Četiri MUDROSTI ŽIVOTA



loading...


Sunce izlazi i zalazi svakog dana. Talasi dolaze i odlaze, morske mene smenjuju. A takođe i naš sopstveni život: menja se, seli se sa jednog mesta na drugo; neki ljudi dolaze, a neki odlaze iz našeg života. Naš um se menja, struktura uverenja (što i nije uvek tako loša stvar), ono što nam se sviđa i što nam se ne sviđa podložno je promeni.


Ponekad se zapitamo da li sve to ima smisla. Pitamo se da li je trebalo da uradimo ovo ili ono, da li smo doneli dobru odluku, da bar nismo srelu “tu” osobu stvari bi sada bile drugačije... ako, ako i da nismo i da jesmo, samo ovo ili ono. Očigledno, nije tako lako prihvatiti život takav kakav jeste.

Konstantno pokušavamo da izbegnemo greške, da damo sve od sebe i budemo dobri roditelji, ljubavnici, supružnici, sinovi i kćeri. No nije da nam baš uvek sve to i pođe za rukom. Ono što sledi u ovom tekstu su introspekcije na temu četiri zakona duhovnosti koji potiču iz Indije. Ovo su principi koji pomažu da se osećamo malo manje pod pritiskom u sopstvenoj koži i izvode nas iz stava “guraj-vuci” i vraćaju u sopstveni centar.


Prvi zakon

Osoba koja se pojavi je prava osoba.
Ko se nije pitao, bar jednom u životu: “Kako sam se uopšte uvalio u taj odnos? Šta ja za boga miloga radim sa ovom osobom, šta on ili ona hoće od mene? Kako sam mogla ponovo da ispadnem tako glupava?”

Iskreno rečeno, niko ne dolazi u naš život slučajno. Svi se susrećemo sa određenom svrhom; da bismo proživeli neko iskustvo, naučili lekciju, bili u kontaktu, da se osetimo živim.

I, kao što slamke plutaju na površini reke, tako se i mi susrećemo, plovimo zajedno neko vreme i (uvek) na kraju rastajemo.  Priroda ovog sveta je da je začaran iluzijom i prolaznošću.
Zato, kad zateknete sebe da se osuđujete ili pak krivite druge “za sve nažao što su vam učinili”, zaustavite se za trenutak i postavite sebi sledeće pitanje: Šta ja treba da naučim iz ovog susreta?
 

 

plaza sunce

 



Drugi zakon

Ono što se dogodi je jedino što je moglo da se dogodi.
Ponekad zaista mučimo sebe sa: “Da sam samo uradila to i to, da sam samo shvatila, da sam samo videla šta se u stvari dešava”, itd, itd.

Uistinu, ništa što nam se desilo u životu nije moglo biti drugačije. Čak do najmanjeg detalja se desi baš onako kako treba da se desi, tako da možemo da naučimo lekciju i nastavimo dalje.

Život je dobar. Život je savršen. I takav je kakav je upravo sa nekim razlogom. Ova istina je poznata svima, a naročito onima koji su prošli kroz ozbiljne fizičke tegobe i preživeli ih. Ja ne priželjkujem tumor ni na jednom delu svog tela, niti taj put preporučujem kao način buđenja i osvešćivanja, ali nakon operacije mozga nisam nikad više bila ista osoba. Ne bih da ga ponovo dobijem, ali mi je promenio život u potpunosti i postavio me je na put koji čini život vrednim življenja.


Treći zakon

Kad god da nešto počne, pravo je vreme da otpočne.
Ništa se ne dešava ni ranije ni kasnije nego što treba da se desi. A kad je to “treba da se desi”? To je tačno onda kada smo spremni. Kada smo spremni da se nešto desi, to se i desi. Tačka.

Svo to nestrpljenje, trebalo bi ili ne da bude sada ili kasnije, stvara veliki unutrašnji pritisak, prosto unutrašnje kidanje, a sigurno i one niskoinflamatorne procese u telu koji traju godinama. Postanemo opsednuti time šta će drugi reći ako ne uradimo nešto u vreme kad svi to rade, bilo da se radi o stvaranju potomstva, pohađanju fakulteta, sklapanju braka ili stvaranju unosne karijere.

Ponekad nam je sasvim jasno da neke stvari treba da se promene, ali ne vidimo uvek kako, kada, gde. Razumevanje i saosećanje ka samom sebi je od velikog značaja. Mi znamo da bi trebalo da bude drugačije ali nemamo snage da se pomerimo unapred. I znate šta? Skoro uvek je teže biti sa poznatim, ili nepoznatim i sa svojom nemogućnošću da se pokrenemo, nego što je to samo pokretanje napred.
 

 

sudbina

 


Treba preživeti sve ono što dođe pre pomeranja, sve svoje nesigurnosti, nemoć i osećaj bezvrednosti, onaj osećaj da ne zaslužujemo bolje, da ne znamo kako, osećaj neadekvatnosti, itd. Lista je podugačka. No, ne brinite. Stvari će se desiti kad im je vreme i može sve ispasti mnogo lakše nego što ste ikad mogli da zamislite. Sačekajte svoj trenutak. I on će doći. U univerzumu ne postoji satus quo, a najverovatnije je da ni vi niste izuzetak od ovog zakona.


Četvrti zakon

Kad se nešto završi, završilo se.
Mnogi od nas imaju poteškoće sa ovim principom. Puštanje, gubitak nečega ili nekoga, proces žaljenja, a potom pokretanje napred u život je jedan podebeo put. Ranije ili kasnije, svi ćemo morati da se susretnemo sa većim ili manjim krajem u svom životu. Dan ima svoj kraj, a isto tako i noć; kiša kao i sunčano vreme imaju svoj kraj. Život se okonča, ali isto tako i bol koji nastaje kao posledica gubitka.

Sve ima svoj početak i kraj, i iz nekog čudnog i nelogičnog razloga (iz ove ljudske prespektive) svet je tako postavljen da funkcioniše. Duboki odnosi takođe imaju kraj, življenje na jednom mestu dođe do kraja da bi otpočelo na drugom. Poenta je u tajmingu. Kad se završi, vreme mu je da se završi. Ni ranije, ni kasnije. Jednostavno je tako... teško za prihvatiti.
 

Neki od vas se mogu zapitati: “Čekaj malo, ako prihvatim sve ove stvari to znači da odustajem, da se predajem i da ništa neću ni promeniti. Ako sam depresivan, anksiozna, itd. prihvatanjem ovih stanja ću samo više potonuti i to će biti kraj mene.”
Pa ne baš.

Govoreći iz sopstvenog iskustva, poenta života i nije da budemo sve vreme srećni, niti tužni, niti u borbi koju treba izvojevati. Život je život. Načinjen je od svih iskustava koje proživimo, od svih ljudi koje sretnemo i koje izgubimo, načinjen je od suza i od smeha. Ono što je bitno je zapravo svesno prolaziti kroz život i živeti ga u potpunosti. Prihvatanje nam sačuva veliku količinu energije i podari mir.
 

 

putovanje

 


Kada jednom prihvatimo stvari, kada ih osetimo kao deo nas samih, to nam na neki čudan način daje snagu da istrajemo sa sobom kroz sve kroz šta prolazimo (nemojte misliti da samo izbegavamo patnju i bol, često izbegavamo zadovoljstvo) i izronimo u onu osobu koja smo rođeni da budemo.
 
Jedan od mojih učitelja kaže da postoji razlika između sledeće dve stvari:
U šta smo se rodili i za šta smo se rodili. Naš trenutak je započeo rođenjem, kad smo se rodili u određenoj porodici i određenim okolnostima. Sada je na nama da otkrijemo za šta smo rođeni. A to će se razotkriti kada smo spremni, u svoje vreme i na svoj način.
 
Od nas se traži samo da budemo radoznali.

 

 




Autor: Katarina Subotić
Preuzeto sa: www.spiritualni-centar.org
Izvor:
www.infinitesouljourney.com







loading...



SEMINARI I RADIONICE:











loading...


Inicijalizacija u toku...
loading...

loading...