Na raskrsnici SVETOVA ~ Kako OTPUSTITI stari i prigrliti NOVI SVET?



loading...




Razlika između dva sveta, ogromna je. Putujem ka tom novom, neispitanom, već dugo vremena, misleći da sam ga ja prizvala, da sam ga ja obojila, da sam mu ja dala definiciju. Sada vidim da sam samo usmerila sebe u nešto što sam nazvala „boljim životom“, slobodom, prostranstvom, utopijom i da nemam pojma gde me to sve vodi. U tom svetu nema ničega nalik današnjici, nijedna moja definicija ne odgovara tome.

Udaljavajući se od ovog starog sveta, nošena strahom, nadom, bojažlivo se usuđujem da poželim nešto novo, nadajući se da sam barem toliko zaslužila.  Ponizno sam pala na kolena: „Pomogaj!“, u sebi vičem, molim Boga za pomoć, ne mogu više da ratujem sama sa sobom. Još jedan duel, još jedna seda u kosi. Skačem između svetova, malo je ovako, malo je onako, i to tako traje i traje. I traje.

Opet sam na raskrsnici i ovog puta, kao da odlučnije moram ostaviti sve iza sebe i sa potpunom nadom i verom se prepustiti NOVOM SVETU. Osećam ih kako me zovu, duše, bića, prijatelji, ko zna ko, možda samo „ideje“ u meni koje predstavljaju ljubav, možda oni koji su oslobođeni predrasude svake, zovu me i govore mi: „Ne boj se, kreni samo napred, ne boj se, ostavi sve to iza sebe, prepusti se, ostavi iza sebe.“ 
 

 

metamorfoza

 


Ma hoću ja, mislim se, hoću da ostavim sve iza sebe, jer ne mogu više, ali teško je to, jače je od mene. Ne vidim im lica, samo ih osećam, kao apstraktne pojave. Nisu tako ni daleko, čini mi se. Pružaju mi ruke: „Hajde,još malo samo.“


Plače mi se, ne znam ni zašto, a grudi mi se šire od naleta ljubavi koja i nije ljubav kao što je poznajemo i nekih energija novih i jakih. Hoću ja da plačem, želim, jer to je pravi putokaz, ali energija je toliko jaka, jedva mogu da udahnem. Utihnem na momenat. Udahnem ponovo, zaboli me. Ne u srcu, već negde malo niže. Tu je neki kamen, rastopiće se već, nadam se.

Ispred sebe vidim i osećam jedno ogromno prostranstvo, svet koji je potpuno nepoznat, nedefinisan, i nije nalik ni jednoj misli ili definiciji koju svet koji umire ima. Ništa se ne može pripisati, nijedna reč, tom novom svetu, jer tu su uloge i osećanja drugačije. Brat, sestra, majka, otac, prijatelj, muž, žena, učitelj, učenik, sve to je u tom svetu jedno, svejedno je. Svi su isti. Druga imena postoje za sve to, jer svi ti aspekti su ujedinjenji, drugačiji su. Čudno je sve to.
 

 

molitva

 


Gde ja to idem, gde me ovaj put vodi?
Pojma nemam. Sve se svodi na prost život, a ni on ne nalikuje više mojim maštarijama. Sve se uskomešalo. Svako “sada znam”, pretvara se u “ništa ne znam”. Otvaraju se vrata razna, ali tek što zakoračim, nešto drugo se na horizontu javi.

O kako smo ograničeni sa pet naših čula, mislim se, i opet mi jedini kompas budu osećaji koji su mi nepoznati koliko i novorođenom detetu vazduh koji udahne prvi put. Teret je neki spao sa mene, istina je to, ali opet, ne mogu reći da sam to prigrlila sa nekim oduševljenjem. Kolač koji ima gorak ukus. Pre će biti kao da sam na to primorana bila, jer tvrdoglavost moja me je sputavala dugo. Mrzim sve ovo ponekad. Ova granica koju prelazim, predugačka je.

Ipak, ponekad osećam vrlo jasno, da se istinsko rasterećenje bliži i uskoro ću možda i zaboraviti sve što je bilo iza mene, kao kada se probudim iz sna i više se ne sećam ni šta sam sanjala...


 




Autor: Aniko Budai
Preuzeto sa:
majkazemlja.wordpress.com







PREPORUČUJEMO




SEMINARI I RADIONICE:







loading...


Inicijalizacija u toku...
loading...

loading...