Balans EMOCIJA - U čemu je TAJNA?



loading...


Sve što imamo je u našu korist. Samo treba da prihvatimo. Ubeđen sam da nam je ovaj raz(um), sa ovako ogromnim dijapazonom emocija, dat kao blagoslov - kao milost. Ništa od toga nije loše za nas. Naš doživljaj je pogrešan. Prijatne emocije su onaj začin u životu, ono magično. Neprijatne emocije su čuvari koji se trude da se ne povređujemo, nego da uživamo u magičnom i podsetiće nas na to svaki put kada zaboravimo.

Gusenica i leptir su deo jedne iste priče. Gusenica se raduje što je postala leptir. To je izniklo iz nje, njen je deo.
Tako i strah i ljubav. Strah prerasta u ljubav. I strahu je drago kada postane ljubav. Kada čovek uspe da dosegne ljubav, to je nagrada. I tada je svima drago. Čak i strahu. Nije on nestao, već je prerastao u nešto drugo.

Upravo zato Aristotel i kaže u svojoj čuvenoj rečenici „onaj ko prevaziđe svoje strahove, biće oslobođen“. Dakle, strah se prevazilazi. On se ne uništava, ne briše, već se samo preraste.

Neprijatne emocije odbacujemo, želimo da se otrgnemo od njih. To upravo čini da često kroz njih prolazimo i često ponavljamo istu lekciju. Pored toga, naša je navika da uvek krećemo odozdo, gde po nekoj našoj zamisli stoje neprijatne emocije. One su uvek nekako dole, nisko. Tako da ih tu lako pronalazimo, i zbog toga, u jednu ruku nažalost, sa nama su često.

Kažem nažalost samo zbog toga što tako lako dopiremo i hvatamo se za neprijatne emocije, što nema veze sa njima samima, već sa nama. To je naš izbor. A ipak nam treba balans. Suviše često i lako se hvatamo za neprijatne emocije, da nam to stvara disbalans.
Prijatne emocije zamišljamo nekako visoko, kao visoke note koje ne možemo lako da otpevamo, ili nam predstavlja napor da ih dugo zadržimo. A upravo iz te goruće želje da zadržimo taj osećaj, da nam ne pobegne, mi skliznemo dole.

 

 

meditacija

 

 

I nije problem što smo skliznuli, već što počnemo da se osećamo deprimirano zbog toga i onda silazimo još niže nego što treba. Želja da zadržimo ljubav samo pojačava strah od njenog gubitka.

Da bi se ova perspektiva promenila, potreban je trening.
Ako već zamišljamo da su neke emocije gore, a neke dole- hajde onda da sagledamo to kao spratove. Najčešće smo u prizemlju. Ne treba nam trening da budemo ovde, lako siđemo, možemo dugo tu da budemo. Osim toga, najveći broj ljudi srećemo upravo ovde, što nam dodatno stvara osećaj komfora, ali istovremeno podriva našu želju i podstiče sumnju u naš trud da krenemo gore.

Da bismo otišli do prijatnih emocija, moramo da se popnemo. U početku nemamo kondicije, lako se zadišemo, još lakše odustajemo. Međutim, redovnim treningom sve se lakše penjemo, sve više i sve duže ostajemo tamo gde želimo. A ono što je suština, i što dugotrajnim treningom postižemo, jeste da se lako spuštamo i penjemo. Idemo kroz spratove, a da nam to uopšte ne predstavlja napor. Takođe, vremenom formiramo svoje omiljeno mesto (koje onda više nije u prizemlju), a koje je u skladu sa našim karakterom i svrhom.

To mesto na kojem se najlepše osećamo je pod 1) izraz naše slobodne volje i pod 2) spremni smo da ga sticajem okolnosti privremeno napustimo, jer imamo puno samopouzdanja i znamo da ćemo se tu vratiti, pritom bogatiji za novo iskustvo.

Svaki sprat prihvatamo, ne vezujući se čvrsto ni za jedan. Idemo dalje. I to je onda tok i to je onda prihvatanje sebe. Poznavanje svih aspekata sebe, koji u različitoj meri dolaze do izražaja u zavisnosti od ličnih afiniteta i ciljeva, kao i od privremenih spoljnih okolnosti. Svemu kažemo „hvala ti, volim te“ jer je sve to deo nas.

 

 

 

Autor: Milan Kuželka

milan kuzelka

 

 

PROČITAJTE OSTALE TEKSTOVE OVOG AUTORA:

Zahvalnost - alat SVESNOSTI

Da li smo NAVIKLI na OGRADE i STRAHOVE?

Živeti svoju svrhu - CILJ ili PUT?

Par reči PODRŠKE na DUHOVNOM PUTU







loading...



SEMINARI I RADIONICE:









PREPORUČUJEMO





loading...


Inicijalizacija u toku...
loading...

loading...