ČOVEK je uspavani BOG

U svetu u kom se širi strah, i huškači huškaju na rat. U svetu gde je većina uspavana činima države i zanesena uvećanjem materijalnog bogatstva, u košmaru konzumerizma.

U svetu gde je važnije ono što je nevažno od onog što je zaista važno. Veoma je lako upasti u ponor. Lako je ostati sa strane. Isuviše se lako upada u stanje apatije i indiferentnosti. Isuviše je lako ostati uspavan.

Ali postoji način da se perspektiva promeni. Postoji način da se okrene situacija sa apatijom. Postoi način da se transformiše indiferentnost u proaktivnu maštu. Postoji način da se crv napetosti transformiše u nešto lepo i da mu se daju krila.

Postoji način da se prihvati senka, da joj se pomogne da odbaci svoju kožu poput zmije, da se vrati u igru života, da se prihvati kao saveznik, kao naša desna ruka. Postoji način da se postane heroj u ovom svetu, uprkos kukavičluku naše unutrašnje žrtve. Zapravo, postoji način da se bude heroj u našem svetu, koristeći kukavičluk naše unutrašnje žrtve kao gorivo koje će nas lansirati na novi nivo heroizma: kosmički heroizam.

Ali prvo, moramo da se suočimo sa sobom. Da udahnemo duboko i shvatimo da smo veoma mlada i zbunjena vrsta u inače drevnom univerzumu. Moramo da se pomirimo sa činjenicom da smo ljudska bića — krajna, nestalna i smrtna — da bi shvatili činjenicu da smo duhovna bića — međusobno povezana, zavisna jedna od drugih, i da se ponavljamo u različitim oblicima.

Čovek je uspavani bog
Evo vam nova duhovna praksa:

„Ne shvatajte svoje misli previše ozbiljno.“— Ekart Tol

U redu je to što smo životinje. U redu je što smo nesavršeni. U redu je što grešimo i što smo skloni greškama. U redu je to što smo duhovna bića zarobljena u koži čoveka. U redu je što smo većinu vremena uspavani duhovno.U redu je i to što se vratimo da spavamo i kad se duhovno probudimo. U redu je što pokušavamo da budemo individue. U redu je to što kao nezavisni pokušavamo da budemo nezavisna celina. U redu je i da ne uspemo. Neuspeh je samo jedan stepenik. Jedan od mnogih.

Postoji veo između čoveka i Boga. I to je u redu. Mi smo veo koliko smo i ljudska bića koja pokušavaju da vide kroz njega i onoliko koliko smo Bog koji pokušava da zaboravi šta je. Kao što je Rumi rekao: „Ego je veo između čoveka i Boga.“ I to je u redu. Mora biti. Na putu prosvetljenja, ego je važan alat, skoro važan kao duša. Moramo naći balans između oba da bi individualizovali ego i samoostvarili dušu.

Između snevanja i budnog postoji treće stanje: metamorfoza. Ponekad je metamorfozi potreban poziv za buđenje. Ponekad je potreban poziv na avanturu. Ponekad zahteba kompletan preokret u načinu života. Ponekad je jednostavna kao osama i meditacija. Ponekad je sve navedeno. Ali uvek zahteva maštu i razlog. Pre ili posle, zahteva kreativnu misao i sposobnost da se raste, i širi zona komfora.

Od žrtve ovog sveta do toga da ste svet, naša zona komfora se širi i hrabrost raste. Eventualno, naša zona komfora će podvesti ne samo naš svet, već i realnost. Oslobađamo se. Kroz svemoguću hrabrost naše duhovne moći, od žrtve kosmosa pretvaramo se u kosmos.

Uzdižemo se. Postajemo rastrzani između materijalnog i duhovnog; koliko god da volimo svoje korene, volimo i beskrajnu matericu kosmosa. Postajemo večni, beskrajni, povezani sa svime, i shvatamo da smo oduvek bili. Vidimo kroz veo. Čovek kao uspavani Bog je postao Bog kao probuđeni Čovek.

Bog je budan čovek
„Zemaljske stvari moraju da se spoznaju da bi se volele. Božanske stvari moraju da se vole da bi se razumele.“— Blez Paskal

Naša svest je kosmos koji gleda kroz nas, i koristi nas kao stvorenja koja daju svrhu univerzumu. Tako sam dolazi do značenja, za koje smo mi zaslužni. Kakva je to moć kojom raspolažemo… I kolika je to odgovornost…

Kada gledamo u univerzum iz naše jedinstvene perspektive, univerzum — inače beskonačan, često povezan, beznačajan — savija se i stvara konačne oblike, i moćne pojmove saosećanja, apatije i ljubavi.

Cveće postaje šarena skupina atoma koja ispušta poseban miris u zavisnosti od vrste. Zalasci sunca postaju opčinjavajući slojevi kosmosa-preko-kosmosa suprotstavljeni slojevima našeg srca i uspomene-preko-uspomene, povezani u medijum koji se naziva Vreme. Kada noć postaje dan, sunce postaje mesec, rođenje postaje smrt, a ponovno rođenje je skriveno negde između.

Bog je budan čovek kada shvatanje nekadašnjeg stavlja sve u pravu perspektivu. Kada se shvati da je značenje, misli, a čak i mašta, sve privremeno, sve podvrgnuto istini i promeni i nestalno je, ali da je samim tim i lepše.

Bog je budan čovek kada religiozna „moć“ biva poražena od strane prave duhovne moći. Kada smrt postane učitelj života. Kada bol postane učitelj oproštaja. Kada nepovezanost postane učitelj ljubavi i hrabrosti. Kada apsurdnost postane učitelj humora.

Bog je probuđen i svestan čovek kada se beznađe pretvori u avanturu, očaj u razlog da se bude odličan. Kada se shvati, kao što je pikaso shvatio „situacija je beznadežna, moramo načiniti sledeći korak.“ Sledeći korak je uvek postajanje. Sledeći korak je uvek nepopustljiva nežnost, meka tvrdoglavost, nežno prevazilaženje, i strogi samooproštaj. To je shvatanje da je u redu da Bog bude uspavan kao što je u redu i da čovek bude budan.

U redu je kao što je u redu biti crv koji se skriva (leči) kao i biti Bog koji se uzdiže (prosvetljuje). Uvek je oba. To je udisanje i izdisanje. To je udisanje božanskog i izdisanje čovečanskog. To je traženje, večna potraga, za tom stalnom prolaznošću, to oko kroz koje nas Bog vidi i kroz koje mi vidimo njega. To je i malo i veliko otkriće. To je konstantno i uporno samo-otkrivanje okrenuto samo-prevazilaženjem. Poslušajte mudre reči Rumija: „Budite neumorni u svom traženju, jer ste vi ono što tražite.“