Bolesni ISCELITELJ ~ Priča koja će vam OTVORITI SRCE!





Bilo jednom jedno vreme u kojem se nije znalo čega ima više - da li nesrećnika, nevoljnika, lakše i teže obolelih ili vračara, hiromanta, astrologa, bioenergetičara, kostolomaca, kiropraktičara, iscelitelja i nadrilekara svih vrsta.

Svako je u tom poslu nalazio ono što mu je trebalo - lažno ili pravo isceljenje, pogođenu ili izmišljenu sudbinu; samo reč utehe... a sa druge strane novac, pokloni, obožavanje koje je godilo sujetnima.

Malo je bilo onih koji nisu naplaćivali svoje usluge ili sposobnosti, no, nevoljnici nisu pravili razliku među njima jer, kad nevolja pritisne, a život visi o koncu, vremena za gubljenje nema. Ipak, pred vratima jednog od njih, kolona unesrećenih se nikako smanjivala nije, naprotiv, činilo se kao da raste.

 

Pričalo se da taj Starac duge bele kose i brade ima preko sto godina a možda i više, da je istinski čudotvorac čiji je dodir i topla reč mnoge podigao iz mrtvih. U njegovoj blizini i pod uticajem energije iz njegovih dlanova nemoćni su ustajali, uplakani počinjali da se smeju a kruti i ogorčeni otpuštali svoje jade i boli u grčevitom jecaju i plaču.

Starac je svakom dao isto - bogomdani isceljujući talas koji je iz nebeskih visina, blagoslovenim putevima stizao do njegovog tela i prolazio kroz njegove dlanove. Govorio je da je on samo provodnik božanske milosti a sve to uz umirujući, topli smešak i blagu, plemenitu reč.
       
Već atmosfera na samom ulasku u njegovu kuću delovala je umirujuće, jer je u prostorijama carevala svečana tišina obogaćena mirisima tamjana i sveća. Ikone i slike svetaca i božanstava davale su poseban okvir i svečanu notu ovom okruženju. Starac svoje usluge nije naplaćivao jer svoj isceljujući dar nije pripisivao sebi već božanskoj milosti:

"Za život mi treba samo krov nad glavom, parče tkanine da pokrijem svoju nagost i hrane za obrok koliko stane u dve šake."


Što je on bio skromniji to su nevoljnici kojima je pomogao više želeli da mu na neku način uzvrate te je u Starčevoj sobi uvek bilo svega - od najskromnijeg voća i povrća, do skupocenih komada ručno ukrašene odeće, pa i novca i nakita.


A Starac sve to kao da nije primećivao. U zadivljujućem zanosu i telesnoj snazi za svoje godine, nastavljao je da pomaže nevoljnicima od jutra do mrklog mraka, praveći pauze tek da se malo okrepi šoljicom čaja, komadom voća ili hleba, umešenog ručno i sušenog na suncu.


*   *   *
 

isceliteljZbog sve većeg obima posla Starac bi prinuđen da primi na službu i obuku Dečaka koji se već mesecima vrzmao oko njegove kuće. Više puta mu je Dečak samoinicijativno počistio dvorište, doneo sveže vode i podelio je nevoljnicima koji su dugo čekali na svoj red.

"Kad je već tu, neka radi ozbiljno, ali neka nešto i nauči", mislio je starac, osećajući da je već vreme da na nekoga prenese svoja znanja o bolestima i isceljivanju obolelih.

"Lepa i topla, blaga reč je već pola isceljenja a ako nevoljnika navedeš da ne veruje u svoju bolest, već u zdravlje, on je na putu ozdravljenja.

Naravno, ništa bez velikog telesnog i duhovnog spremanja, posta i pročišćenja, svakodnevnih molitvi i uzdržavanja od negativnih misli i dela. Još samo nešto, ako u tvom srcu nema podjednake ljubavi i samilosti i saosećanja za svakoga ko ti se obratio za pomoć, od ozdravljenja bolesnika nema ništa."

Prođoše dve godine Dečakovog ozbiljnog službovanja kod Starca i učenja za iscelitelja. Iznenada, Starac se teško razbole. Iz dana u dan je sve više venuo a nevoljnike koji su i dalje strpljivo čekali u redu, Dečak preuze na sebe.

Gledajući kako Starac sve više kopni, Dečak ga jednoga dana, pomalo uvređeno, upita:

"Poštovani Starče, moju pomoć u savladavanju tvoje bolesti odbijaš, pa zašto onda sva ta znanja koja imaš o bolestima i isceljivanju, ne primeniš sada na sebi?"

"Dete moje, svako ko je u istinskom dodiru sa svojom dušom, zna kada je došlo njegovo vreme. Život je ovaj samo san koji snevamo misleći da sanjamo samo kad spavamo. Sve je prolazno pa tako i ovo telo, pa zašto mu, samo na kratko, produžavati snove. Odlazim, sa uverenjem da sam pravoj osobi preneo svoje znanje."


*   *   *
 

Dugo su ove reči odzvanjale u Dečakovim ušima. Nakon Starčevog odlaska sa ovog sveta on je nastavio njegov posao kao svoj. Nevoljnici su i dalje dolazili, svako zbog svoje bolesti ili nevolje, ostavljajući kao nagradu za iscelitelja koliko je ko imao i mogao.

Ali, kako to često biva u ovom našem svetu prepunom svakojakih čuda, Dečak se potpuno preokrenu i polakomi na novac i zlatnike. Ubrzo utvrdi posebnu cenu za pregled, posebnu za jedan a posebno za više tretmana, savetovanja i tako redom. One koji nisu imali novca za isceljivanje odbijao je govoreći da zdravlje nema cenu i da svako treba na vreme da misli o svom zdravlju i o danima kad će mu zatrebati novac za lečenje.

Svake večeri je, prepuna srca i užagrenih očiju, otvarao kovčeg koji mu je Starac ostavio. U njemu je bilo na stotine zlatnika, srebrnjaka, bisera i dijamanata. Planirao je da se još samo godinu - dve bavi ovim poslom kako bi prikupio još para za svoju bezbrižnu budućnost a onda će živeti punim plućima, daleko odavde, daleko do bolesnih i bolesti.

No, sudbina je imala drugačije planove za njega. Jednoga jutra, u njegovu sobu uđe anđeoski lepa, tek stasala Devojka, njegova vršnjakinja, vodeći pod ruku zabrađenu staricu, prekrivenu odećom od glave do pete.

"Došli smo kod tebe jer smo čuli sve najbolje o Starcu i tebi, da ste znali da izlečite i najteže bolesti. Mojoj baki nije pomogao niko od lekara ni vidara i ja sam došla do tebe, kao poslednjeg koji će možda moći nešto da učini za nju", reče mu devojka blagim, ali odlučnim glasom.

Od lepote njenog glasa i očiju koje su sjajile nekim nadnaravnim sjajem dečak uzdrhta. Taman zausti nešto da kaže kad mu ona opet reče:

"Ako imaš srca, pomozi mojoj baki, ali da znaš, novca nemamo da platimo, sve smo već dali lakomim vidarima i isceliteljima."
   
I, pre nego što se on snašao da odgovori, Devojka skide platna i marame kojima je baka bila prekrivena. Ukaza se strašan ljudski lik u potpunosti unakažen krastama i gnojnim ranama, koje su širile veoma neprijatan miris.

"Nema tog leka koji nismo probali, nema tog melema s kojim nismo njenu kožu mazali; ne pomaže ništa, apsolutno ništa, ti si nam poslednja nada"
, reče mu ona molećivim glasom.

Lepota Devojčinog stasa i glasa bili su izraziti kontrast pojavi njene nesrećne bake, uz koju je ona brižno i s nekim posebnim ponosom stajala.
Kao da je svojom stamenom lepotom i usrdnom brigom bila poslednja brana nadirućoj bolesti koja je razdirala telo njene voljene bake. Ali, već sam pogled na bakinu unakaženu kožu i telo u krastama koje su ponegde popucale i iz kojih je curio gnoj, toliko je užasnuo Dečaka, da on skoči kao oparen sa svoje stolice i povika:

"Kako se usuđujete da mi dođete tako bez ičega; zar mislite da ću ja da živim od vazduha, napolje odavde i ne vraćajte se više nikada, nikada!"

U par koraka se nađe na vratima koja su vodila u drugu sobu. Dok se, užasnut, udaljavao od te strašne, pulsirajuće, smradne bolesti, uspe samo da vidi preneražen i ogorčen Devojčin pogled. Za sekundu nestade iza vrata, dok mu je srce ludački tuklo.


*   *   *
 

pomocOd tog dana poče njegova propast. Jedan po jedan, počeše nevoljnici da se osipaju, odbijeni dečakovom ohološću i lakomošću. Dobar glas daleko se čuje a loš sigurno još dalje, pa je dvorište ispred njegove kuće uskoro bilo potpuno prazno.

Malo je reći da je Dečaka ovo veoma zabrinulo. Ali, osim brige, u njegovom srcu pojavilo se jedno, do tada nepoznato osećanje koje mu je i prijalo i plašilo ga. Prelepa Devojka anđeoskog glasa, nije mu izlazila iz glave i kako je vreme prolazilo, tako je u njemu rasla želja da je ponovo vidi i bude u njenoj blizini.

U potaji se raspita o njoj i uskoro saznade da živi, sa bolesnom bakom, na samom kraju obližnje varošice. Takođe je saznao da je već imala tuce prosaca ali ih je sve redom odbijala jer nije mogla baku da ostavi ili je i prosce same odbijala bakina teška bolest.

Sa rukama punim poklona i slatkorečivim govorom koji je naučio napamet, uputi se ka njihovoj kući. No, ne stiže da izgovori ni reč jer ga, na njihovim kućnim vratima, preseče Devojčin reski glas:

"Ne želim nikada više ni da te čujem, ni da te vidim, sve u vezi sa tobom mi je mrsko, tvoja pojava, tvoj glas, tvoji smešni pokloni i tvoje lukavstvo sa kojim si mislio da me pridobiješ. Sve što će mi ikada biti drago u vezi sa tobom biće kad vidim tvoja leđa, kako se udaljavaju odavde", to reče i zalupi mu vratima ispred nosa.

Prođe neko vreme. Dečaka, sada već stasitog mladića, zgromile su ove Devojčine reči. Beskrajno bogatog a toliko bezvrednog uskoro su ga viđali kako besciljno luta planinskim vrhovima i dolinama. Kao da je u nemom razgovoru sa prirodom tražio odgovore na mnoga pitanja koja nikada do tada nije sebi postavljao. Nebrojeno puta se, u mislima, obraćao Starcu i pitao ga za savet. Mudri Starac već dugo je pleo nebesku srmu a svako je, na kraju, odgovoran samo za svoj život, pa tako i Dečak za svoj.

Uskoro se pronese glas o mladiću koji obilazi sirotišta i donosi mnoštvo poklona deci bez roditelja. Takođe i bolnice i domove za stare i nemoćne, gde je poklanjao opremu za lečenje i bez ikakve nadoknade radio bioenergetske tretmane bolesnima. Lik mu se produhovio i dobio neobičan, svetački oreol. Dečak je sve bogatstvo koje mu je Starac ostavio i koje je sam, lečeći bolesne zaradio, malo po malo, razdelio dok mu, na kraju, nije ostalo tek toliko da se za neko vreme prehrani.


*   *   *
 

Prelepa Devojka anđeoskog glasa otišla je, kao i svakog jutra, da donese sveže pomuženog kozijeg mleka do obližnje porodice, koja im je ostavljala mleko za bolesnu baku. U povratku, zabrinu je neka crna slutnja i ona pohita. Već na vratima kuće ugleda njega, dečaka iscelitelja, kako maže neki melem po bakinim krastama i govori joj:
 

biljke-isceljenja


"Ovo je melem od planinskih trava koji sam ja sam napravio, ja znam da će on da pomogne, ali morate i vi bako i meni i njemu da pomognete i da želite ozdravljenje, pa će sve poći na bolje."

Njegov glas i pojava bili su sušta suprotnost onom oholom i gramzivom Dečaku od pre. Blagost i toplina kojima je zračio činili su da njihova soba zasja neobičnim sjajem. Pa ipak, devojka ogorčeno povika:

"Kako se usuđuješ da uopšte uđeš u kuću kada ja nisam tu. Zar misliš da će ti sve biti oprošteno zbog jednog planinskog melema kojeg si, ko zna gde, nabavio i sad hoćeš da se prodaš kao preobraćeni iscelitelj!"


Dečak preblede, ispusti bakine ruke iz svojih, pognu glavu i bez reči izađe. Baka prekorno pogleda put svoje ogorčene unuke, ali ne htede da se meša. Putevi srca su čudnovati i teški, ponekad neshvatljivi.


Ne prođe dugo i baki bi bolje. Melem koji je u kući Dečak ostavio počeo je da čini svoje, baka živnu, kraste počeše da se suše i jedna po jedna otpadaju. Devojka se nađe u čudu jer, nikako nije mogla da prihvati da je taj omraženi iscelitelj ipak učinio dobro delo.

"Ne sudi prestrogo o njemu, drago moje, život nam donosi svašta a ljudi se u svom životu menjaju, svako može da raste i onda kad odavno završi svoj fizički rast."

Devojka se zamisli nad tom rečenicom, ali ubrzo i zaboravi na nju. Život ide dalje, pa ko bi sad još i o tamo nekom nadobudnom iscelitelju mislio.



*   *   *
 


Da li je prošlo mesec ili dva, tek, Dečak se teško razbole. Koža mu se zbora, po njoj izbiše gnojne rane i stvoriše se kraste koje su ga bolno pekle i povremeno pucale. Oko njega se širio teški smrad gnojne upale kože.

On je, potpuno svestan toga kako izgleda i šta se dešava, stoički podnosio svoju bolest. Ništa od onoga što je znao o isceljivanju nije primenio na sebi. Ćutao je, bolovao i čekao.

"Svaka bolest je prilika za veliko spremanje i čišćenje u organizmu. Tu priliku treba iskoristiti jer svaki organizam raspolaže sa dovoljno snage da bolest prevaziđe. A bolest je kao nezvani gost, ako u kući ne obraćaš pažnju na njega, posle nekog vremena on će ustati i otići", setio se dečak Starčevih reči. One su mu sad bile i podrška i uteha.

Ipak, njegovo stanje se nije popravljalo i on je sve više slabio. Niko mu u kuću ulazio nije; imao je još samo toliko snage da skuva sebi čaj i pojede zalogaj-dva bajatog hleba. Prošlo je još nekoliko dana. Te večeri upade u neobično stanje slično bunilu sa visokom temperaturom i groznicom.

duhovnjak"Zar je trebalo da život staviš na kocku da bi stigao do svog istinskog srca, do svoje prave prirode, sine moj? Nije to cena koju nebesa traže od nas za put do sebe, jer, ako sebe ne voliš, kako ćeš tek voleti druge i kako će drugi voleti tebe? Snaga srca je nemerljivo veća od snage mozga i zato mu se predaj, to je tvoj put spasenja", odnekud je čuo Starčev poučni, blagi glas.

Beše to poslednje što je u svom umu čuo, pre no što je tama preuzela svetlost njegovog bitisanja.
 


*   *   *
 

"Baka mi je rekla da je čula za tebe da si veoma bolestan", začu on, iz daleka, anđeoski Devojčin glas, kojim, kao da se izvinjavala što je uz njega i što mu daje šolju sa toplim čajem.

"Ona je, inače, potpuno ozdravila i sprema nam gibanicu sa kozijim sirom, ali prvo moraš malo da se oporaviš da bi mogao nešto pošteno da pregrizeš, a ja neću predugo da čekam na to", reče mu ona, šeretski mu namignuvši.

 

Potom uze lavor sa toplom vodom i pamučnom krpom i poče da mu pere telo u krastama. Suviše slabom da govori, njemu se ote uzdah zahvalnosti i suze koje padoše na njen dlan.





 

Autor: Janika Peči

 

Janika Peči

Janika Peči, po zanimanju službenik, po vokaciji književnik, po duhovnom opredeljenju tragalac za Konačnim. Član Udruženja književnika Srbije. Do sada objavio 15 knjiga poezije i proze za odrasle i decu kao i haiku poezije. Tragalac kroz jogu, TM i TM Sidhi program, Silva metod, Reiki i Kundalini reiki, Cord metod i Porodični raspored, Skalarne talase i Kundalini maha jogu.

Link za zainteresovane: www.panonijaruma.rs

 

Podržite autora i poručite knjigu "Glas mudre ptice" → OVDE!

 

PROČITAJTE OSTALE PRIČE OVOG AUTORA:

 

Lutka leptira SNOHVATAČA ~ Priča o METAMORFOZI

Glas MUDRE PTICE ~ Priča o Indijancu i plavokosoj devojčici

Naš HRABRI BLEKI ~ dirljiva priča

Obećanje BRESKVINOG CVETA ~ Priča o DVE SUDBINE

Drvodelja i KOLEVKA SVETA ~ dirljiva poučna priča

Duhovno PUTOVANJE ~ Iskustva, prepreke, tehnike i rad sa prosvetljenim Majstorom








POVEZANI TEKSTOVI




SEMINARI & RADIONICE