Tajanstveni stranac

U Loznici postoji jedan mostić preko reke koji vodi do centra grada. Ako se zaobiđe, takođe ste u centru, samo ćete do njega doći par minuta kasnije. Kao devojčica sam uvek prelazila preko mosta, a zatim se vraćala istim putem, u ubeđenju da ako promenim put, možda će nešto drugačije da se desi. Znate kao u onim knjigama za decu - "izaberi svoj put", kada klasične bajke predstavljaju kao pustolovine. Početak i kraj su isti, ali do kraja postoji bezbroj mogućnosti, a u zavisnosti od toga šta izaberete, takav vam je kraj.

Baš negde u to vreme, tata mi je dao da pročitam njegovu omiljenu knjigu - "Tajanstveni stranac". To je poslednja knjiga Mark Tvena. Suprotno od prethodnih knjiga, ova je filozofska, mračna, i puna metafora. Jedna od priča je i Tajanstveni stranac. Govori o trojici dečaka koji nailaze na mađioničara u šumi, sa kojim se sprijatelje i kasnije otkriju da je Sotona lično. On im objasni da nije zao, već samo Božiji izaslanik za smrt. Dečaci ga tada zamole da promeni život njihovom najboljem drugu, jer je siromašan. Sotona pucne prstima i želja je ispunjena.

Kada dečaci požele da saznaju kakva je sudbina njihovog druga, on im odgovori sledeće (nisam baš sigurna da se sećam tačno ali ide otprilike ovako):
"Vaš drug će, zahvaljujući vama, umreti za 2 nedelje. Svake noći spavao je pored otvorenog prozora. Kada sam pucnuo prstima, on je ustao, zatvorio prozor i njegova sudbina se promenila. Da mu nisam promenio sudbinu, živeo bi do osamdesete godine."

Da ne otkrijem previše, priča objašnjava redosled života. Sve ima svoj razlog, nekada je nečija smrt najbolja moguća opcija, s obzirom kakav bi život taj neko proživeo. Dopala mi se ta ideja. Da li mi utičemo na svoju sudbinu, ili, da ne karikiram, na svoj put? Da li zaista neki koraci koje preduzmemo mogu da izmene sled? Da li sudbina postoji?

Pre 3 godine pogledala sam spot jedne narodne pevačice i oduševila se umećem reditelja. Posle četiri dana lutanja po netu, našla sam njegov kontakt i pustila mu kratak mejl u kom sam napisala da me interesuje režija i da mi je potreban savet nekog iskusnog iz tog polja. Stupili smo u kontakt i ubrzo sam prisustvovala snimanju jedne naše poznate zvezde.
U jednom danu prisustvovala sam onome što je i moj cilj u budućnosti. Akcija, snimanje, statisti, reditelj na točkićima i kamera ispred njega...

Kada se snimanje završilo, svojim skupim automobilima otišli su kući, dok sam ja kupila kartu za prevoz i tramvajem otišla do stana. Par meseci kasnije, opet smo se čuli, i bila sam na snimanju. Prijatelji su savetovali da ga zamolim da asistiram. Odbio je uz reči da ne voli da koristi ljude.

Pošten umetnik.
Razmišljala sam i odlučila da ga više ne zovem. U tom trenutku nisam imala šta da mu ponudim. Bez ideje.
Možda bih, da sam bila uporna, posle par meseci radila za njega. Možda.
Ali osećala sam da nije trenutak. Ne forsiraj - govorio mi je unutrašnji glas. Bilo mi je na dohvat ruke, ali ne. Odlučila sam da zatvorim svoj prozor.

plaza sloboda

Dve godine kasnije, prozor se otvorio. Bivši dečko dobre drugarice je fotograf, dizajner, bavi se snimanjem spotova i fotografijom. Meni je sinula ideja za kratak film, drugarica se setila njega. Točak se zakotrljao. Kontakt uspostavljen. Magija počela. Polako se biraju glumci, nemamo budžet, ali imamo volju, opremu. Moj prozor se otvorio.

Nekada ono što želimo nije ono što nam treba, ili bolje reći, ono što nam treba dođe kada mu je vreme. Samo treba biti doboljno hrabar da sačekaš taj trenutak.

Jelena Ostojić

www.novasvest.com