Moć reči NE ~ Postavljanje granica za BOLJI ŽIVOT



loading...





Ne je kompletna rečenica.” ~ En Lamot
 


Kada sam prvi put otišla na savetovanje, terapeut mi je rekao da su mi potrebne bolje granice. Nisam imala pojma o čemu govori, mada mi je knjiga na tu temu koju mi je pozajmio malo pomogla, i dalje nisam sasvim shvatala o čemu je reč.

Povremeno sam pokušavala da integrišem nekoliko koncepata koje sam pronašla u sopstveni život, ali sam se uglavnom držala podalje od bilo čega što bi se moglo smatrati postavljanjem granica, budući da i dalje nisam sasvim shvatala šta to znači.

Deceniju nakon što sam se prvi put upoznala sa samim konceptom, dva životna trenera koje poštujem su držala besplatni trening na tu temu, i ja sam odmah prihvatila šansu da znanje podignem na viši nivo. Nakon što sam čula šta su imali da kažu, kockice su konačno počele da se uklapaju. Počela sam da shvatam da se ne radi o pokušaju kontrole postupaka druge osobe, već o jasnom stavu o tome šta bih ja preduzela ako i kada bi se moje granice prešle.

Ipak, bilo mi je teško da postavim granice jer sam bila veoma nesigurna u sebe i sopstvenu vrednost. Da li je u redu nekome reći ne? Da li sam bila zadovoljna stvarima kakve jesu?

Kako univerzum funkcioniše na misteriozne načine, šanse da testiram sopstvene granice se i dalje pojavljuju bez obzira da li ja to želim.

Najskoriji primer se pojavio u vezi moga deteta, što je oblast u kojoj nikada nisam shvatala da su granice potrebne (što je smešno, ali istinito).

Moja majka i ja smo izašle na ručak sa detetom koje je tek prohodalo, i većinu vremena tokom kojeg smo čekale da nam stigne hrana sam šetala i ljuljala dete da bih je zabavila. Nakon što nam je hrana servirana, gotovo da nisam mogla da jedem, jer je moja devojčica želela da je držim i nije htela da sedi u stolici za hranjenje.

Nakon tog iskustva, majka mi je poslala e-mail. Smatrala je da treba da počnem da postavljam granice u odnosu sa ćerkom i nameravala je da mi kupi knjigu za koju je smatrala da će mi pomoći. Briznula sam u plač, jer sam znala da je u pravu. Čim sa počela da čitam knjigu, konačno sam shvatila. Sve što sam pokušavala da shvatim o granicama poslednjih petnaest godina konačno je dobilo smisao, i ja sam napokon počela da verujem da je u redu da se moje potrebe zadovolje, i da je sasvim prihvatljivo ponekad reći ne.

 

ne

 


Ova promena u odnosu sa mojom ćerkom je došla lakše nego što sam zamišljala, i zahvalna sam što je počela da utiče i na moje interakcije sa odraslima.

Imam osećaj da će mi biti potrebno još petnaest godina da postanem ekspert u postavljanju granica, ali evo nekoliko stvari koje sam do sada naučila:

1. Većinu nas je društvo naučilo da ne postavljamo granice aktivno.

Uče nas da ne treba da kažemo ne i da bi bilo nekulturno ignorisati želje druge osobe.

Ovo mi je postalo jasno pre neki dan dok sam gledala dečji TV program u kome je istaknuto da i najmlađe članove našeg društva učimo da uvek rade ono što od njih drugi traže.

U tom programu, jedna ličnost (medved) je gledala TV, ali je druga ličnost (devojčica) ušla i zaželela da gleda nešto drugo. Pogledala je medveda krupnim, tužnim, plačnim očima, i, mada to nije želeo, on je odustao od TV-a.

Dok je devojčica gledala TV, on je hodao tamo-ovamo, žaleći što ne gleda program koji je želeo. Uporno se nadao da će ona zaspati ili otići napolje da se igra, tako da on može da se vrati onome što je zaista želeo da radi.

Upravo ovo je način kako počinjemo da učimo da nije u redu reći upravo ono što želimo. Kada smo mladi i kada je na nas moguće lako uticati, uče nas da je nepristojno jasno reći šta volimo i šta ne volimo.

2. Nepostavljanje jasnih granica podrazumeva nepotpun život.

Nepostojanje granica mi je predstavljalo veliki problem u životu. Zbog toga sam ostajala u nezdravim vezama (i romantičnim i prijateljskim), zbog toga sam bila otirač, bila sam anksiozna i nesrećna.

Postaviti granicu jednostavno znači reći ne ukoliko nešto ne želim da uradim (umesto da osećam krivicu i obavezu). To znači da ću suprugu reći šta mi je potrebno, umesto da se ljutim zato što mi ne čita misli. Znači da ću raditi samo tokom radnog vremena koje sam zacrtala, umesto da izgaram od posla pokušavajući da uradim „dovoljno“.

3. Odbijanje postavljanja granica voditi ka ljutnji i rezignaciji.

Nepostavljanje granica može da upropasti veze, zbog njega ostajete u ulozi koja vam ne odgovara, i imate loše mišljenje o sebi.

Kada se setim veze u kojoj sam bila na koledžu, sada shvatam da ju je nepostojanje granica osudilo na propast. Moj tadašnji dečko je bio uključen u nekoliko aktivnosti zbog kojih sam osećala nelagodu, ali mu nisam postavljala granice, već sam pravila ljutite i ljubomorne scene, što je samo sve pogoršavalo.

Najzdravije što sam za sebe mogla da učinim je bilo da kažem: „Ne slažem se da to treba da radiš. Ako nastaviš to da radiš, moraću da prekinem ovu vezu.“ Previše sam se plašila posledica, međutim, tako da mi je trebalo previše vremena da vezu okončam.
 

 

reci ne

 


Jedno upozorenje kada postavljate ovakve granice: morate biti sigurni da granicu ne postavljate kako biste nekoga kontrolisali ili menjali. Morate istinski biti spremni da prekinete vezu, i apsolutno morate granicu postavljati iz ljubavi i poštovanje prema sebi, a ne iz straha ili potrebe da kontrolišete nekoga.

4. Postavljanje granica će nekada biti neprijatno.

Ako uvek i na sve zahteve odgovarate potvrdno, ili dozvoljavate da vam roditelji i susedi dolaze nenajavljeni, iako vas to zaista nervira, ili uvek čistite za supružnikom jer ne želite da ga uznemiravate tražeći da sam za sobom sprema, moraćete da preduzmete neke zastrašujuće korake kako biste polako počeli da postavljate granice.

Neprijatna osećanja ipak ne znače da ne treba da postavljate granice. Dugoročno, svi će biti srećniji ako postavite bolje granice, a ako ne budu, to je zaista samo njihov problem, a ne vaš.

5. Granice nikada ne podrazumevaju pokušaj menjanja nečijih postupaka ili ponašanja.

Ovo je po meni donekle komplikovano, ali sagledajte ovako: ako ste u autu i ako neko prebrzo vozi, vaša granica ne bi bila „prestani brzo da voziš“, već „veoma me plaši ovako brza vožnja, ako ne usporiš, stani da izađem iz automobila“.

Ne želite da naterate nekoga da prestane brzo da vozi, već ga obaveštavate da sebi ne možete da dozvolite da budete u automobilu koji se tako brzo vozi.

Postavljanje granica znači zadovoljavanje sopstvenih potreba, ali ne i prisiljavanje nekoga da žrtvuje sopstvene potrebe. Morate da odlučite šta vi zapravo želite od života, a da zatim postavljate granice radi ostvarenja tih ciljeva.

 

 


 

Izvor: www.forensicsoul.com







PREPORUČUJEMO




SEMINARI I RADIONICE:








loading...


Inicijalizacija u toku...
loading...

loading...