Obećanje BRESKVINOG CVETA ~ Priča o DVE SUDBINE



loading...




Jeste li probali nekada, u proleće, kad sve ozeleni i zamiriše i kad povetarac lagano raznosi polenov prah na sve četiri strane sveta, jeste li tada probali da izaberete najlepši cvet od svih cvetova tog najlepšeg godišnjeg doba?

Ima li težeg posla za sve one koji baš tada osećaju ritmove probuđene prirode što ih prožima, darujući neštedimice i poklonike i večite sumnjalice, neponovljivim darovima rađanja i stvaranja?
   
Ako se ograničimo samo na voćke, izbor je već prilično sužen i kreće se od najranijeg cveta - badema, pa sve do onih najkasnijih, kao što je mirisna dunja. Moj izabranik je breskvin cvet, cvet posebne elegancije i lepote, prekrasnih ružičastih latica i neobično finog mirisa, koji neodoljivo privlači marljive pčelice i druge sićušne letače da slete na njegove latice i prašnike. Kad procveta breskvino drvo, grane mu se ospu ružičastim grozdovima mirisnih cvetova, a sve ostale voćke mogu samo da zavide breskvi i njenom divnom prolećnom ruhu.

Ali, možda ja volim breskvu i njen cvet zbog nečeg drugog
. To nešto drugo je jedna priča koju sam čuo nekada davno, još u detinjstvu. Ta priča govori o jednom neobičnom, zapravo neobično lepom, možda čak i najlepšem, breskvinom cvetu na svetu.

Dakle, nekada davno, u jednom seocetu pokraj mirne ravničarske reke, kada su vredni domaćini tek počeli da sade veće voćne zasade radi plantažnog uzgoja, jedna porodica, tu, odmah na okućnici, zasadila je tridesetak sadnica breskvi donesenih iz daleka preko reke.

 

 

selo

 


Svi u selu čudili su se domaćinu što sadi toliki broj istih sadnica potpuno nepoznate voćke, iako ih je on uveravao da je plod te voćke veoma ukusan i zdrav, u šta će se i sami uveriti kada ga budu probali. Seljani su sumnjičavo vrteli glavama i ispod oka, pomalo podsmešljivo, gledali domaćina koji je odlučio da dobar komad zemlje prepusti potpunoj neizvesnosti i riziku, iako su potajno priznavali da bez novoga nema ni napretka.

Vreme je prolazilo. Nakon nekoliko godina, mlada stabla bresaka su najpre bojažljivo cvetala a zatim i donela rod koji je, naravno, iz početka bio skroman a zatim sve obilniji i teži. I najveći sumnjičavci u selu morali su da priznaju da je breskvin plod zaista ukusan, a vredni domaćin je konačno dočekao da mu odaju priznanje za njegov pionirski poduhvat.

Međutim, taj vredni domaćin, iako je svake godine mnogo vremena provodio u svom voćnjaku đubreći ga, okopavajući, orezujući ga ili štiteći ga od gladnih zimskih glodara, u svoj toj lepoti i zanosu, nije primećivao nešto što su sva breskvina stabla i grane dobro znale. Nije primećivao da se svake godine, među breskvinim cvetovima odigravalo nemo takmičenje - koji će biti lepši i koji će zanosnije mirisati.

I zaista, izgledalo je kao da svakoga proleća breskvin voćnjak postaje sve lepši, donoseći sve krupnije plodove, koji su bivali sve ukusniji. Ali, s prolećem, kako je cvetanje odmicalo, svi prekrasni breskvini cvetovi morali su da kapituliraju i priznaju poraz, jer postojao je jedan cvet koji nikako nisu mogli da pobede.

 

 

breskvin cvet

 

 

Taj cvet ih je svake godine iznova izazivao na nadmetanje i uvek pobeđivao svojim raskošnim, ružičastim laticama i zanosnim mirisom. Njegove latice su bile toliko krupne i sjajne da je ličio na velikog, prelepog leptira koji se za trenutak spustio da predahne na grani breskve.

No, zaslepljeni zavišću zbog nadmoćnog i stalnog prednjačenja ovog breskvinog cveta u lepoti latica i njihovom mirisu, ostali breskvini cvetovi nisu videli da taj prelepi ružičasti leptir, kako proleće odmiče, postaje sve tužniji i jadniji. Svi drugi breskvini cvetovi, ma koliko sitni i neugledni, ipak su bili dovoljno privlačni za pčele, leptire, bumbare i druge oprašivače, koji su obavljali večni posao prirode - raznošenje polenovog praha za stvaranje zametaka novih plodova.

Jedino je breskvin cvet neizmerne lepote, svakoga proleća cvetao s novom, velikom nadom i jedino je on, nešto kasnije, duboko razočaran, odbacivao svoje uvele latice, ne znajući zbog čega ni jedan krilati prijatelj neće da sleti na njega. Čak bi i nogice groznoga pauka pripomogle, no, ni on se, ni po mrklom mraku, nije pojavljivao. A znate li zašto?

Ovaj breskvin cvet kraljevske lepote bio je, jednostavno, toliko lep da je svim insektima izgledao samom sebi dovoljan, tako uznosit i pomalo ohol, iako on to stvarno nije bio. Niti jedan bumbar nije se usuđivao da začeprka nogicama po njegovim prašnicima, niti jedna pčela nije smela, ili možda nije htela, da posisa med iz njegove čašice. Godine su prolazile, prelepi breskvin cvet je svakog proleća iznova cvetao, ali i svakog leta ostajao bez ploda.
 

 

cvet breskve

 


Jednog dana, jednog neobičnog kišnog proleća, kada su se u toku dana po nekoliko puta smenjivali kiša i sunce, na vlažnoj livadi pored voćnjaka, igrala se grupica dečaka, veselo šutirajući krpenjaču. Svi su nekako bili slični, musavi i tršavi, s pocepanim pantalonama na kolenima i džepovima prepunim svakojakih drangulija za igru.
Ipak, jedan od njih se vidno izdvajao, ali ne zato što bi ga trebalo zbog nečega izdvojiti, već zbog toga što su se ostala deca prosto okomila na njega, obasipajući ga raznim posprdnim imenima i praveći grimase pred njim.

Dečak je, naravno, u svemu bio baš kao i ostali njegovi vršnjaci, samo je bio nešto deblji od ostalih, pa se zbog toga malo sporije kretao od onih koji su za sebe tvrdili da su brži od strele! On, na žalost, niti je mogao da potrči za loptom tako brzo i vešto kao drugi dečaci, niti je mogao s njima u krađu trešanja, jer se nije mogao popeti na drvo. I sve tako.

Gde god da je s njima išao, uvek je u nečemu štrčao, odnosno zaostajao, odnosno iskakao. Stoga je svima, naravno, postao glavni predmet poruge. Zato su mu redovno bacali čičkove u kosu, stavljali pijavice za vrat, čikove i žabe u džepove, a prepeličja jaja pod tur. Dečak je, za divno čudo, sve to stoički i strpljivo podnosio jer u selu boljeg društva nije imao. A i on je voleo igru.

pcelaDešavalo mu se, sve češće, da je, nakon tih ružnih trenutaka, kad je bivao ismejan, odlazio u obližnji breskvin voćnjak i tu nalazio utehu, očaran lepotom cvetova i njihovim zavodljivim mirisom.

Jednog takvog dana, primetio je da se jedan od breskvinih cvetova na obližnjoj grani po nečemu posebnom izdvaja: bio je lepši od ostalih, krupniji, raskošniji, bogatiji u prelivima svih nijansi ružičaste boje svojih latica.

 

To je dečaka malo zainteresovalo, ali tek toliko da je proveo možda minut posmatrajući cvet, a zatim bezbrižno otišao kući. No, sledećeg dana je ponovo prošetao voćnjakom i ponovo stao ispred prelepog cveta. Nešto ga je na tom cvetu sve snažnije privlačilo, ali on nije mogao da objasni šta je to.

Za to vreme najlepši breskvin cvet je, sav uzdrhtao, posmatrao ispred sebe punačkog dečaka, rumenih obraza, kome su se oči jedva videle od jedrine tela i obraza, a čija kosa je bila sva ulepljena od ostataka počupanih čičaka. U trenutku mu se učinilo da će možda ovaj dečak uraditi ono što toliki oprašivači nisu smeli. Zato odmah stade da ga moli i preklinje da ga opraši kako bi ove godine i on mogao da donese plod kao i svi drugi cvetovi. No, dečak uopšte nije reagovao na ovo. A i kako bi, kad nije razumeo jezik, čak ni slovo od jezika, breskvinih cvetova.

Sledeći put je breskvin cvet pokušao jačim lučenjem mirisa da privuče dečaka, ali ni to nije pomoglo. Trećega dana mu je obećavao da će ga nagraditi posebnom nagradom koja će mu vredeti celoga života, ali ni to nije vredelo. Prođe, tako, još nekoliko dana u kojima je breskvin cvet iznova pokušavao da privuče dečakov pogled i već je izgubio gotovo svaki tračak nade, kad jednoga dana ugleda uplakanog dečaka kako mu se približava.

Toga dana, dečakovo društvo je bilo posebno okrutno prema njemu. Dok su ga dvojica ispred njega zagovarala, izvodeći kojekakve burgije pred njim, druga dvojica su mu prišla iza leđa i smakla mu pantalone naniže, a zatim su se grohotom i do suza smejali pokazujući na njegovu majušnu muškost koja se jedva nazirala među njegovim punačkim butinama. Sve bi on to nekako i podneo, ali, baš tada je među njima bila i njegova potajna simpatija, dugokosa Nela. Ona je najpre pokrila oči rukama, a zatim se smejala zajedno sa ostalima.

Prepun gorčine i teške tuge, sa suzama u očima uputio se prema breskvinom voćnjaku. Još koji dan i počeće da opadaju ružičaste latice. Jedino je onaj veliki i prekrasni cvet izdaleka mirisao nekim neobjašnjivo lepim mirisom. Ne razmišljajući, dečak zaroni svoj, suzama pokvašen, nos među latice i prašnike kraljevskog breskvinog cveta i duboko udahnu njegov opojni miris. Istog trenutka breskvin cevt oseti toliko dugo čekanu drhtavicu i stade se spremati da se pretvori u sočni, krupni, mirisni plod.
 

 

decak mirise cvet

 


Od tog događaja prošle su godine i godine, dečaci su postali ljudi, breskvin voćnjak je ostario i sasušio se, njegov vlasnik je umro a potomci nisu hteli da sade nove zasade breskvi. Naš debeljuškasti, uplakani junak je u svojoj kući postao pravi vredni domaćin, koji je čak i drugima služio za primer kako se uspešno vodi domaćinstvo. Kao da je bio sposoban za sve, jer su često i stariji dolazili kod njega po savet ili uputstvo za popravku alata, mašine ili za uzgoj stoke. On ih je sve dobroćudno primao i nikada svoje znanje ili veštinu nije ljubomorno čuvao samo za sebe. Ipak, za seljane je u nečemu bio neobičan.

Voleo je da slika, bilo na lesonitu, bilo na staklu, bilo na platnu.
Iz grada je nabavio sve što mu je bilo potrebno za slikanje i ponekad je sate i sate, naročito noću, provodio pored svog novog dela.

I opet su godine prolazile. Slike su se gomilale, poneku bi i prodao slučajnim turistima koji bi svratili do reke da se odmore i predahnu od dugog puta, ali sve je to bilo retko. Niko se u selu više nije čudio videvši ga kako u dvorištu, u hladu ogromnog orahovog drveta, sedi ispred platna i slika.

Jednog dana, dok je mešao boje tražeći posebnu nijansu ružičaste, u trenu se seti breskvinog voćnjaka, svog detinjstva i grubih šala njegovih drugara. Tada mu kroz pamćenje sinuše i boja i miris onog velikog breskvinog cveta. Odmah je stavio pred sebe novo pripremljeno platno, a zatim, nekoliko narednih dana i noći predano radio, sve dok jednog prohladnog jutra, u samu zoru, nije povukao poslednji potez.
 

 

slikar

 


Bilo je već kasno popodne kada je ustao, jer mu je odmor, posle tih nekoliko napornih dana, zaista bio potreban. Prišavši svojoj novoj slici da je još jednom pažljivo osmotri, odmah oseti onaj davni miris, miris prekrasnog breskvinog cveta ružičastih latica. Slika koju je naslikao, slika kraljevski lepog breskvinog cveta, bila je toliko uspela i verna da se odnekud pojavio i onaj neobično lep miris, miris stvarnog, pulsirajućeg cveta.

Nekada debeljuškasti dečak sa čičkovima u kosi i pijavicama na vratu ubrzo je postao jedan od najpoznatijih i najomiljenijih slikara na svetu.
Njegove slike posedovale su takvu uverljivost da su izgledale kao da je samo ram stavljen određenom delu prirode koji i dalje treperi svojim životom.

Bila je to ona davno obećana nagrada breskvinog cveta koju su, pre više decenija, zaslužili jedan uplakani, musavi nos i suzni obrazi jednog, sasvim običnog, punačkog dečaka.

 

 

 

 

Autor: Janika Peči

 

janika peci

Janika Peči, po zanimanju službenik, po vokaciji književnik, po duhovnom opredeljenju tragalac za Konačnim. Član Udruženja književnika Srbije. Do sada objavio 15 knjiga poezije i proze za odrasle i decu kao i haiku poezije. Tragalac kroz jogu, TM i TM Sidhi program, Silva metod, Reiki i Kundalini reiki, Cord metod i Porodični raspored, Skalarne talase i Kundalini maha jogu.

Link za zainteresovane: www.panonijaruma.rs


 

PROČITAJTE OSTALE PRIČE OVOG AUTORA:

 

Lutka leptira SNOHVATAČA ~ Priča o METAMORFOZI

Glas MUDRE PTICE ~ Priča o Indijancu i plavokosoj devojčici

Naš HRABRI BLEKI ~ dirljiva priča







PREPORUČUJEMO




SEMINARI I RADIONICE:






loading...


Inicijalizacija u toku...
loading...

loading...