Samadhi ~ dirljiva poema prosvetljenog učitelja JOGANANDE

Nestalo je zavese svetla i tame,
Uzdigla se sva izmaglica tuge,
Odjedrile su sve prolazne radosti,
Isčeznule su sve nejasne iluzije osećaja.
Ljubav, mržnja, zdravlje, bolest, život i smrt:
Ove lažne senke propale su u zakon dualnosti,
Talasi smeha, sarkazma, vrtlozi melanholije,
Stapaju se u beskrajnom moru Blaženstva.
Vihor Мaye je stišan.
Magičnim štapićem duboke Intuicije.
Kosmos, zaboravljeni san, podsvesno skriven.
Spreman je da prodre u moju novo-probuđenu Božansku memoriju,

Živim bez Кosmičke sene,
Ali ona nije lišena mene;
Kao što more postoji bez valova,
No, oni ne žive bez mora.

Snovi, sanjarenje, stanje dubokog Turia sna,
Sadašnjost, prošlost, budućnost, ne postoje više za mene,
Sveprisutan sam, svestrujeći Јa, svugde,
Planete, zvezde, zvezdana prašina, Zemlja,
Vulkanske eksplozije, kataklizme strašnog suda,
Peć stvaranja topi,
Ledenjake ćutećih x-zraka, izgara plima elektrona,
Misli svih ljudi, prošlih, sadašnjih, budućih,
Svaku vlat travke, mene, Čovečanstvo,
Svaki delić kosmičke prašine,
Ljutnju, pohlepu, dobro, zlo, izbavljenje, strast,
Progutao sam i transformisao sve,
U beskrajni okean vlastitog Bića.

Tinjajuća radost, često zahuktavana meditacijom
Zasljepljujući moje oči pune suza,
Prsnula je u beskrajni plamen Blaženstva,
Potrošivši moje suze, moj oblik, sve moje,
Ti si Ja, Ja sam Ti;
Znanje, znalac, znanost kao Jedno!

Potpuno smireni osećaj, večno, živućeg, uvek novog mira,
Pun užitka – s onu stranu zamišljenog iščekivanja,
Blaženi Samadi!
Ni stanje nesvesnosti,
Niti mentalnog hloroforma bez volje povratka,
Samadi koji širi moje kraljevstvo Svesti,
Izvan granica smrtne forme,
Do dalekih granica Večnosti,
Gde Ja, kosmički okean,
Gledam kako maleni ego pluta u meni.

Vrabac, svako zrno peska, neće pasti bez moje moći.
Sav prostor pluta poput sante leda u mom mentalnom moru.
Ja, kolosalni Sadržavatelj, od svih stvari sačinjen.
Dubljom, dužom, žudnom, Guru datom meditacijom,
Dolazi ovaj Božanstveni Samadi.
Živahno žuborenje atoma,
Tamna Zemlja, planine, doline, gle! Rastaljena tekućina
Tekućeg mora menja se u izmaglicu,
OM struji iznad magle, čudesno otvarajući njene velove,
Okean stoji otkriven, sjajeći elektronima,
Dok u poslednjem zvuku kosmičkog bubnja,
Nestaju najveća Svetla u Večnoj zraci
Sveprožimajućeg Blaženstva.

samadhi

Iz Radosti stižem, za Radost živim, stapam se u Svetoj Radosti.
Okean Uma, ispijam sve talase stvaranja,
Četiri vela čvrstine, tekućine, izmaglice, svetla,
Svetla Pravde.
Ja koji sam u svemu, ulazim u više Ja,
Zauvek nestaju nepostojane titrave sene
Smrtnih uspomena.
Savršeno čisto je moje mentalno nebo – ispod, ispred,
I visoko iznad.

Večnost i Ja, jedna sjedinjena zraka,
Majušni mehurić smeha, Ja,
Postao sam Okean Radosti.