Duša






Ponekad u beznađu ljudskih surovosti,
Vidi se jedan pramičak dobrote.
Gazeći po crnoj zemlji straha
Videh tebe kako Suncem umivaš jutra,
Kako rosom daruješ biljke
A kišom spiraš, svu nataloženu prašinu zaborava.
Imam hrabrosti da gledam u oči surovosti sveta
Imam snage da u odsjaju mržnje, stvaram ljubav
Dao si mi dar...
Da mogu biti mnogo više od ograđenih bašta
Da mogu da cvetam na svakoj livadi postojanja,
Jer moj miris je i tvoj
A vetar ga raspršuje svuda po svetu
I njime dotiče uspavane
Ali nisu svi spremni da osete sve arome i dubine njegove
Mnogi će ostati zarobljeni u igri života
A oni koji se otrgnu
Koji skinu lance sputanosti i zaborava
Leteće ponovo sa nama
Jer na tvom nebu ima mesta za sve nas.

U raskoraku između umiranja i rađanja
U mnoštvu odlazaka i dolazaka
Ostaje grozničavo sjajna
Katkad uplašena, ali uvek spremna
Za nove puteve i otkrivanje
Ulaske u najdublje dubine
Sopstvene svrhe postojanja
Duša moja i
Tvoja.



 


 


Autor: Jelena Novović, autorka knjige "JEDNO"

 

 

PROČITAJTE OSTALE TEKSTOVE OVOG AUTORA:

Osećate li PROMENE?

Spoznah SE

Kažem ti ~ Ti si ONO skriveno i VEČNO

Probudi se i upitaj ~ KO SAM JA?

Svako je tamo gde treba da bude, niko NIJE ZA ŽALJENJE!








POVEZANI TEKSTOVI




SEMINARI & RADIONICE