Kod izuzetnog UMA ~ Razlikovanje SREDSTAVA od CILJEVA


Snovi, vizije, aspiracije, ciljevi – nazovite ih kako god hoćete – neophodni su za izuzetan život. Ako život nema smisao, imamo utisak da se probijamo kroz pustinju umirući od žeđi.


Svaki izuzetan um kojeg sam ikad upoznao sanja hrabro i beskompromisno. Podeliću s vama jednostavan i zabavan, ali konkretan sistem za određivanje ciljeva i ostvarivanje snova u svim životnim aspektima.


Postavljanje ciljeva je smešna navika od koje sam davno digao ruke. Jednostavno, previše je opasna ako se radi bez odgovarajuće obuke.

Savremeno postavljanje ciljeva, kao što objašnjavaju deci na bezbrojnim kursevima o fakultetima po srednjim školama, ne uči vas da težite onome što će vam zaista pomoći da dosegnete izuzetan život. Umesto toga, uči vas da težite uobičajenim glupim pravilima društvenog okruženja. Glupa pravila teraju vas da jurite za nečim što će se kasnije ispostaviti kao nebitno. Ne uče vas da živite punim plućima, već da bezbedno životarite.

Najgore glupo pravilo odnosi se na mapiranje života tako da se kreće ka apsurdnoj ideji pod nazivom – karijera. Većina ljudi u svojim vizijama za budućnost i ciljevima uzima novac i karijeru kao dominantan model. Glupost.

Čuvene reči zen-filozofa Alana Votsa glase:
Zaboravite novac. Ako vam zarađivanje postane životni cilj, protraćićete svoje vreme na Zemlji. Radićete ono što ne volite kako biste nastavili da živite – to jest, da biste nastavili da radite ono što ne volite. Što je glupo. Bolje je živeti kratko onako kako vi hoćete, nego dugo i nesrećno.


Mnogi ljudi jure za ciljem misleći da će ih ostvarenje tog cilja usrećiti, samo da bi se osvestili u četrdesetim pitajući se šta im se desilo, zašto žive dosadnim, neinspirativnim životom. Kako je došlo do toga?

Pre svega, najveći životni problem u mnogim industrijalizova­nim zemljama sastoji se u tome da moramo da biramo karijeru pre nego što zakonski možemo da kupimo pivo. U devetnaestoj godini, kao student, trebalo je da izaberem karijeru u kompjuterskom inže­njeringu pre nego što sam uopšte shvatio šta zaista volim da radim. Godinama, očajavao sam sve više dok nisam otpušten iz Majkrosof­ta i dok nisam uvideo u šta sam se uvalio. U savremenom sistemu određivanja ciljeva postoji jedna ogromna mana – ne razlikujemo sredstva i cilj.

Sigurno ste čuli za sredstva maskirana u ciljeve i za prave ciljeve. Ljudi ih često mešaju. Biramo fakultete, karijere, životne puteve kao da su nam pravi ciljevi, a zapravo su samo sredstva prerušena u ciljeve. Ulažemo mnoge godine i ogromne količine novca u sred­stva prerušena u ciljeve, koje smatramo pravim ciljevima.

 

Jedna od lekcija koju bi svi trebalo da nauče još u ranom detinjstvu podrazu­meva razlikovanje sredstava od ciljeva. Ciljevi su divne, uzbudljive nagrade za ljudska bića na planeti Zemlji. Ciljevi su vezani za ljubav, putovanja oko sveta, istinsku sreću, doprinos planeti jer vam to daje smisao, učenje nove veštine iz čistog zadovoljstva.

Pravi ciljevi šapuću vašoj duši. Donose vam uživanje sami po sebi, a ne zato što obezbeđuju prestižnu etiketu, standard ili vred­nost nametnutu od društva. Za pravim ciljevima ne težite zbog novca ili materijalne nagrade. Pravi ciljevi su iskustva pretvorena u najlepše uspomene.

Moji najupečatljiviji ciljevi bili su:
• Uspon na vrh planine Kinabalu i pogled na oblake ispod nas dok se sunce rađa iza ostrva Borneo.
• Medeni mesec s Kristinom u Svalbardu, u Norveškoj, gde smo pešačili kroz arktičku mećavu.
• Izraz oduševljenja i zapanjenosti na licima zaposlenih kad su prvi put videli novu kancelariju u stimpank stilu o kojoj sam godinama sanjao.
• Trenutak kad je moja mala ćerka prvi put zaplesala (uz pe­smu Bilija Reja Sajrusa).
Ipak, veći deo života težio sam za sredstvima koja nam nameće društvo kao preduslove za sreću. Svi ciljevi, koje sam ikad zapisao, bili su samo sredstva, uključujući:
• Dobar prosek u srednjoj školi.
• Ispunjenje uslova za prestižan fakultet.
• Posao preko letnjeg raspusta.
• Zaposlenje u firmi za softvere, u Teksasu.

Ostala sredstva koja nisam razlikovao od ciljeva podrazumevala su određene prihode, pohvale i povišice na poslu i vezu s voljenom osobom.
Ako se koncentrišete isključivo na sredstva prerušena u ciljeve, promaći će vam suština.

Moje otrežnjenje desilo se 2010. godine. Obećao sam sebi da ću dati otkaz ako dve nedelje zaredom ustajem iz kreveta očajan što moram na posao. Te godine prvi put sam to osetio.

Tada je Majndveli bila drugačija firma, koju sam vodio s Majkom, kolegom s fakulteta. U to vreme kompanija je obavljala različite internet poslove s ciljem da ostvari profit. Pokrenuli smo nekoliko onlajn prodavnica, softverski algoritam za računanje kvaliteta blo­gova, čak smo prodali i pretraživač koji organizuje, čuva i klasifikuje rezultate pretrage na internetu.

 



Majk i ja bili smo dobri u svom poslu, ali prijateljstvo nam se istrošilo i nije više bilo varnica u zajedničkom radu. Majndveli je radio po inerciji, a nas dvojica smišljali smo druge poslovne po­duhvate, svako za sebe. Jedan od ciljeva bio mi je da razradim firmu i da je dobro prodam. Bio sam veoma blizu toga. Moja druga firma, sajt za jugoistočnu Aziju na kojem se određeni proizvod prodaje samo jedan dan, zahuktavao se i u tom trenutku već sam raspo­lagao zdravom dozom kapitala. Istovremeno sam vodio dve firme i, sudeći prema svom spisku ciljeva, trebalo je da budem srećan.


Ipak, nisam bio srećan. Posao mi je bio dosadan. Mrzeo sam to što radim i nisam hteo da idem u kancelariju. Bio sam usamljen. Kad sarađujete sa svojim prijateljima i kad mrzite svoj posao, prija­teljstvo takođe ispašta. Majndveli je postojao da bi obezbedio priliv novca, ali nije mi zadovoljavao nijednu potrebu niti je na bilo koji način doprinosio čovečanstvu.

Kako se sve to promenilo?
Zakrivio sam stvarnost. Imao sam sreće i vizije su me vukle na­pred. Postao sam veoma uspešan. Obogatio sam se. Iako sam kao preduzetnik ostvario sve što sam želeo, nešto mi je nedostajalo.


Slučajno, upao sam u zamku zamene ciljeva sredstvima. Postao sam preduzetnik, vlasnik firme s pozamašnim računom u banci. Sam svoj šef. Nisam se potrudio da odredim ciljeve iznad toga.
Za čim mi je srce istinski žudelo?

 

Hteo sam:
- da obilazim egzotične zemlje i lokalitete od kojih zastaje dah;
- da odsedam u hotelima s pet zvezdica i uživam u luksuzu s porodicom;
- da putujem sa svojom decom i tako im pružim jedinstvene prilike za učenje;
- da stičem prijatelje iz svih krajeva sveta, divne ljude koje po­kreću vrednosti usmerene na dobrobit čovečanstva i čiji je rad značajan za ljudski rod;
- da upoznam legendarne ličnosti iz oblasti poslovanja i ličnog razvoja koje su me nadahnule;
- da podučavam i zapisujem svoje modele za lični razvoj;
- da mi posao bude luda zabava.


Zapisao sam te ciljeve 2010. godine. Više mi nije bilo dovoljno da pokrećem firme, gomilam novac i razrađujem poslove. Hteo sam život ispunjen uživanjem i smislom.


Kad svom umu podarite jasnu viziju, dešava se nešto veličanstve­no. Bez obzira na to da li težite sredstvu ili pravom cilju, um će naći način da vam to približi.


Kad sam sastavio listu, nisam imao ideju o tome kako će mi se ciljevi ostvariti. Ljudski um, nadahnut uzbudljivom vizijom, može biti pokretačka sila promene. Ponekad je put do cilja neočekivan.

 

 

 

 

Autor: Višen Lakijan; odlomak iz knjige „Kod izuzetnog uma“

Izdavač: HARMONIJA knjige, www.harmonijaknjige.rs





POVEZANI TEKSTOVI





SEMINARI & RADIONICE