, kad ih apsolutno prihvatite takva kakva jesu ne skrivajući se i ne suprotstavljajući im se. Sve ono čemu pružate otpor - to jača.

Život se neprestano odigrava, sve se svakog trenutka menja a mi želimo da imamo kontrolu i da u svakom trenutku znamo šta se dešava. Upravo ta težnja za kontrolom koju je nemoguće ostvariti je izvor nerazumevanja, neznanja, straha i nesigurnosti, i jedan od glavnih pokretača otpora - misli koje se opiru sadašnjem trenutku i traže neko drugo rešenje iz prošlosti, ili u nekom očekivanju i verovanju.


Mir, ljubav, svest

Ima tu još nešto bitno što bi trebali znati. Mir, sreća, ljubav, ispunjenost, svesnost su naše osnovno stanje, ali svako od nas drukčije shvata te pojmove. Za nekog je mir kad ne radi ništa, za nekog je sreća samo ono stanje kad je ushićen, kad treperi, za nekog je ljubav kad misli o osobi koju voli. Neko će se nasmejati na mali prst, a nekom osmeh ne možeš ni silom navući. Sreću tražimo u objektima, u odnosima, i čim se oni izmaknu nema nam sreće.

 

smirenost

 


O ljubavi mislimo, merimo, ocenjujemo, sanjamo, pa je samo zato što je nosimo u umu ne prepoznajemo u sebi, potpuno isto kao što ni svest ne spoznajemo. Ljubav o kojoj mislimo ne možemo deliti onako kako se to dešava dok smo u tom stanju, možemo kreirati samo emociju koja se ponekad pojavi pa nestane. Pričamo o bezuslovnoj, ovakvoj, onakvoj ljubavi, dokle god razglabamo, mislimo, pričamo, ne osećamo je, nismo na toj vibraciji niti je sa drugima delimo, pa se čudimo kako nema povratne reakcije, zašto boli, zašto je ima pa nema.

Reći ćete - Mi delimo emociju ljubavi. Lepo, ali emocija je kreirana mislima, u svakoj od emocija ima manje ili više prikrivenog straha. Kad prođe zaljubljenost, partneru nađemo gomilu zamerki koje u stvari nisu nove, merimo koliko, kako, i za neko vreme ljubav postane matematika i bol. A slično je i u ostalim odnosima.

Ljubav, mir, sreća, ispunjenost su samo različite reči za isto stanje. Kad jednom osvestite to stanje znaćete, nećete naći reči kojima se to može opisati. To stanje je tu uvek dostupno, samo nas naš fokus odvlači od toga jer se na našem ličnom ekranu odvija mnogo stvari kojima dajemo previše značaja. Ponešto ne razumemo i ne shvatamo, pa se formirani strah od neznanja, nerazumevanja i neprihvatanja sakriva kroz emocije, a one nas tad zadovoljavaju i ispunjavaju neko određeno vreme dok su nam u mislima.

Kad aktivno slušate muziku u kojoj uživate, kad telo samo od sebe treperi, kad se javlja želja za pokretom, plesom, kakvo je to stanje? Kad radite nešto u čemu uživate i kad vas to sasvim zaokupi i ispuni, koje je to stanje? U kakvom stanju vam se javljaju ideje, kreacije?

Mislite o tome, ali ne previše, da opet ne ostane samo misao, osvestite ta stanja i istrajte u njima šta god da radite.


Sve se svodi na potpuno Prepuštanje, Prihvatanje i Poverenje, a i na Poštovanje.


 

 

 

  



Autor:   Ivan Ivanda, razgovorisaivanomtriprincipa.wordpress.com


ivan ivanda

Posvećen širenju  i razumevanju Tri principa koje je spoznao Sid Banks. Zahvalan na daru koji je Sid ostavio svetu.
 

 

 

 

 

 

 

PROČITAJTE OSTALE TEKSTOVE OVOG AUTORA:

 

TRI PRINCIPA - duboko razumevanje

Mir je tamo gde ga ne tražimo

Isceljenje kroz emocije i misli

Zapažanja o ISCELJENJU

Kako ovladati procesom RAZMIŠLJANJA?

 



SEMINARI I RADIONICE:


















Inicijalizacija u toku...