Taiđi Ćuen, veština za 21. vek



loading...




Šta je to Taiđi Ćuen (Tai Chi Chuan) – borilačka veština, meditacija u pokretu , način života ili sve od navedenog ? Taiđi Ćuen (Tai Chi Chuan) se dovodi u vezu sa raznim stvarima i pominje se kao odlična kineska ritmična gimnastička vežba koja je nekada davno bila borilačka veština, pominje se i kao „meditacija u pokretu“ ali i kao način poboljšanja zdravlja života ljudi.

 

Prema nezvaničnim podacima, Taiđi Ćuen u raznim oblicima, vežba oko 300 miliona ljudi u svetu. Kako bismo bolje upoznali veštinu moramo krenuti od samog korena i vratiti se duboko u prošlost. Kao pripadnici jedne od najstarijih civilizacija na svetu, stanovnici Kine su se od davnina suočavali sa surovim uslovima života u toj velikoj zemlji.

 

Bilo je veoma bitno pronaći način da se zdravlje čoveka očuva kako bi bio sposoban da preživi. Najjednostavniji način za stimulaciju cirkulacije krvi i kiseonika je predstavljalo samo kretanje i fizička aktivnost čoveka. Vremenom se vežbe rafiniraju i pokreti se povezuju sa vođenjem udaha i izdaha. Sistem takvih vežbi je dobio ime Daojin (Taojin) – vođenje(daha) i istezanje (tetiva). Prema neproverenim podacima sa praksom upotrebe fizičkih pokreta u cilju poboljšanja zdravlja počelo se još pre 4000 godina, dok su prvi crteži takvih vežbi nastali između 4 i 2 veka p. n. e. Kasnije se osmišljavaju razni sistemi koji imaju za cilj poboljšanje zdravlja. Neki od njih su imitirali pokrete tigra, majmuna, jelena, ždrala i medveda, pa je osmišljen set vežbi za jačanje tela pod imenom „Pet životinja“.

 

tai chi vezbanje

 

Sve vežbe su, prvenstveno, kao rezultat imale zdravstveni efekat – umirujući ili stimulišući, povećanje imuniteta i nivoa energije potrebne za izvršavanje zadataka. Kasnije se dolazi do zaključka da vežbe opuštaju telo i um, poboljšavaju funkcionisanje autonomnog nervnog sistema, povećavaju mentalni kapacitet i koncentraciju, percepciju i intuiciju, dižu moralne standarde individue i smiruju um i reakcije na spoljašnje impulse što rezultuje unutrašnjom harmonijom, zadovoljstvo i sreću. Ovi efekti su prepoznati od strane Taoističkih i Budističkih sveštenika koji ih uvrštavaju u svoju dnevnu praksu kako bi sebi olakšali težak monaški život. Nekoliko vekova kasnije, u Budističkom manastiru Šaolin dolazi do prvog spajanja ovih vežbi sa borilačkim veštinama a kasnije su, u manje ili više sličnom obliku, uvrštene i kao sastavni deo raznih borilačkih veština i stilova.

 

Vežbe se povezuju i sa tradicionalnom kineskom medicinom, teorijom 5 elemenata i sistemima meridijana i akupresurnih i akupunkturnih tačaka i dobija se kompleksniji ali i uspešniji sistem vežbi za unapređenje zdravlja. Daoyin vežbe kasnije dobijaju naziv Ćigong(Qigong ili Chi Kung) što bukvalno znači disciplinovan rad (gong) na razvoju energije(Qi). Pod ći ili energijom kinezi podrazumevaju životnu energiju, dah, krv i pojam se umnogome razlikuje od onoga kako ga prosečni zapadni um razume - npr.japanci imaju naziv „Ki“, indijci „Prana“. Oni su u to vreme izmišljali nazive za pojave koji su njima bili jasni te se dosta razumevanja gubi u toj terminologiji od pre 3000-4000 godina.

 

Danas imamo dve vrste Qigong vežbi – Wai Dan sistem koji se ograničava na razvoj mišića, tetiva i ligamenata i takav sistem se najčešće može videti i Nei Dan koji upotrebljava kontrolisano vođenje daha u telu uz masažu unutračnjih organa i dublji razvoj vezivnog tkiva i tetiva. Prema legendi, osnivač Taiđi Ćuen-a je legendarna ličnost, taoistički monah Čang Sang Feng koji je živeo od 12 do 13. veka. On je gledajući borbu zmije i ždrala došao na ideju da osmisli borilačku veštinu koja bi u sebi uvrstila način borbe ovih životinja. Principi veštine su se zasnivali na tome da meko i prijanjajuće nadjačava čvrsto i jako, kao što se riboliki oblici dva vrhunska principa suprotnosti, Jin i Jang, međusobno prepliću i nadjačavaju i nikad niko ne prevagne. Ime veštine dobija ime Taiđi (vrhunski principi) Ćuen (pesnica) i bukvalni prevod bi bio „Borilačka veština vrhunskih principa“ ili „Boks vrhunskih principa“.

 

Veština se, prema legendi, dalje prenosi u Vudang Taoističkim manastirima koji su bili poznati i po svojoj mačevalačkoj veštini. Nekoliko vekova kasnije, pripadnici Čen porodice su došli do znanja ovog sistema borbe. Sa Čen porodicom dolazimo i do prvih istorijskih i proverljivih podataka. Prema tim podacima General Čen Vangting je osmislio veštinu mešajući neki od sitema Daojin vežbi sa Šaolinskim Pao Čui (topovska pesnica) sistemom. Čen porodica je ljubomorno čuvala veštinu u tajnosti do kraja 19. veka, kad je naučio prvi čovek van Čen porodice – Jang Lu Čan. On je sistem promenio i od tada imamo Jang Taiđi Ćuen. Njegov unuk, Jang Čeng Fu, menja sistem još više i otvara ga javnosti i širi dalje.

Tai chi kina 

Od Yang sistema nastaju i drugi sistemi kao što su Vu, Vu/Hao a postoji i Sun. Najrasprostranjeniji sistem koji se danas vežba u svetu jeste Jang Taiđi Ćuen. Od drugog svetskog rata veliki broj mastora se seli u Hong Kong, Tajvan i SAD. Kineska vlada je kasnije odlučila da sistematizuje ovo znanje i prilagodi ga široj populaciji kako bi poboljšala opšte zdravstveno stanje nacije i smanjila troškove lečenja te imamo i kraće forme od 24 pozicija na osnovu Jang stila i takmičarsku formu od 42 pozicije koja je sastavljena od pokreta iz četiri stila, ponajviše, opet, iz Jang stila. Vremenom se veština sve više razvodnjava i odlaskom mnogih majstora u SAD, poprima neki oblik fizičke vežbe koji liči na borilačku veštinu ali to nije. Takav stil izvođenja ponajviše liči na Vai Dan Ćigong vežbe sa drugačijom koreografijom ali se prenosi bez dubljih znanja i informacija - npr. Nei Dan Ćigonga - potrebnih za izgradnju tzv. „unutrašnje snage“ i stvaranja efekta „gvožđa uvijenog u pamuk“.

 

Zbog velikih promena stilova uslovljenih „opuštenim životnim stilom“ većine ljudi koji su bili zainteresovani da ga vežbaju, Taiđi Ćuen dobija epitet „meditacije u pokretu“ i stiče veliku popularnost nudeći obećanje „instant zdravstvenog i duhovnog oporavka bez imalo muke“ , što je, složićete se, malo verovatno. Lepota veštine jeste u njenoj prilagodljivosti – sve što se radi može se prilagoditi mogućnostima osobe koja vežba. Otuda i mišljenje da se Taiđi Ćuenom može „baviti svako od 7 do 77 godina“ i to je istina, samo što se ne može reći da neko od 16 radi isto kao neko od 68 godina. Odgovor na pitanje sa početka može biti bilo koji od navedenih. Pitanje je samo koliko neko želi posvetiti vremena na istinskom radu na sebi.

 

 

Saša Balanesković

Ćigong savez Srbije

Taiđi Ćuen i Ćigong klub Peng

 







PREPORUČUJEMO




SEMINARI I RADIONICE:







loading...


Inicijalizacija u toku...
loading...

loading...