Naš HRABRI BLEKI ~ dirljiva priča



loading...


Bleki je bio ko zna koje po redu kuče naše, već vremešne pekinezerke Sare. Ona se, inače, štenila najmanje jednom, a ponekad i dva puta godišnje, tako da već nismo znali šta ćemo s kučićima. I nikako nismo uspevali da je sačuvamo od nasrtljivih komšijskih kerova, mada je, istinu govoreći, i ona koristila svaku priliku da se iskrade i da otrči do svojih omiljenih prijatelja.

Kada je Bleki stigao na ovaj svet, mi smo se već spremali da Saru odvedemo kod veterinara da je operiše, da ne može više da se šteni. Za divno čudo, ona je tada oštenila samo dva kučeta, muško i žensko. Žensko smo odmah, čim je počelo samo da jede, poklonili, a muško smo ostavili nama. Nazvali smo ga Bleki, po čuvenom junaku crtanih romana Bleku-Steni, a i bila su nam smešna sva ta kereća imena: Džeki, Džoni, Lesi, Blesi, Fifi ili nešto otmenija - Astor, Kastor, Nestor, Reks...

Bleki je bio od one najplemenitije pasmine zvane SODž, u prevodu: Seoski Obični Džukac, što će reći - pravi mešanac, (takvi su najjači i najotporniji).
Tako je bilo od samog početka. Čim je potpuno stao na noge Bleki je počeo da stvara pravi urnebes, najpre s majkom Sarom, zatim s kokoškama i patkama, a pogotovo ćurkama, a kada je još malo porastao i s tri rogata jareta, koja su jedva dočekala da se s nekim jure po dvorištu i svim svinjcima, šupama i kokošinjcima što smo ih imali.

steneIako je bio neustrašiv i sve opasniji što je više rastao, nepremostiv problem predstavljale su mu letnje grmljavine, kao i svadbena veselja s poznatim prangijanjem. Tada bi samo podvio rep i zavukao se u najskrovitiji ćošak u kući, dok strašna tutnjava ne bi prestala. Tada još nismo znali da njegovo uho nebrojeno puta jače doživljava zvuk nego naše klempave uši.

Kao i svaka prava džukela, imao je svoje podstanare koji su ponekad bili nesnosni. Znao je, tako, iz čista mira, odjednom da skoči i zagrebe do kapije, a zatim da se vrti u krug i da svojim oštrim zubima traži tu najbezobrazniju buvu koja se usudila toliko da ga muči.

Mada je možda trebalo, ipak ga nikada nismo držali na lancu, iako kažu da nema opasnog kera bez lanca. Za nas je naš Bleki bio dovoljno opasan, a pogotovo inteligentan, jer je vrlo brzo naučio da raspoznaje i odvaja komšije i rođake od raznih nazovi-prosjaka i večitih žicaroša na koje je kidisao ili ih jednostavno nije puštao u dvorište. Pošto je bio mešanac, vrlo brzo je postao viši i krupniji od svoje majke Sare, koja je, na našu veliku žalost, napustila ovaj svet nesrećnim slučajem. Pregazio je jedan nepažljiv vozač ogromnog kamiona tegljača. Bleki je, izgleda, nije mnogo žalio i isprva nam je to bilo poprilično čudno, toliko da smo već posumnjali u njegova kereće-sinovska osećanja, ali, posle smo shvatili da je on tada već bio zaljubljen.

Sve do tog prelomnog trenutka u njegovom životu on je, kao i svaki pas mešanac plemenitog porekla njegove kereće rase, vrebao svaku priliku da ugleda makar malo odškrinuta vrata kapije i da šmugne kraj naših nogu što brže na ulicu. Udvarao se svim kerušama redom, ne gledajući mnogo na izgled ili poreklo, a vlasnici kujica s pedigreom strogo su pazili da njihovoj cenjenoj keruši ni u snu ne priđe naš veliki zavodnik, SODž Bleki.

Ipak, kao i u svakoj ljubavnoj priči, i njemu je srce slomila jedna keruša znatno manja od njega, čak ponešto zdepasta i nabijena, žućkasto-bele dlake, zvana Grudvica. Od kako je sreo Grudvicu, Bleki, jednostavno, nije više mario za ostale keruše. U svom obaveznom jutarnjem jurcanju najpre je odlazio do kapije iza koje je već nestrpljivo grebala po vratima njegova ljubljena. Kada bi i nju konačno pustili, bilo je pravo zadovoljstvo posmatrati ih kako se igraju, kako jedno drugo preskaču, začikavaju, vitlaju i jure i, kao bajagi, reže i laju jedno na drugo, a zatim, zadihani i isplaženih jezika, leže jedno pored drugog i odmaraju se.
 

 

seoski psi

 


No, naravno, Bleki nije bio jedini pas zavodnik u našem kraju; bilo je i drugih koji su hteli da zadobiju Grudvicinu naklonost i - eto prilike za dobru tuču. U ulici se povremeno sve orilo od režanja, lajanja, urlikanja i dahtanja pasa koji su odmeravali snage u večitoj borbi za prestiž. Najslabiji bi brzo podvio rep i povukao se s bojišta ili bi se izvrnuo na leđa i podigao šape u znak predaje, ukočeno čekajući milost pobednika. Bleki je nekako uspevao da prođe bez težih posledica u odbrani svoje ljubavi, iako je iz boja izlazio često sav izgreban i izujedan. Junačke rane lečio je uglavnom lizanjem, a ako bi se baš osećao loše, samo bi izašao na ulicu, ili u baštu, zatim pronjuškao malo i pregrizao poneku travku, što je značilo da je našao lek za svoju boljku.

Jednoga dana u ulicu je, ko zna odakle, stigao veliki pas bokser i zavadio sve domaće pse, potpuno poremetivši kakav-takav mir i određenu hijerarhiju među njima. Ponovo se ulicom zaorio lavež pasa u borbi, ali ovaj put jače nego ikad. Sestra i ja smo tog trenutka u našem dvorištu bili zauzeti pravljenjem šatora od starih ćebadi i trulih pritki za paradajz, tako da nismo obraćali pažnju na borbu i zvuke koji su nam bili dobro poznati. Ali, pošto borba nikako nije prestajala, a lavež je postajao sve jači, kao i zastrašujući urlici pasa, izašli smo na ulicu da vidimo šta se dešava.

Kad tamo - čitavo klupko u prašini reži, kevće, ujeda, urla: štekću pseće vilice, sevaju oštri zubi, a od silne gužve i podignute prašine ne može se razaznati koji je ko. Tad, iznenada, jedan za drugim, tri psa podviše repove i povukoše se s bojnog polja i mi konačno razaznadosmo da su u borbi ostali naš Bleki i veliki pas bokser. Neko vreme smo ih preplašeno posmatrali, ne usuđujući se da im priđemo, no, kako strašna bitka nije prestajala, srce nam je sišlo u pete zbog brige za našeg ljubimca. Sestra se tada brzo okrenu i, trčeći prema kući, povika:

"Tata, tata, brzo! Onaj veliki ker će nam udaviti Blekija!!!"

Otac žurno istrča noseći poveću motku u rukama i priđe im pokušavajući da ih razdvoji. Izgleda da je stigao u pravi čas, jer je naš neustrašivi junak Bleki, upola manji od ogromnog boksera, počeo da posustaje. Bokser je dobio nekoliko dobrih udaraca motkom po leđima, a Bleki veliku grdnju, iako se jedva dovukao do naše kapije.

Bio je sav u ranama, izgreban, izujedan, na nekoliko mesta pokidane kože, a na njušci je imao veliku ranu od ogromnih i oštrih bokserovih zuba. Danima je ležao i lizao svoje rane, jezikom uzeo pomalo mleka ili supe, što smo mu ih sestra i ja u velikoj brizi donosili, onda bi se malo prošetao po dvorištu, a zatim bi opet legao ispred svoje kućice. U njegovim psećim očima više nije bilo onog veselog i nestašnog sjaja koji ga je dotad krasio.

Rane smo mu mazali svim pomadama i mastima koje smo u kući našli; čak smo mu i dečijeg pudera sipali na neke otvorene rane ne bi li što pre zacelile. U jednom trenutku nam je bio čak i smešan - napuderisani ranjenik, a uz to još i pas!

Malo-pomalo, izgledalo je da Bleki polako počinje da se oporavlja. Rane su počele da zarastaju, osim jedne i to one na njušci. Ta rana, umesto da se smanjuje, kao da je sve više rasla i širila se. Tu ništa nije pomagalo: ni kreme, ni pomade, ni puder, ni domaći lekovi od raznih trava; rana na njegovoj njušci je tvrdokorno vlažila i zjapila.

 

 

psi u selu

 


"Nema nam druge nego da pozovemo veterinara", reče otac. "Ovako očigledno neće ozdraviti."

Sutradan je došao ozbiljan, stariji gospodin, s naočarima na velikom baburastom nosu, pogledao Blekijevu njušku i ranu, a zatim nam dao nekakvu mast, rekavši:

"Ovo je poslednja šansa za njega, Ako ni to ne uspe, pošto mu je kost skroz probijena, žao mi je, moraćemo da primenimo eutanaziju."

Zbunile su nas ove njegove reči, ali smo se ipak ponadali da će ta nova mast našem Blekiju pomoći. No, posle nekoliko dana videli smo da, na žalost, ni ta mast ne pomaže i da naš miljenik postaje sve slabiji i bezvoljniji.

"Hajde da vidimo u rečniku šta znači to - eutanazija", rekoh, sluteći da nas čekaju vrlo ozbiljne stvari s Blekijem.

To što smo pročitali bilo je dovoljno da ceo taj dan provedemo sa suzama u očima kraj našeg nesrećnog miljenika. Sada smo znali da mu nema spasa, ali smo izbegavali da to glasno izgovorimo. Sutrašnje jutro bilo je jutro odluke. Otac, sestra i ja izvlačili smo šibicu. Najkraća je bila moja što je značilo da mu ja morati da ga odvedem u veterinarsku stanicu da mu daju injekciju, jer je bilo očigledno da se rana sve više daje na zlo, a nismo imali srca da ga gledamo kako se muči.

I tako, spakovao sam ga u gajbu, gajbu vezao za korpu na biciklu i odneo ga. Celim putem do veterinarske stanice stajala mi je knedla u grlu, dok je Bleki samo ćutao, poput rezigniranog osuđenika na smrt koji je već izmirio sve svoje životne račune.

U dvorištu veterinarske stanice već je bilo privezano za stubove ograde nekoliko pasa i baš u momentu našeg dolaska jedan je počeo da se prevrće u samrtnom ropcu. To je bilo dovoljno da ruke počnu da mi se tresu i da mi se grlo potpuno osuši.  Privezao sam Blekija za jedan slobodan stub, a potom ušao da platim za injekciju. Kada sam se vratio, Bleki je bio na istom mestu i samo je nekoliko puta mahnuo repom. Prišao sam mu i pomilovao ga dok su mi se niz obraze skotrljale dve krupne suze. Pogledi su nam se sreli i taj njegov pseći pogled ostaće mi još dugo, dugo urezan u sećanju. Bilo je u njenu i bola i pitanja i neverice i tuge i rezignacije, pa i straha. Na kraju je ipak ostao sam, privezan za metalni stub u dvorištu veterinarske stanice.

Pošto nisam želeo da gledam kako umire, žurno sam se okrenuo i pošao prema izlazu, na šta je on ustao i zalajao za mnom. U tom trenutku kao da je nešto puklo u meni, zajecao sam, zgrabio bicikl i potrčao što dalje od tog njegovog poslednjeg laveža i pogleda.

Nisam mogao čak ni da vozim bicikl, jer su mi oči i dalje bile pune suza. Kući nisam hteo da idem. Znao sam da me tamo čeka njegova prazna kućica i mirno, tiho dvorište. Otišao sam do obližnjeg jezera i nekoliko sati šetao pored obale, praveći "žabice" kamenčićima po vodi. Tek negde pred ručak krenuo sam kući, jer me je stomak, bez obzira na svu tugu, opominjao da je vreme za redovan obrok.

Kada sam otvorio kapiju prvo što sam ugledao bio je on:
"Bleki, mangupe, pa kako si samo mogao!!!"


blekiPotrčao je, koliko je mogao, prema meni, a ja sam se zagrcnuo od iznenađenja, sreće i ganutosti. Zgrabio sam ga u zagrljaj, a otac i sestra su mi pokazali pregrižen kanap kojim sam ga privezao za stub. Tada mi je sve bilo jasno.

Naš Bleki, slavni Blek-Stena, nije hteo da umre bednom smrću u nekom nepoznatom dvorištu gde crkavaju kojekakve lutalice, psi beskućnici i ostale džukele, već je, valjda, poslednjim atomima snage pregrizao kanap pre dolaska čoveka u belom mantilu s injekcijom, i nekako se dovukao svojoj kući!

Te noći dugo nismo mogli da zaspimo, diveći se našem Blekiju i žaleći ga istovremeno.
Bio je pun mesec i kao da nam se činilo da čujemo neutešno zavijanje koje je, izgleda, stizalo iz dvorište gde su živeli Grudvica i njeni vlasnici. Sutradan, kada smo ustali, našli smo Blekijevo beživotno telo u njegovoj kućici, još toplo, kao da spava. Uginuo je tiho, u svom dvorištu, među svojima, naš hrabri Bleki.

 

 

 

 

Autor: Janika Peči

 

janika peci

Janika Peči, po zanimanju službenik, po vokaciji književnik, po duhovnom opredeljenju tragalac za Konačnim. Član Udruženja književnika Srbije. Do sada objavio 15 knjiga poezije i proze za odrasle i decu kao i haiku poezije. Tragalac kroz jogu, TM i TM Sidhi program, Silva metod, Reiki i Kundalini reiki, Cord metod i Porodični raspored, Skalarne talase i Kundalini maha jogu.

Link za zainteresovane: www.panonijaruma.rs


 

PROČITAJTE OSTALE PRIČE OVOG AUTORA:

 

Lutka leptira SNOHVATAČA ~ Priča o METAMORFOZI

Glas MUDRE PTICE ~ Priča o Indijancu i plavokosoj devojčici







loading...



SEMINARI I RADIONICE:









PREPORUČUJEMO





loading...


Inicijalizacija u toku...
loading...

loading...