Priča koja POMERA PAMET ~ VANTELESNO ISKUSTVO jednog lekara

Da li je gotovo? Da li je operacija završena?

Brzo sam se popeo pravo gore kao da sam bio u liftu, siguran sam u to. U dubini stomaka imao sam osećaj kao kada se munjevito penjete liftom do pedesetog sprata u oblakoderu, a blaga sila gravitacije neprekidno vam cima utrobu. Jesam li zaista to osetio? Počeo sam da dolazim k svesti, ali umesto da ugledam lekara kako stoji pored operacionog stola i nadnosi se nada mnom, video sam da se polako približavam sjajnoj površini tavanice.

U sobi je gadno zaudaralo. Kada sam se okrenuo i pogledao naniže, video sam da taj smrad izbija iz mog stomaka, na kojem je jedan hirurg napravio nekoliko rezova, pa je sada špricom isisavao gnoj infekcije. Odvratni smrad gnoja preplavio je prostoriju. Dok su taj hirurg i jedna hirurška sestra predano uvlačili gnoj u špriceve, koje su zatim praznili u čeličnu posudu, druga hirurška sestra namazala je eukaliptusovo ulje na maske članova operacionog tima kako bi ublažila smrad infekcije.

Činilo se da je hirurška sestra zaboravila da nanese mirišljavo ulje na masku anesteziologa, jer je delovalo da mu nesnosni smrad pričinjava poteškoće. Izgleda da su ga neprijatni uslovi podsetili na jedan vulgarni vic, koji je ispričao dok se borio sa smradom.

Neću ponoviti taj vic, ali svi u operacionoj sali su se nasmejali, uključujući i mene. S mog položaja odozgo, video sam da će moja operacija biti naporna, a kao anesteziolog znao sam da je jedna od uloga anesteziologa da kaže nešto duhovito za vreme teške operacije. Potrudio sam se da zapamtim taj vic kako bih ga koristio u sopstvenom repertoaru, što mi je kasnije dobro poslužilo u dokazivanju mog vantelesnog iskustva u operacionoj sali.

Bio sam opčinjen prizorom ispod sebe. Kao anesteziolog, prisustvovao sam stotinama operacija, ali nikada sopstvenoj i nikada iz tako jedinstvene perspektive. Nekoliko trenutaka plašio sam se da će ono što me je držalo gore iznenada prestati to da čini i da ću tresnuti u sopstveno telo poput sablasnog dvojnika u slobodnom padu. Ali onda sam se opustio i zadivljeno posmatrao kako hirurzi i hirurške sestre pročišćenom vodom ispiraju infektivni gnoj iz šupljina oko mojih organa, a zatim isprane šupljine brišu gazom koju drže krajevima pincete.

Dok je „tim za čišćenje” marljivo uklanjao smrdljivi gnoj iz moje telesne šupljine, drugi hirurg napravio je rez u predelu mog donjeg abdomena i sada se mučio da izvadi veštački sfinkter koji je bio uzrok infekcije. Lekari su se nadali da će uklanjanje te sprave sprečiti dalju infekciju i omogućiti mi da živim normalnim životom.

A normalan život bio je upravo ono što sam tog trenutka osećao. Prošlo je nekoliko minuta otkad sam se odvojio od svog tela i, gledajući unazad, mogu da kažem da sam uživao u toj novoj perspektivi. Ispod sebe, video sam svoje lice u stanju potpune mirnoće, kao da se ništa nije dešavalo s telom kojem je pripadalo.

Jesam li to zaista ja ili sam ovo gore ja?, zapitao sam se. U usta mi je bila uvedena endotrahealna cevčica kako bi mi održavala disajni put otvorenim, a koliko sam mogao da prosudim, jedini znaci života bili su ritmično pomeranje mojih grudi pri disanju i brojevi i linije na monitoru koji su pokazivali brzinu otkucaja mog srca i visinu krvnog pritiska.

Osetio sam pritisak u grudima i uznemirio se. Osećao sam kao da mi srce preskače otkucaje. Želeo sam da im kažem kako ću se izboriti s ovim opasnim stanjem, ali nisam mogao da razgovaram s njima. Kako mogu da budem na oba mesta istovremeno? Mogu li zaista u isto vreme da budem dole na operacionom stolu i ovde gore, svestan dok mi je telo u nesvesti?

Mučio sam se s tim pitanjem, ali samo nakratko, jer to više nije bilo pitanje nego nešto stvarno i istinito: postoji duša i ona može da preživi izvan tela.

Nisam imao pojma šta da radim s tim saznanjem. Kroz glavu mi je proletelo da ću naposletku morati da razgovaram o tome sasvojim kolegama, koji su svi odreda – baš kao i ja – naučeni sledeće: ako postoji duša, onda još nije obelodanila svoje prisustvo. Činilo se da je to stanovište zadovoljilo sve na medicinskom fakultetu – kako one okrenute duhovnom, tako i one druge – jer je jasno ustanovilo načelni stav medicinske nauke prema duhovnim pitanjima. „Veruješ samo u ono što vidiš, a duhovno ne možeš da vidiš”, rekao je jedan moj profesor.

Sada je bilo očigledno da postoji ironična istina u onome što je taj profesor rekao. Veruješ samo u ono što vidiš, a ja sam sada bio u svom duhovnom telu i posmatrao svoje fizičko telo. Kada budem ispričao kolegama šta sam doživeo, biće to karmičko iskustvo. Zanemarivao sam pacijente koji su mi ispričali da su tokom operacije napustili svoje telo. Hoće li sada članovi moje profesije zanemariti moju priču? Ili, još gore, hoće li mi se podsmevati iza leđa?

Bio sam doktor medicine, a ovaj događaj predstavljao je nove zakone fizike koje nisam razumeo. Kako mogu da lebdim? Gde mi je mozak i čime vidim sve to? Dišem li? Zašto mogu da čujem? Hoću li se ikada vratiti u svoje telo ili sam osuđen da večno lutam u bestelesnom stanju poput duha? Hoću li videti druge duhove slične meni?