Srećno drvo - divni prijatelj



Ja mnogo volim drveće. Da li se vi i koliko često družite sa njima? Mene drveće fascinira. Ako legnete na travu i posmatrate jablan-visok je i vitičast, i deluje kao da dotiče samo nebo. Njegov koren je duboko u zemlji, a krošnja stremi put vasione. Tako, svako drvo pa i ono manjeg rasta spaja nebo i zemlju. Ono je dobro uzemljeno i prima energiju iz kosmosa. Upija sunčevu svetlost i hrani nas - drvo izdiše kiseonik za naša pluća, sa njime mi udišemo energiju i svetlost a izdišemo ono što hrani drvo. Udah-izdah... duboka je naša veza sa ovim prelepim bićima.

 

Baš kao i čovek, svako drvo je priča i karakter za sebe. Drvo je individua, antena koja nam donosi energiju iz kosmosa, i ono prijateljstvuje sa drugim drvećem pa šuma čini zajednicu individua. A kao i  svaka druga zajednica, ona može biti srećna, ili manje srećna. Ne verujete? Jeste li skoro zastali da posmatrate šumu? Da li vidite šta se događa sa drvetom kada mu u susret prilazi čovek sa alatom i namerom da ga poseče? Da li čujete krike koje drvo, iako još uvek nepovređeno, počinje da proizvodi. Osećate li njegovo drhtanje. Pa, ono svakako “oseti” da mu se ne sprema ništa dobro.

 

Za sve ljude koji još nisu sopstvene senzore doveli do suptilnijeg nivoa senzitivnosti, pomoć mašina pružiće dokaze koji idu u korist ovakvim tvrdnjama. Istraživači novog doba sproveli su oglede koristeći poligraf prikačen na drvo, koji je reagovao na ovaj ili onaj način, samo na osnovu namere koju čovek ima u odnosu prema drvetu, čak i pre bilo kakve konkretne akcije. Tako su potvrdili i da će sve drugo drveće koje je u šumi čitav život sa njim raslo reagovati takođe strahom. Da li ono saoseća sa svojim prijateljem? Mislite li da je to moguće.

 

srecno drvo


Ako u šumu kroče ljudi i deca radosnih lica sa pesmom u srcu, drveće počinje da igra. Ono se možda i smeje sa njima. Šuma koja nema razloga da strahuje od ljudskog bića sa sekirom, peva i vodi ljubav po čitav dan. Hlad svoje krošnje i blagodeti svojih plodova drvo bezuslovno nudi svakom drugom biću koje mu krene u susret. Čak i onom koji ga želi poseći. To je bezuslovna ljubav. A da li je čovek svestan da tom sečom ujedno osiromašuje svoja pluća i odbija energiju kosmosa?


Da li ste nekad zaspali podno drveta? Jeste li primetili kako svega sat ili dva takvog sna može biti okrepljujuće, za razliku od 8 sati spavanja u betonskim katakombama, savremenim zgradama i kućama (beton nije prirodan materijal, i ne dozvoljava prirodni protok energije kao u drvenim ili kućama od kamena).


 A kakvo je drveće u gradu? Ono koje raste pored saobraćajnica, ono čije korenje pritiska beton? Što je koren razgranatiji i zdraviji utoliko će i krošnja biti lepša i bogatija. Kako gore tako i dole. Često se mogu videti isečene grane, podignute krune krošnji, ispravljane krive Drine. Znate li da Brest u gradu ponekad doživi tek 60-ak godina, a onaj u šumi živi i više od 300 godina.
 

drvo u gradu


Šta nam stanje u kome se drveće nalazi govori o nama samima? Ili tu možda nema nikakvih relacija.. da li ste se zapitali nekad? Ima dana kada se radije družim sa drvećem nego sa ljudima. Drvo pruža, ali ne zahteva a to je lepo i prijatno iskustvo.
Zemlja je svugde a najviše u gradu zagađena, u najvećoj meri usled ljudskih aktivnosti. To naravno utiče na drvo, ali i na pticu koja na njega sleće i životinje koje sa nestajanjem šuma gube svoje prirodno stanište. Ovo se kao bumerang recipročno vraća, i obija o glavu našoj civilizaciji. Ja verujem da od drveća možemo mnogo da naučimo (kao i od celokupne prirode), a čovek već decenijama aktivno sudeluje u njihovom uništavanju.


Ne postoje poteškoće koje dovoljna količina ljubavi neće prevazići i pobediti. Nikakve bolesti, pa i one u drveta, koje dovoljno ljubavi neće izlečiti. Bez obzira koliko je duboko ukorenjena neka nevolja, koliko je situacija naizgled beznadežna ili velika greška učinjena! Dovoljna količina ljubavi sve može rastopiti. Samo ukoliko dovoljno snažno volimo možemo bitni najsrećniji i najmoćniji ljudi na planeti. Možemo izlečiti prirodu.
Kada ste u prirodi, volite drvo, otvorite svoje srce i pošaljite mu ljubav. Zahvalite na hladu koji vam dariva. Kada volimo prirodu mi je tim putem i lečimo. istovremeno lečimo i sebe i ovu planetu.


Izbor je na svakom od nas. Čudno je da ljudi ponekad govore: “Eh.. šta ja jedan, sam, mogu da učinim?”.
Možeš da voliš. I to će biti dovoljno. Jer, ljubav je zarazna i dok voliš, led u srcima drugih ljudi oko tebe počeće da se topi. Onda zajedno možemo da volimo i šaljemo tu ljubav prirodi.
Želimo li da budemo zajednica srećnih individua koja stvara i deli ljubav? Onda, pravi je trenutak da stavimo tačku na uništenje i intoksikaciju svih bića na koja nerazumno gledamo sa visine, i setimo se da zvona uvek zvone - za svima nama!


 


 

 

Aleksandra Leverda
Aleksandra LeverdaApsolvent Zaštite Životne Sredine

 

Rođena 1984

Trenira Qi Gong

Istraživač

 

 

 



SEMINARI I RADIONICE:
















PREPORUČUJEMO









Inicijalizacija u toku...