Ima li uopšte smisla TRAGATI - ako ne postoji TRAGAČ i ne postoji DUHOVNI PUT?

Duhovni put obično razumevamo kao jedan niz koraka, koje je potrebno da učinimo kako bismo došli do zamišljenog cilja. U nekoj meri to ima smisla. Učimo, radimo, stičemo nova saznanja i iskustva i na taj način postajemo duhovno bogatiji.

Ipak, tu može da nastane problem, ukoliko previše sebe dajemo spoljašnjem svetu: ritualima, tehnikama i metodama. Odnosno, ako ostanemo "zarobljeni" u jednoj vrsti verovanja i ne širimo znanja ka drugim oblicima duhovnosti. Kao što je za nas opasan um koji želi da se vezuje za materijalno, isto tako je opasan um koji nas vezuje za duhovno. Ta igra uma u kojoj nas neprestano drži u fazi traganja je prisutna kod čoveka i ne dozvoljava mu da se osvesti.

Igra uma može da bude uključena i u šira znanja, pa se neretko dešava da čovek, tragajući za duhovnim, promeni za života veoma veliki broj metoda, tehnika, religija i znanja.

Kod osoba koje praktikuju meditaciju, primetio sam sličnu tendenciju. Jedno vreme praktikuju jedan metod, potom se um zasiti i prelazi se na drugi metod. Takvo ponašanje se obično zove "kengur" meditacija, jer um ne dozvoljava da se čovek maksimalno posveti i istraži određenu tehniku.

Prevashodno, u igru uma je uključena identifikacija, oružje koju um najčešće koristi. Pod identifikacija mislim na naše mišljenje da pripadamo nekom učenju, nekom putu, i to može da nam predstavlja veliki pritisak. Potom, tu je taktika vezivanja, koja nas nakon identifikacije drži u jednom znanju, i često nameće neka druga uverenja iz istog znanja, koja nismo spremni da prihvatimo.

Tako se, kod vezivanja za metod, stvaraju napetosti. Cela ova igra uma se završava napuštanjem metoda, gde dolazi do određenog olakšanja i otpuštanja stega, a ubrzo nakon toga sledi novo ushićenje kod pronalaženja novog metoda. Da li prepoznajete tu igru uma? Radi se o klasičnom vezivanju. Događa se upravo suprotno od onog što dobijate ili učite i čitate o meditaciji.

U duhovnosti je poznat termin tragač, i siguran sam da ste i vi, kao i ja, nekada u svom vokabularu koristili ovu reč. Jer, kako smo drugačije mogli da opišemo sebe u fazi u kojoj smo na početku, malo toga nam je jasno i svesni smo da je osvešćenje za nas, u tom trenutku, veoma daleko? Tragač, tragalac, istraživač… sve su termini, kojima smo pokušavali da objasnimo sami sebi: Šta mi to zapravo radimo i čemu težimo?

Ko je tragač?

Da li ste se ikada zapitali: Ko je taj tragač? Naravno, opet um. To je nova igra uma, stalnog održavanja čoveka u fazi iščekivanja. Ova igra uma govori da je znanje i osvešćenje i prosvetljenje negde, i da je potrebno da ga dostignemo. Otuda i fraza "duhovni put". To "negde" je smešteno u budućnosti, a verujem da znate, čim je nešto smešteno u budućnosti, to više nema nikakve veze sa sopstvom, sa vašim pravim JA.

Budućnost je neizvesna, ne znamo kako će ona izgledati, i samo je obična fantazija našeg uma.

Zato, tragač u duhovnosti ne postoji. Jer, zapravo, um barata maštarijama iz budućnosti. Ako je budućnost neizvesna i nepoznata, koliko tragač ili tragalac može biti realan i istinit?

Zbog čega sve ovo um radi? Iz jednostavnog razloga, da vas udalji od sadašnjeg trenutka, od vašeg istinskog JA. Ako pogledate duboko u sebe shvatićete da znanje ne postoji spolja, već da ste vi znanje. Ne postoji tragač, ne postoji put.

Uostalom, kako bi postojao put od vas do vas? To je besmisleno. Vi ste tu i sada, i siguran sam da nigde ne odlazite, barem ne fizički, kada želite da uradite nešto u sebi. Zbog čega bi onda postojao duhovni put i traganje za samim sobom?

Uvek ostanite smireni u svom JA. Tu boravite. Dostigli ste ga. Završili ste putovanje.