Putovanje DUŠA - Gde se duše okupljaju NAKON SMRTI?

Sve duše, bez obzira na iskustvo, na kraju stižu do centralne stanice u duhovnom svetu koju nazivam okupljalište. Već sam pominjao da postoje razlike u brzini kojom se svaka duša kreće neposredno posle smrti i da to zavisi od njenog nivoa duhovne zrelosti, ali nakon faze orijentacije više nema drugih skretanja. Sve duše stižu do mesta okupljanja, a onda tu dolazi do neke vrste masovnog tranzita.

Ponekad duša do ove oblasti stiže u pratnji vodiča, ali mislim da se ovo primenjuje samo kada se radi o mlađim dušama. Sve ostale duše do tog mesta usmerava nevidljiva sila koja ih privlači prvo do okupljališta, a onda i dalje, sve do entitetâ koji ih čekaju. Kako sam ustanovio, duhovni vodič duše je taj koji donosi odluku da li će ona imati pratnju ili ne. U većini slučajeva, nema nikakve žurbe, ali se duše u ovoj fazi putovanja nigde ne zadržavaju predugo. Emocije koje doživljavamo na tom putu zavise od našeg mentalnog stanja na kraju svakog života.

Okupljanje i transfer duša u suštini se sastoji od dve faze. Okupljalište nije mesto na kojem se dugo ostaje. Duše tu stižu, skupljaju se, a onda bivaju usmerene prema svojim krajnjim odredištima. Kad god slušam klijente kako mi opisuju to mesto, uvek zamišljam sebe kako prolazim, zajedno s velikim brojem drugih putnika, kroz glavni terminal nekog velikog aerodroma, odakle svi možemo da otputujemo u različitim pravcima. Jedan od mojih klijenata opisao je okupljalište kao „centar velikog točka iz kojeg nas, dok se krećemo njegovim paocima, transportuju do naših krajnjih odredišta”.

Klijenti mi govore da je ta oblast mesto na kojem se veliki broj duša, koje se međusobno ne poznaju, kreću iz središta i u središte, efikasno i bez ikakvog zastoja. Jedan od njih je za to mesto rekao da je nalik „auto-putu u Los Anđelesu, samo bez zastoja”. Moguće je da u duhovnom svetu postoji više takvih mesta sa dolaznim i odlaznim peronima, ali svi moji klijenti smatrali su maršrutu kojom su došli do tog središta, kao i onu koja je vodila iz njega, jednom jedinom.

Zapažanja koja sam čuo od svojih klijenata o prirodi duhovnog sveta pri dolasku na okupljalište bitno se razlikuju u odnosu na njihove prve utiske, kada su govorili o različitim slojevima svetlosti u izmaglici. U ovoj fazi duša se kreće, prošavši kroz neku vrstu ogromnog galaktičkog oblaka, kroz jedno mnogo kompaktnije nebesko polje.

Uživam slušajući uzbuđenje u glasu klijenta dok mi opisuje kako njegova duša lebdi po ogromnom prostranstvu okupljališta, pripremajući se za nastavak svog putovanja ka unapred određenoj destinaciji. Svi moji klijenti opčinjeni su večnim svetom koji se pruža pred njima i svi veruju da se negde u njegovom središtu nalazi jezgro koje je kreator svega.

Kada pogledaju ogromno prostranstvo oko sebe, klijenti mi govore da im se čini da se duhovni svet sastoji od različitih varijacija svetlosti. Niko ne spominje neprozirno crnilo kakvo vlada duboko u svemiru. Okupljanje duša koje moji klijenti vide u prvom planu ovog amfiteatra deluje im kao neizmerno mnogo sjajnih zvezda koje se kreću u različitim pravcima. Neke se pomeraju brzo, a druge polako lebde. Udaljenije koncentracije energije opisuju kao „ostrva prekrivena maglovitim velovima”. Svi se slažu da je najizraženija karakteristika duhovnog sveta neprekidni osećaj da neka moćna mentalna sila upravlja svim tim, u neverovatnoj harmoniji. Govore mi da je to prostor čiste misli.

Misao poprima mnogo oblika. Na ovoj tački povratka kući, duša počinje da iščekuje susret sa drugim dušama koje je čekaju. Neke od tih bliskih duša možda je već susrela na vratnicama, ali većinu nije. Opšte pravilo je da duša, kada poželi da kontaktira neku drugu, pogotovo dok se još nalazi u fazi putovanja, može to učiniti tako što će pomisliti na entitet koji želi da vidi i on se pojavljuje u njenom umu.

Ova telepatska komunikacija putem energije omogućava svim duhovnim entitetima međusobni kontakt bez potrebe da se nalaze u fizičkoj blizini, a direktna komunikacija odvija se tako što se dva energetska oblika približe jedan drugom. Svi moji klijenti na isti način opisuju svoje putovanje po duhovnom svetu, maršrute i odredišta, iako se ono što vide usput razlikuje od osobe do osobe.

Svako na sopstveni način opaža prizore koje posmatra, počev od okupljališta, pa do svog konačnog odredišta, kada se smešta u svoju grupu duša. Neki mi govore da im putovanje od vratnica duhovnog sveta do grupe duša kojoj pripadaju protiče toliko brzo da im je potrebno izvesno vreme da se prilagode.

Kada se prisećaju faze putovanja između ulaska u duhovni svet i mesta na kojem se na kraju smeštaju, moji klijenti ponekad su zabrinuti zato što neka njima bitna osoba nije bila prisutna u svom svetlosnom obliku, ili što s njima nije komunicirala telepatskim putem. Najčešće se radi o roditelju ili supružniku iz tek završenog života. Ipak, kada se završi faza tranzicije, oni uvek saznaju razlog za to, a najčešći je to da to zavisi od toga da li se ta duša ponovo inkarnirala ili ne.

Videli smo kako je duša koja se vraća u duhovni svet najčešće preplavljena osećajem zadovoljstva. Poznata bića su okupljena tu, u obliku lelujavih masa svetlosti. Ponekad se dešava da dušu na njenom putovanju vode rezonantni muzički tonovi sa specifičnim akordima. Jedan klijent mi je rekao: „Dok se približavam svom mestu, čujem mnogo glasova koji izgovaraju zvuk aaaaa, koji je za mene znak raspoznavanja, i vidim ih kako brzo vibriraju kao topla, sjajna energija. Odmah mi je jasno da su to oni koji se nisu inkarnirali.”

To znači da duše koje su u tom trenutku inkarnirane u jednom ili u više tela možda neće biti aktivno uključene u doček duše koja se vraća. Drugi klijent mi je to objasnio na sledeći način: „Kao da spavamo uz uključene automatske pilote – uvek znamo ko je unutra, a ko napolju.” Duše koje se nisu u potpunosti otelotvorile isijavaju prigušenu svetlost s niskim, pulsirajućim obrascima energije i ne komuniciraju mnogo ni sa kim. Ali čak i one mogu na svoj tihi način da pozdrave dušu koja se vraća u okruženje svoje grupe.