Da li je DOPUŠTANJE isto što i PREDAJA?





Posmatram razvoj svesti kao jedan rolerkoster. Turbulentna vožnja, gde se emocije i misli smenjuju neverovatnom brzinom. U jednom trenutku se smejem i sve mi je divno, a posle par sati plačem ili me savlada očaj. Što je više izazova u životu to je vožnja turbulentnija, i ako osoba ne shvati ko je i poistoveti se sa tim rolerkosterom, pregazide je ili de ispasti iz sedišta i nestati.

Duboko verujem da se svaka osoba nalazi na svom duhovnom putu, na ovaj ili onaj način.
Većina ljudi nije toga svesna, ali to ne znači da nisu na putu, već samo znači da su još uvek nesvesni, i to je sasvim u redu.

Zapravo, put je jedino što postoji, putovanje je naša jedina svrha, to osetimo onda kad shvatimo ko smo. Kad shvatamo da je putovanje smisao ovog fizičkog života, to znači da smo zakoračili u Svesnost znači da smo počeli da se prisećamo ko smo, da smo Duša koja ima ovo telo, um i emocije da bi kroz njih imala iskustva po koja je i došla ovde.

Mi već neko vreme možda 'radimo na sebi' ali to ne mora da znači i da znamo ko smo zaista. Fokusirani smo da UMOM shvatimo gde treba da idemo, šta treba da menjamo, a on je samo jedan od alata.. snažan, ali ne i jedini. More informacija koje su nam dostupne, more tehnika koje 'rade', fokusirane su samo na um. Svi mi samo gomilamo informacije, a da ne dopuštamo iskustva koja ih prate. Da shvatimo ko smo ne možemo umom.

Spoznaja polako dolazi najpre kroz emociju. Mi smo Posmatrač, koji ima sve te divne i korisne alate, ali on nije ni svoje ni telo, ni svoje emocije, ni misli. Mi smo Duša, koja je iskreirala sebi telo, um i emocije, i koja kroz njih traži samo iskustva.

Da li imate osećaj da vam je um toliko pretrpan da osećate kako u njemu više nema mesta ni za jednu jedinu informaciju? Ja ga često doživljavam kao hard disk kompjutera, koji pokazuje da je memorija 'u crvenom'. OSLOBODITE PROSTOR, piše vam verovatno često kad želite nešto da sačuvate, u telefonu ili u kompjuteru. U takvom jednom overload trenutku konačno sam shvatila da odgovori nisu spolja i da samo Um (Ego) govori kako su tamo. Pritom, ego dete uvek prepoznati kada je JA u prvom planu, bilo da je 'ja sam najbolji', ili suprotno 'jadan ja', 'niko me ne voli'.. Onda tako umorni i čekajući da se nešto SPOLJA desi, nailazimo po putu na pojam Dopuštanje.

Da, utišaj malo taj um i dopusti već jednom da ti dođe ono što ti pripada. Ovaj pristup je i najlakši i najteži. Najlakši jer ne treba da radite ništa, kao Duša vi ste ved prosvetljeni,blaženi i srećni. Nije potrebno da ništa više dodajete, ved da oduzimate.

Treba samo da dopustite da se desi, da se s potpunim poverenjem prepustite onome što (već) JESTE. Istovremeno, taj je put i najteži jer ego, naša iluzija o nama, govori nam da ništa od toga nije tačno, i da su to sve gluposti.

Njegove potrebe nikad ne mogu do kraja biti zadovoljene, on uvek traži još i još. I pošto smo se već umorili po putu, i kod onih kod kojih je ego izražen, to –dopuštanje- se može doživeti i kao predaja. Jednostavno, čovek odustane od sebe, a da pri tome nije ni shvatio ko je.

I predaja je zamka Ega. Samo će vas on uveriti u to da se predajete i ako se poistovetite sa njim, ako mu poverujete, to će zaista i biti vaše iskustvo. Ali, ako znate ko ste, da ste Duša koja ima telo, um i emocije, da ste veći i jači od tog glasa u glavi koji govori besmislice, da ste Posmatrač koji sa uzbuđenjem prolazi kroz iskustva, tada vam ni ego, niti bilo ko ili bilo šta spolja, ne može ništa.

Spoznaja ko si je početak i kraj svih izazova ovog malog Ja kojeg trenutno poznaješ.

Spoznaja je uzbudljivo putovanje kojem se sa radošću prepuštaš, jer nemaš čega da se bojiš.

 

 

 

Autor: Radmila Petrović








SEMINARI & RADIONICE