BIOLOGIJA VEROVANJA ~ Placebo i nocebo efekat

Skepticima će naslov “Biologija verovanja” verovatno nagovestiti još jedan bućkuriš u nadolazećem “holističkom” diskursu. Zato ću ovim tekstom probati da izložim jednu drugačiju tezu, i pokažem da ipak nije tako, tj. da je naslov stvarno dobro izabran.

Suština knjige odiše zaista zanimljivim naučnim činjenicama, isprepletenim oko sledeće dve važne teme u biologiji:

Prva glasi: “Koliko na život ćelije utiče genetski materijal, a koliko okruženje (bliže i dalje)“.
Sekundarna tema u ovoj knjizi je “svest ćelije“, tj. šta je glavni procesor svake ćelije i kakve sve implikacije ona ima.
Zbog rigidnosti naučne misli napomenuo bih da zaključke ove knjige ne treba shvatiti kao strogo “istinite“, već isključivo inspirativne, tj. kao podsticaj ka ličnom odgovoru na neka od najvažnijih tajni života, budući da se cela ova paradigma još istražuje.

Zatvaranje koje god od otvorenih tema u nauci je uzbudljivo. Naravno, ne znači da svako ko ima neki predlog rešenja ima i šansu za isto. Provizorno, uglavnom je odnos 1:1000 – na hiljadu istraživača jedan da nešto stvarno značajno. Ali, na početku niko nema blanko podrške.

Nauka je bar tu najpoštenija tekovina ljudskog stvaralaštva. Postavite eksperimente, proverite hipoteze i preinačite ih u teoriju ili ih odbacite i pustite niz reku.

Nekoliko rečenica o autoru:
Brus Lipton je profesor doktor mikrobiologije, ex – istraživač na Prinstonu, specijalizovan za kloniranje matičnih ćelija.

Nakon bogate karijere mikrobiologa i predavača, drznuo se o meinstrim zvaničnog učenja sa tezom da uticaj na život ćelije nije toliko podložan genetskom nasleđu, koliko okolini.

Njegovo učenje je dalo vetra u jedra epigenetici, perinatlnoj i prenatalnoj psihologiji, kvantnoj i hrono biologiji, anti aging medicini.

U tom smislu, evo sa kojim činjenicama je, bar meni, Lipton zagolicao maštu:
Ljudski genom broji oko 25.000 gena lociranih u 23 para hromozoma. Tih 25.000 gena kreira oko 100.000 proteina, koliko ih je u našem telu.

Paradoks glasi: kako to da jedan gen ne kreira jedan protein?

Ili još dramatičnije! Valjkasti crv koji ima tačno 969 ćelija, a u svom jedru njegov genom ima 24000 gena. Skoro isto kao i čovek, ljudski genom kao što smo rekli ima 25.000 gena. S druge strane, ljudsko telo ima oko 50 trilijardi ćelija (50 hiljada milijardi).

Naravno, postavlja se pitanje:

Kako je sa skoro istim genetskim nasleđem ljudski rod tako superiorna vrsta i šta je ono što mu daje toliku nadmoć?

Kako da samo 1000 gena u višku čoveka u odnosu na patuljastog crva indukuje toliku različitost?

Odgovor na ovo pitanje je donekle i odgovor na osnovnu poruku Liptnove knjige, tj. njegovog rada u širem smislu reči.

Osnovna poruka je da se “mozak” ćelije ne nalazi u jedru, već u kvantnim procesima na nivou ćelijske membrane (memBrain). Centralna poruka je da se geni u jedru aktiviraju spoljnim signalima, nakon što ih membrana obradi. Pritom ti signali mogu poticati iz bližeg ili daljeg okruženja.

U najkraćem, tok informacija nove sofisticirane biologije ne počinje iz DNK-a, nego signalom iz okoline, zatim ide do enzima, tj. utiče na morfogenezu enzima, koji izazivaju ekspresiju genoma na nivou DNK-a, što na kraju dovodi do sinteze traženog proteina.

Geni ne mogu sami sebe da isključuju i uključuju, nisu samopojavni. Drugim rečima, sredina je ta koja dominatno utiče na život ćelije, što je odrškrinulo jače vrata epigenetici, tj. kontroli upravljanja ćelije iznad gena.

Lipton i drugi su dokazali da ćelija kojoj je odstranjeno jedro (urađena enukleacija, a u jedru se nalazi celokupni genetski materijal), može mesecima da strukturalno i funkcionalno živi, sve dok ne počne da reprodukuju svoje delove. Tek tada započinje dekadencija koja vodi do smrti ćelije.

S druge strane, ako joj se uništi nekom hemikalijom spoljni sloj membrane, ćelija praktično odmah umire. Naravno, priča o membrani kao procesoru informacija je dosta zanimljiva, ali da dotaknemo još neku od tema.

Primena zakona kvantne fizike u medicini
Lipton na više mesta tvrdi da konvencionalni medicinski establišment još nije uključio kvantnu mehaniku (jer je ne razume) u svoj okvir pa zbog toga medicina u puno oblasti tapka u mestu. Znate li koliko kvantnih fenomena je postulirano u medicinskim naukama? U trenutku izdavanja ove knjige po Liptonu, ni jedan.

S druge strane, interesantno je koliko fenomena biologije daje vetar u jedra kvantnoj informatici. Od kvantne pretrage gena unutar DNK lanca, preko kvantog efekta u fotosintezi i kvantnog senzora za magneno polje prilikom leta ptica na jug.

Ali to je sve još uvek daleko od primena zakona kvantne fizike u medicini. No na kraju, milom ili silom, predviđa Lipton, medicinske elite moraće da budu uvučene pod krilo kvantne fizike.

I akcentovaću ću još nekoliko važnih detalja iz knjige.

Placebo i nocebo efekat
Ovaj deo knjige, meni je najzanimljiviji. Za one koji se prvi put susreću s ovim pojmom, medicina definiše placebo efekat kao ozdraljenje pacijenta usled uzimanja “tablete od šećera“.
Tj, placebo je fenomen kada svest pomoću sugestije poboljša zdravlje. Alternativci placebo nazivaju “efektom percepcije“, a Lipton ga definiše kao “efekat verovanja“, što ga i kandiduje za dominantnu frazu u naslovu cele knjige “biologija verovanja“.

U svakom slučaju, pacijenti su podložni sugestijama, a evo šta dalje Lipton kaže:

“Na medicinskim fakultetima placebo efekat se prolazi na brzinu da bi studenti stigli što pre do pravog alata savremene medicine: farmakologije i hirurgije.”

“Činjenica da većina lekara nije obučena da uzme u obzir delovanje placebo efekta je ironična, budući da neki istoričari iznose jake argumenta da je istorija medicine dobrim delom istorija placebo efekta.”

U knjizi postoji puno upečatljivih primera ovog efekta, ali otkriću samo jednu opasku:

Što je više čudotvornost leka reklamirana u medijima, to su oni postali delotvorniji. Verovanja su zarazna. Danas živimo u kulturi u kojoj ljudi veruju da antidepresivi deluju, pa zato i deluju.

Sa druge strane, kada svest uz pomoć sugestije pogorša zdravlja, onda je reč o nocebo efektu. U medicini, kaže Lipton, nocebo efekat može biti podjednako snažan kao i placebo. On izvodi nekoliko upečatljivih primera, gde se vidi da ne samo lekari, već i roditelji i učitelji mogu uništiti nadu subjektu, a time i zdravlje pragramirajući ga da veruje da je nemoćan.
Donji citat najbolje oslikava placebo/nocebo efekat:

“Bilo da verujete da možete nešto učiniti, ili da verujete da to ne možete… u pravu ste.”

Mudar čovek treba da zna kad da prekine, pa privešću ovo izlaganje kraju sledećim citatom:

Vaša verovanja postaju vaše misli.
Vaše misli postaju vaše reči.

Vaše reči postaju vaša dela.
Vaša dela postaju vaše navike.

Vaše navike postaju vaše vrednosti.
Vaše vrednosti postaju vaša sudbina.

Mahatma Gandi