Kod TOME ~ Kultno mesto okupljanja beogradskih DUHOVNJAKA



loading...


“Ja ne dajem karmu za sarmu, ni dušu za skušu. Bolje se odreći nego se opeći.”
Toma Šimunović




Svaka generacija ima neko mesto gde se njeni pripadnici okupljaju i razmenjuju energiju. Na mnogim takvim mestima rađani su politički pokreti, muzički bendovi, stvarana su umetnička dela svih vrsta i kreirani novi društveni pokreti.


Šezdesetih godina u Beogradu, jedno takvo mesto bila je prva diskoteka u vlasništvu popularnog Laze Šećera, u Svetogorskoj ulici.
Pre jednog veka, čuvena kafana “Zlatna moruna” na Zelenom vencu, bila je epicentar iz kog je potekao plan o atentatu na Franca Ferdinanda, otvarajući tako Pandorinu kutiju iz koje su izleteli užasi Prvog svetskog rata.

Danas, u vremenu duhovnog buđenja čovečanstva, tik uz poznatu kafanu “Zlatna moruna”, nalazi se skrovito, a opet popularno mesto, gde se okuplja sasvim drugačija populacija.
U potkrovlju zgrade sagrađene davne 1905. godine, na broju Zeleni venac 11, nalazi se mala duhovna oaza koja prima putnike namernike i okrepljuje ih različitim znanjima potrebnim za njihov lični rast.

Njen vlasnik, mudri starac od sedamdeset leta po imenu Toma, iz prikrajka vodi računa o svojim gostima, nenametljivo i pažljivo, starajući se da svi odu srećniji i bezbrižniji nakon posete njegovoj duhovnoj krčmi.

Toma je donešen na svet 1946. godine u Osijeku. Prema sopstvenim rečima, od malena je bio vođen unutrašnjim osećajem koji je dobio rođenjem, a ne učenjem. Još u prvom razredu osnovne škole učitelj je rekao njegovim roditeljima da će njihov mali verovatno biti pop kada poraste.

“Dobro je da nisam postao pop”, kaže Toma uz osmeh. “Ja sam samo mali Božji sluga, čak sam imao i firmu pod imenom `Dobri sluga`, ali ona nije zaživela jer je nastala u turbulentnim godinama naše države.  Služenje je moje zadovoljstvo, meni je milo kada je mom okruženju lepo.”

U Tominom stanu su gostovali mnogi predavači i učitelji, a neki od njih su i svetski priznati autoriteti. Međutim, niko verovatno nije ni slutio da je njihov domaćin takođe veliki učitelj, spreman da podeli svoje bisere mudrosti samo onima koji ga iskreno zapitaju.

“Čovek u ovoj egzistenciji ima neke svoje namene. Ja egzaktno imam lično iskustvo da je to na neki način dato svakom čoveku, sa šansom da prepozna. Ako ne prepozna sad, prepoznaće neki drugi put, taj beskraj je beskonačan, ima vremena. Bog je predvideo sve, pa i to. On nam je dao milost, jer sve je milost, a najveća milost je kada prepoznaš da je sve milost.

Mogao bih navesti konkretne dokaze kako On tu milost saopštava, iako On ne verbalizuje stvari jer čovekov um je taj koji verbalizuje. Tobože smo jako pametni, a svo čovekovo znanje je samo igra uma da bismo se snalazili u nepoznatom. Posle to znanje pretvaramo u dogmu, postajemo žrtve dogme i živimo kao ubeđeni u nešto, a ubediti znači u bedu uterati”, kaže Toma smireno, blagim glasom.
 

 

toma simunovic

Foto: Dalibor Danilović ©


Prostor u kome se duhovna scena Beograda okuplja već godinama, krije jednu lepu i mističnu priču. Toma je pre više od deset godina pokrenuo okupljanja iz želje da čini dobro ljudima, a u početku je taj prostor služio za druženja prve generacije homeopata u Srbiji, čiji je i on bio član.

Ovaj prostor je došao kao proizvod spontanosti i dopuštanja. Naime, po onom principu dopusti, prepusti, otpusti, oslobođenje od predubeđenja i očekivanja dozvoljava da se u našem sadašnjem životu dogodi upravo ono što nam je namenjeno. Ja sam ovaj prostor dobio u snu dvanaest do petnaest godina pre nego što se on pojavio na javi u mom životu. 


Da bih to ilustrovao, ispričaću jedan neobičan san koji je prethodio svemu i koji je ostavio ogroman trag u mom životu:


Sanjao sam da stojim na jednom tavanu koji je imao brodski patos od braon dasaka, a u ruci sam držao špil karata veličine mog dlana. Bilo je preko sto karata, moguće da ih je bilo 108, i držao sam ih na svom solarnom pleksusu. Bile su toliko stare da su im uglovi izgledali iskrzano, kao da su vunenasti. U tom trenutku sam rekao: “Gospode, ti vidiš da je meni teško, molim te reci mi koji je moj put?


Bacio sam karte u vazduh, a one su kao jesenje lišće polako lelujale kroz vazduh i pale na pod. Sve do jedne karte pale su poklopljene, samo je jedna ostala da stoji u vazduhu ispred mene. Na njoj je bio prikazan Hrist sa desnom rukom podignutom u vazduh, a u levoj je držao beli barjak. Tu se san prekinuo, ali bio je toliko upečatljiv da nisam mogao da ga zaboravim.


Posle tih dvanaest do petnaest godina nakon sna, bio sam u potrazi sa stanom. Prijateljica koja je imala agenciju za nekretnine dovela me je u ovaj prostor na Zelenom vencu, ali tada je sve izgledalo kao ruševina. Ova zgrada je građena 1905. godine. Plafoni su padali, sneg je upadao u kuhinju, sve je izgledalo jako loše. Međutim, tada sam ugledao isti patos kao iz mog sna, samo što je bio potpuno oronuo. Prostrujala je neka jeza kroz mene, ali pošto sam samo čovek, uplašio sam se da neću imati snage da ga renoviram i odustao sam od kupovine.

Skoro svake noći od tada meni su dolazile neke poruke, možda od moje nadsvesti, da bih trebao da preispitam svoju odluku. Razmišljao sam da je to ipak centar grada, broj stana bio je Zeleni venac 11, a ja sam do tada stanovao u Balkanskoj 11, sve je govorilo da nema slučajnosti.
Dva meseca sam se premišljao i većao, i napokon odlučio da pozovem svoju prijateljicu i pitam šta se događa sa stanom. Vlasnici ga još uvek nisu bili prodali, i posle malo pregovora pristali su da mi ga prodaju za jako povoljnu cenu.

Interesantno je da su bivši vlasnici samo jedan dan nakon što smo mi potpisali ugovor, dobili dvostruko veću ponudu za stan nego što sam ga ja platio. Dakle, to je moralo ovako da se dogodi.
Još od braon patosa sve je ukazivalo da je tako moralo da bude. Da sam samo 24 sata kasnije došao, stan bi bio prodat i mi se možda nikada ne bi ni sreli.


Sve je negde predviđeno, i kao što se nebeska tela kreću po nekim zakonomernostima, tako se i naši životi kreću. To ne znači da nam nije data sloboda da idemo malo levo ili malo desno, ali u celini gledano, postoje određena pravila, jer mi smo na ovu planetu došli po iskustva i moramo ih proći. Još jedna potvrda tog savršenog zakona akcije i reakcije jeste da sam ja taj stan platio trećinu njegove prave vrednosti, verovatno zbog toga što sam prethodno bio prinuđen da očevinu u Osijeku prodam za trećinu prave vrednosti. Kad tad, sve dođe na svoje mesto.”
 

 

detalji

Foto: Dalibor Danilović ©


Toma je završio petogodišnju Učiteljsku školu u Osijeku, a potom je došao na Filološki fakultet u Beogradu 1968. godine, u vreme čuvenih studentskih demonstracija. Iako je želeo da upiše smer Svetska i jugoslovenska književnost, zbog velikog broja prijavljenih na taj smer, bio je premešten na odsek Staroslovenske i srpske gramatike. Nakon prvog semestra on odlučuje da napusti fakultet i da se zaposli, jer njegova želja bila je da studira književnost, dok ga kako kaže, “debelo R i tanko R nisu uopšte zanimali”.

Nakon izvesnog vremena koje je proveo radeći svakojake poslove, upisao je i završio Fakultet organizacionih nauka, a ubrzo potom se i zaposlio u zemunskom “Pinkiju”, gde je ostao do 1977. godine. Iz “Pinkija”, Toma prelazi u Narodnu banku Jugoslavije, gde je dočekao svoju penziju.

Da bih vam ilustrovao koliko je sve predodređeno i pažljivo isplanirano u našem životu, ispričaću vam spoznaju koja mi je data: 
Posle 47 godina, kosmički šeret i scenarista, ipak je odlučio da mi pokaže zašto mi nije dozvolio da upišem smer književnosti koji sam želeo da studiram, već sam bio prebačen tamo gde nisam želeo i zbog toga sam napustio Fakultet. Ja se inače oblačim u second hand šopovima, i jednom prilikom, u radnji u koju često odlazim, prodavačica je razgovarala sa starijom gospođom. Nisam imao nameru da slušam razgovor, ali pošto sam bio tu, spontano se dogodilo da sam čuo reči starije gospođe: 'Ja sam 40 godina bila profesor svetske književnosti i sada imam penziju 23000 dinara.'

Te reči su me trgle, ja sam joj prišao i rekao: 'Gospođo, nisam imao nameru da slušam razgovor, ali tu sam na metar pa čujem. Koje godine ste upisali Svetsku i jugoslovensku književnost?'
'To je bila 1968. godina, kada su bile studentske demonstracije', odgovorila je.

Ja sam joj tada ispričao svoju priču kako su me premestili, mimo moje volje, na drugi smer upravo te godine. Rekoh joj da smo možda sedeli u amfiteatru zajedno, a možda sam joj se i udvarao a da to sada ne znamo, na šta je ona opet ponovila svoju tužnu priču.

Osetio sam ogromnu zahvalnost. Ja u tu prodavnicu nisam ušao dva meseca, a tog dana nisam ušao ni pet minuta ranije, ni pet minuta kasnije, već tačno na vreme da čujem priču koja mi je objasnila zašto je za mene bilo bolje da napustim Fakultet, a ne da studiram ono što sam želeo.

Dakle, taj šeret i režiser, moj lični prijatelj, On koji mi je veći prijatelj od sebe samog, posle 47 godina je odlučio da mi pokaže zašto je za mene bilo bolje da ne studiram književnost već da krenem drugim putem i da na kraju završim u Narodnoj banci, u kojoj sam proveo svoj radni vek i zaslužio duplo veću penziju nego što bih je imao da sam ostao pri mom prvom izboru.”


Čini se kao da Toma živi ispravnim životom bez truda i napora, bez prethodnih učenja i obuka. Svestan je savršene ravnoteže akcije i reakcije koja vlada našim delima i posledicama. Sve ono što ljudi pokušavaju da dostignu koristeći razne duhovne prakse, neko živi potpuno prirodno i lako. Sigurno da je to posledica velikih karmičkih zasluga i prethodnih ispravno vođenih života.
Ali, kako objasniti ljudima koji su u ponorima svojih umova da takav život zaista postoji, i da svi imaju pravo na njega, pod uslovom da ga sopstvenim delima zasluže?
 

 

tomine knjige

Foto: Dalibor Danilović ©


Dva stuba u životu koji predstavljaju njegov oslonac, i koji se mogu trenirati i vežbati, jesu: istrajnost i strpljenje. Sve zahteva vreme. Naučiti da se svira neki instrument, da se vozi auto, savladati neki jezik, sve to zahteva vreme i istrajnost. Mora se dozvoliti da nešto uđe u vaš sistem i postane njegov deo. Vežba i samo vežba. To je tako jednostavno”, objašnjava Toma.

Iako govorimo o duhovnosti i ispravnom životu, ovo nije razgovor sa učiteljem ili guruom. Ovo je razgovor sa običnim i skromnim čovekom koji zrači iskustvom stvorenim kroz život, prostim življenjem.

Postoji samo lični put, jer nema dve pahulje snega koje su iste, a kamoli dva čoveka. Sve poštujem, ali ja ne pripadam nijednom putu ni učenju. Ja sam neznalica, tragalac na raskršću. Na raskrsnici je vetrometina, nezgodno je biti tu, ali istovremeno je i predivno jer imaš pogled na sve strane.
Izuzetno poštujem Hristove poruke, on je za mene najviši Učitelj. On je rekao: “Ne uzimaj uzalud imena Gospoda svojega.” Analizirati Boga je apsurd. Kako ja da spoznam Boga? Hoće li stolica spoznati svog stolara? Ali stolar zna sve svoje stolice, kao što Bog zna sve o meni. Ja mogu samo da  ga osećam i verujem da On zna šta radi. Ja Boga ne molim ni za šta. Ako On u svom biću nosi ceo Univerzum, pa valjda zna da mi trebaju cipele. I sada ja treba da kažem Bože daj mi cipele, ili daj mi mercedes. Pa nije On džuboks. Ja mu samo kažem hvala i ukazujem mu poverenje. Sve je u poverenju. To su banke lepo upotrebile.”

Kao iskusan bankar, Toma smatra da je novac neutralna energija koja se može iskoristiti kako za dobro, tako i za loše.
“Kada je novac sredstvo za postizanje nekog čovekovog cilja, onda je sve u redu. Ali kada je novac cilj, onda čovek postaje sredstvo”, briljantno objašnjava Toma stav prema novcu.

Na pitanje kakav je to odnos prema novcu u našoj zemlji kada opšte ekonomsko stanje izgleda ovako loše, i šta može predstavljati najveći uzrok tom problemu, on inspirativno odgovara:

“Kada bismo naučili da se radujemo tuđem napretku, i kada bi timski radili na ovom podneblju da se radujemo uspesima i jednih i drugih, sve bi bilo drugačije.

Zavist je tamna energija, radovanje je svetlost. Kada vidiš tuđi uspeh, raduj se!”


Kao domaćin brojnim predavačima, neretko je bio u prilici da se iz prikrajka uključi u razgovore i kratkim i efektnim komentarima razmrda posetioce i  pokrene ih na razmišljanje. Jednom prilikom tema predavanja je bila opraštanje i predavač je upitao Tomu kako on prašta drugima.
Toma je kratko odgovorio: “Ja ne praštam nikome.”
Publika je bila u čudu, već spremna da ga osudi, sve dok Toma šeretski nije dodao: “Ja nikome ništa i ne zameram.”

Drugom prilikom vodila se polemika na temu kako ko veruje u Boga. Naravno, opet je predavač upitao Tomu da li on veruje u Boga?
“Znate šta, ja mogu da verujem da vi imate milion eura u vašoj tašni, a vi nemate. Ja sam u Boga siguran. Verovati i biti siguran su potpuno različite stvari”, odgovorio je Toma.

Kada se venčavao sa svojom sadašnjom suprugom, matičarka ga je upitala: “Gospodine, šta ste po nacionalnosti?”
“Čovek”, odgovorio je Toma.
“Da pišem?”, bila je iznenađena matičarka.
“Naravno”, rekao je Toma.
“A vaša veroispovest?”, nastavila je matičarka.
“Putnik na duhovnom putu”, dobila je odgovor kom se nije nadala.

Najinteresantnije u celoj toj priči jeste da je Tomina supruga Dragana ponovila potpuno iste odgovore.
“Gospođo, vi ste dužni državi da predate ove podatke i da znate, jedina dva čoveka u Srbiji po nacionalnosti smo moja supruga i ja. Mi na osnovu toga imamo pravo na mesta u Skupštini po Zakonu o nacionalnim manjinama”, objasnio je šeretski Toma iznenađenoj matičarki.


Dok vam govori glasom punim topline, osećate da iz njega izbija drevna mudrost koja neprestano naglašava jednostavnost, prepuštanje i lakoću ispravnog življenja.
“Moj mozak nije kreator, on je samo prijemnik”, kaže Toma.
“To sam najbolje iskusio u svojoj mladosti, jer sam pod naletima inspiracije pisao pesme koje su dolazile iz nekog drugog prostora, a ne iz mene.”

Toma je imao 17 godina kada mu je odjednom došlo da napiše molitvu. Bila je to pesma posvećena Svetoj Petki. Ova molitva je toliko čudesno lepa da ju je njegova majka molila do kraja svog života.

Prelepa Tomina molitva Svetoj Petki glasi ovako:

Srce strto puno boli
Tebe Sveta Petko moli
Izgubljena duša pati
Želi stadu da se vrati

Primi me u svoje stado
Sveta Petko moja nado
I spasi me od svih boli
Gospodu se za me moli

Ne bogatstvo, daj mi sreću
Zdravlje, snagu, ljubav veću
I krepku mi veru vrati
Da pred Višnjeg mogu stati

Sveta Petko, mila, draga
Budi uvek moja snaga
Molitva je Tebi ova
Da me pratiš do pokrova

 

 

tomina biblioteka

Foto: Dalibor Danilović ©


Dostojanstven i elegantan, uvek spreman na lakonsku dosetku, Toma svojim životom daje primer drugima. On je slika i prilika jednostavnog, ispravnog i duhovnog života, bez mnogo pompe i velikih reči. Možda najbolji dokaz takvog načina života predstavlja i neustrašiv, produhovljen stav prema smrti:


“Kada umrem želim da ne ostane nikakav trag iza mene. Hoću da se moje telo sažeže i da se prospe, da ni tabla veličine vizit karte ne ostane. Ne trebaju mi nikakvi tragovi, to su iluzije, to su apsurdi. Smrt je jedan veličanstveni trenutak preobražaja”, u dahu je izgovorio, britko i snažno.




 



 
Autor: Milan Bojić za
magazin Sensa

www.novasvest.com







loading...



SEMINARI I RADIONICE:









PREPORUČUJEMO





loading...


Inicijalizacija u toku...
loading...

loading...