Drvodelja i KOLEVKA SVETA ~ dirljiva poučna priča



loading...




Bio jednom jedan drvodelja, u zemlji u kojoj je zanat drvodelje bio veoma cenjen i poštovan. On je svoj zanat naučio još kao golobradi mladić kod strogog ali pravičnog majstora koji je insistirao na milimetarskoj preciznosti u radu sa drvetom, poštenom odnosu prema mušterijama i samopregornom zalaganju u radu.

Drvodelja se mlad oženio, skućio i ubrzo izašao na glas kao vrhunski majstor u čijim je rukama svaki komad drveta bio vešto i ekonomično obrađen. Znao je tačno kako treba iseći trupce, koliko treba da odleže isečene talpe da se suše, kako da obradi ploču za nameštaj da bi istakao plemenitost godova ili šara, u kojima se naročito orahovo drvo isticalo.

Ipak, završni pečat svakom komadu nameštaja, davala je drvodeljina supruga Natalija, devojka od tek navršenih osamnaest godina
, tiha, smerna i pomalo zamišljena mlada dama sa plavim loknama koje su joj zaklanjale bademaste, sjajne oči. Ona je vešto bojila i lakirala sve što je njen muž drvodelja stvarao. Posebno je uživala da daje finalni premaz dečijim kolevkama, po kojima se drvodeljino majstorstvo nadaleko pročulo. Njegove lakirane kolevke bile su tražene i hvaljene ne samo u njihovom mestu nego i drugim, daleko većim gradovima.

stolarNarudžbe za nameštaj stizale su svakodnevno a kolevke su i dalje prednjačile. Cela pokrajina bila je puna mladog sveta koji se nadao porodu pa zato i ne iznenađuje što su i drvodelja i njegova mlada žena vrlo rado i sa posebnim žarom pravili i ukrašavali kolevke. Jer, nisu li i oni bili mladi bračni par koji se takođe nadao porodu, prinovi koja neizmerno obraduje svaku porodicu?


Vreme je prolazilo. Drvodeljina slava je i dalje rasla, time i njihov imetak. Uskoro izgradiše potpuno novu kuću sa ogromnom radionicom, od koje lepše i veće nije bilo u celom kraju. Zbog obima posla drvodelja bi prinuđen da unajmi još nekoliko radnika.

Kolevke su se i dalje pravile, narudžbine su i dalje stizale, rađala su se nova deca, nove punačke bebe se njihale u predivnim kolevkama; samo još u njihovom domu, dečiji smeh i plač se začuo nije.

U novoj kući jedna soba je odvojena za njihovo buduće dete ili decu, a na sred sobe stajala je najlepša ikada napravljena kolevka. Od pogleda na nju zastajao je dah i činilo se da će se svakog trenutka zanjihati onim blagoslovenim ritmom koji tako uspešno uspavljuje novorođenče.
 

 

 


Ali, najlepša kolevka na svetu je mirovala. Mlada drvodeljina žena Natalija, isprva puna razdraganosti i životne radosti, prolaskom godina bez poroda, preobrati se u tužnu, bezvoljnu i apatičnu osobu, bez sjaja u svojim bademastim očima. Zapustila je i svoje predivne plave lokne i postala neugledna, naprečac ostarela gospođa. Sve svoje obaveze u radionici i kući je i dalje uredno izvršavala, ali, bez onog nekadašnjeg žara, čak na silu.

O da, dopro je i do nje glas da je u mestu već nazivaju nerotkinjom i jalovom, te da njen muž samo gubi vreme sa njom.
Trebalo je već da je otera, nađe drugu ženu koja će mu poroditi buljuk dece! Tako se govorkalo a ona je sve više gubila volju za životom. Sve njene vršnjakinje u mestu već su odavno vodile po dvoje, čak troje dece, nedeljom, sa svojim mužvima na jutrenje, samo je ona još odlazila u crkvu sama, jer je njen muž odavno počeo da je izbegava.

Zato se i ne iznenadi kada joj on, jednog jutra, potmulim glasom, reče:

"Natalija, ženo moja, vreme je da se rastanemo. Poroda nemamo a ja želim decu. Neka ti je bogom prosto, nisi mi se ničim zamerila, ali ja želim drugu ženu koja će da mi rodi decu."

 

Potom samo ustade, okrete se i ode.

plava zenaOna zadrhta i oseti kako se ruši sav njen dotadašnji svet u koji je uložila svu svoju mladost i lepotu.Na kratko oćuta u teškoj tišini a onda, bez reči ustade, spakova svoje najnužnije stvari, uze nešto novca za put i ode, ne obrativši se više nikome.

Izašla je, nakon podužeg putovanja vozom, na poslednjoj stanici. U tom mestu bio je samostan u kojem se zaredila i potpuno povukla iz uobičajenog, svakodnevnog života.


Ubrzo drvodelja dovede novu suprugu, ne tako lepu kao prethodnu ali zdravu i jedru, rumenih obraza koji kao da su pucali od jedrine. Činilo se da će mu ona, još iste godine, podariti prvu, toliko željenu bebu, ali, ne lezi vraže, ni ona ne ostavi poroda za sobom. Nesrećni drvodelja se rastade i sa njom, pa onda i sa trećom, četvrtom, petom, bivajući sve mračniji i mračniji.

U mestu se već govorkalo da nije problem u tim ženama, jer neke njegove bivše su, sa drugim muževima rađale decu; već baš u njemu.
To ga je još više pogađalo jer je činilo ispraznim i bezvrednim sve njegove uspehe i dostignuća, pa i slavu. Šta su značile sve one predivne kolevke koje je napravio ako ni u jednoj od njih nije bilo njegovog deteta. Šta je i kome značila njegova velelepna kuća u kojoj se nikada nije začuo razdragani dečiji kikot ili plač.

Sve mračniji i ogorčeniji, on otera i petu ženu i odade se alkoholu. Danima i noćima je po birtijama čašćavao žednu bratiju, vraćao se kući u kojoj je ječala praznina i carovala mukla tišina, samo da se otrezni i opet nastavljao. Duboka tuga i ogorčenje kojima je bio obuzet iznova su mu, kao na tacni, iznosili pitanje: "Zašto, zašto, šta sam ja to toliko zgrešio kad ne mogu da imam poroda, pa i najbedniji siromašak blagosloven je sa dvoje, troje pa i četvoro dece, samo ja, koji imam sve uslove da ih odhranim, ne mogu da ih imam!?"

Drvodelja nije znao da je istovremeno, iz dana u dan, isto pitanje sebi postavljala i njegova prelepa prva žena sa plavim loknama, Natalija, sada u samostanu. Miran život u takvoj zatvorenoj zajednici, uz svakodnevnu molitvu, ipak joj nisu doneli utehu i ona je, pod teretom teške tuge, sve više kopnela. Na kraju je, nakon desetak godina usamljeničke patnje, predala, uz uzdah olakšanja, svoj poslednji dah i svoju dušu Bogu.


beskucnikNe znajući ništa o tome, drvodelja je nastavljao svoj samouništavajući pir. Svoj majstorski zanat je potpuno zapostavio, radnike otpustio a novac, malo, po malo, potrošio. Onog dana kada je, u alkoholnom bunilu, nekako shvatio da u džepu nema više ni pola srebrnjaka da plati svoje poslednje piće, on nekako izbaulja do kafane i dotetura se do svoje, avetinjski prazne, kuće.

U ostavi pronađe kantu sa benzinom, odnese je u radionicu, poli njime sve preostale kolevke, dovršene i nedovršene i zapali ih. Vatra buknu svom silinom i uskoro proguta i drvodeljinu radionicu i njegovu palatu-kuću. Meštani i vatrogasci, koji su ubrzo stigli, nisu mogli da učine ništa. Za tili čas, plameni jezici dizali su se do neba a drvena građa i kolevke načinjene veštom drvodeljinom rukom, nestajale su u užarenoj vatri. Njega više niko nikada video nije.


Do anđela koji bdiju o svima nama uskoro stiže glas o neobično nesrećnom čoveku koji je tumarao svetom, zarastao u prljavu kosu i bradu, izbegavajući ljude i ne hajući ni časa za sopstveni život. Nebrojeno puta je bio u smrtnoj opasnosti, ujedale ga otrovne zmije, napadale krvoločne zveri kojima se predavao skoro bez borbe, padao niz strme litice dubokih kanjona, nosile ga mutne i snažne bujice. Za divno čudo, činilo se da, što manje on mari za sebe i svoj život, to se više sva priroda i okolina trudi da mu pomogne da taj život sačuva.

Neprepoznatljivi, prljavi i odrpani drvodelja sve manje se razlikovao od šumskih, beslovesnih zveri. Život se uz njega držao još samo tankom niti koja bi svakog trena mogla da se prekine.
"Moramo ga nekako spasiti", reče odlučno anđeo u kristalnoj dvorani iz koje se bdi nad našim lutanjima, usponima i padovima. "Njegov život i njegov talenat ne zaslužuju ovakvo skončanje!"

Izgladnelog, prljavog i odrpanog drvodelju, neka nevidljiva ruka uskoro dovede do malog seoskog groblja, gde zape za nečiji nadgrobni kamen i pade, obeznanivši se.

U snu mu se javi prelepi anđeo, ni muški ni ženski, sa predivnim plavim loknama i bademastim očima koji mu reče milozvučnim glasom:

"Kuda si krenuo i šta to tražiš, zabludela naša dušo? Sve što ti treba imao si u svojim rukama i sve to propustio kao zrna peska kroz šake. Veštinom svojom postao si stvaralac praveći kolevke za decu, misleći da je velika nepravda što ih ne možeš imati. Pogledaj oko sebe, tebi je data ta veština, drugome deca, trećem bogatstvo, četvrtom snaga, petom božanski glas, šestom genijalnost i tako do beskraja. A gde su svi oni? Tu, oko tebe u blagoslovenoj kolevci sveta u kojoj raste i buja sva ta raznolikost i lepota. Sva priroda oko tebe i sve što na ovom svetu postoji je kolevka jedno drugome i ziba jedno drugo, naslanja se, zavisi jedno o drugome jer je, u stvari, jedno.

Sve što je stvoreno, nastaje samo zato što za tim postoji potreba.
Tako radi kolevka sveta i ona je i tebe sa tvojim talentom stvorila da bi mogao da odgovoriš na te potrebe. Otvori oči i pogledaj na pravi način svet oko sebe, rodićeš se ponovo!"

 

 

andjeo

 


Drvodelja otvori oči i shvati da leži na nečijoj humci. Skide bršljan koji je obrastao malu nadgrobnu ploči i na njoj pročita godinu rođenja i smrti kao i ime i prezime njegove prve supruge Natalije.


Svitanje prekide njegove neutešne jecaje. Jutarnje sunce ogreja mu rame i zagolica nozdrve. On obrisa oči i udahnu svežinu tog novog jutra.

"Hvala ti, beskrajno ti hvala", reče on, gladeći ploču sa slovima. Potom ustade, otrese prašinu sa svoje odrpane odeće i zaputi se prema obližnjem mestu, noseći plave uvojke i novu kolevku u mislima.


   
 

 

Autor: Janika Peči

 

Janika Peči

Janika Peči, po zanimanju službenik, po vokaciji književnik, po duhovnom opredeljenju tragalac za Konačnim. Član Udruženja književnika Srbije. Do sada objavio 15 knjiga poezije i proze za odrasle i decu kao i haiku poezije. Tragalac kroz jogu, TM i TM Sidhi program, Silva metod, Reiki i Kundalini reiki, Cord metod i Porodični raspored, Skalarne talase i Kundalini maha jogu.

Link za zainteresovane: www.panonijaruma.rs


 

PROČITAJTE OSTALE PRIČE OVOG AUTORA:

 

Lutka leptira SNOHVATAČA ~ Priča o METAMORFOZI

Glas MUDRE PTICE ~ Priča o Indijancu i plavokosoj devojčici

Naš HRABRI BLEKI ~ dirljiva priča

Obećanje BRESKVINOG CVETA ~ Priča o DVE SUDBINE








SEMINARI I RADIONICE:






loading...


Inicijalizacija u toku...
loading...

loading...