LjUDI u čijoj se blizini RASTE

Nema tu neke velike filozofije, lako ih je prepoznati jer se u njihovoj blizini osećate dobro. Sve je jednostavno i prirodno, prihvataju vas takvima kakvi ste, ne postavljaju pitanja od kojih vam je neugodno, i imate osećaj da ste nekako bolji nego što u stvarnosti jeste. Ako postoji sasvim malo zrnce dobrote u vama, u blizini takvog čoveka ono kao da se množi, i vi rastete i toplo vam je od tog podsticaja koji je više prihvatanje, nego podsticaj.

Ljudi u čijoj se blizini raste uspevaju nekako da neutrališu ružno i zlo lice sveta, kao da imaju tajni ključ koji otvara vrata iza kojih nema grubosti, licemjerja i isključivosti.

Oni nikad ne istupaju u ime bilo čega i bilo koga, već samo u svoje ime, ili ime ljudskog u čoveku, koje se u svakome od nas jednako boji, jednako brani, i jednako gladuje za uvažavanjem i zagrljajem.

Svoje mišljenje izražavaju uljudno i blago, jer su mirotvorci koji razumeju da se svet razboleo od agresivnog crtanja zagrada, osuđivanja i nametanja samo jedne istine, svesni da takav put vodi u sve veće podele, otuđenje i mržnju.

Ljudi u čijoj se blizini raste malobrojni su i tiho stoje po strani jer znaju da ništa bitno ne mogu promeniti. Kao što krošnja velikog stabla ne može drugo osim da pruži dobar hlad i zaklon, ptici i čoveku jednako.

To možda nije puno, ali u određenom trenutku ipak je nekakva uteha.
Predah od samoće. Odmor od predrasude.
I slabašna vera da na kraju čovek možda ipak neće ostati sam, unutar malenog kruga kog je sam oko sebe iscrtao.

Autor: Edit Glavurtić
Izvor: Aleksandra Stojanović facebook profil