PROMENA je vaše prirodno stanje POSTOJANJA

Postoji razlika u stvaranju promene i dopuštanju da se promena desi. Preovlađujuća perspektiva u našem društvu o tome kako dolazi do razvoja ili kako se može načiniti tranzicija iz jednog stanja postojanja u drugo - bilo da se radi o nekoj globalnoj organizaciji ili pojedincu - uglavnom se svodi na to kako da se nešto preduzme i kako da se načini promena. Način na koji koristimo reči kad govorimo o promeni upućuje - na podsvesnom nivou našeg kolektivnog uma - na to da ako želimo da načinimo bilo kakvu promenu, potrebna je neka sila i neophodno je aktivno delovanje.

Međutim, ljudi su bića navike i ne vole da se osećaju „primoranim” da prihvate nove obrasce i načine ponašanja. To je razlog zašto se, kad govorimo o promeni koristeći termine „akcija” i „činjenje”, stvara tihi otpor i nevoljna inercija čak i pre nego što se započne s procesom menjanja.

Ako promenimo ugao gledanja i posmatramo promenu kao prirodan i neizbežan deo realnosti - a to je, uzgred budi rečeno, preovlađujuće stanje u prirodi - onda stvaranje realnih i trajnih promena postaje više pitanje kako dopustiti promeni da se dogodi, a ne kako učiniti nešto da bi do nje došlo. Po meni, mi kao vrsta nismo neskloni promeni samoj po sebi - mi samo ne volimo da nešto činimo da bi došlo do nje.
Načiniti promenu ukazuje na to da je potreban neki napor ili korišćenje sile, a to mi podsvesno tumačimo kao stvar koja zahteva našu energiju. S druge strane, dopustiti promeni da se desi znači da tu nema ulaganja napora i da je to lako - a to nam daje vreme da prihvatimo i prigrlimo tu promenu dok nas istovremeno njena energija osnažuje. U oba slučaja do promene dolazi, ali su rezultati veoma različiti.
Kako, onda, kreiramo situacije i okolnosti kad dopuštanje da se promena dogodi postaje prirodno poput udisanja i izdisanja? Vođe koje shvataju suptilne a ipak veoma moćne kvantne energije koje deluju dok ljudi ulaze u međusobne interakcije intuitivno znaju da ako žele da dođe do neometane transformacije iz jednog stanja u drugo, najpre je potrebno da oni „podražavaju” prirodu tako što će na radnom mestu stvoriti „kulturu dopuštanja”.

Daću vam jedan primer. Kad dopuštamo da „greške” budu deo procesa učenja - koristeći „neuspehe” kao povratne informacije, što nam pomaže da rastemo i da postanemo čak i bolji u onome što radimo - dolazi do eliminisanja straha, a kreativnost se oslobađa. Negovanje kreativnosti na ovaj način omogućava mašti da se slobodno igra, što samim tim dovodi do dopuštanja da se promena jednostavno desi i to bez ikakvog napora, kao što i priroda dopušta da je sporo, postojano i neprekidno kretanje promene obnovi i osnaži.

Mi smo ti koji kreiramo svoju realnost načinom na koji je tumačimo i percipiramo. Kao što već znate, da bi stvarnost postojala, potreban je posmatrač - posmatrač koji bira šta on/ona želi da percipira. Dakle, drugim rečima, ono što biramo da percipiramo, mi to i kreiramo. I da - promena je stalna i samim tim neizbežna, ali mi smo ti koji biramo vrstu i svojstva te promene. Ovo znači da sve zavisi od nas. Stvar je u tome šta biramo. Ne možemo da izbegnemo promenu, ali sasvim sigurno možemo da je usmerimo u „odgovarajućem” pravcu.

Poput majstora borilačkih veština
potrebno je da „plešemo” s kreacijom
dopuštajući ono što nam se dopada
i odbijajući ono što nam se ne dopada
u toku neprestane promene.

Na taj način promena postaje ne samo cilj kojem treba težiti već oruđe koje ćete koristiti da biste se razvijali u svesti i sagledali više delova onoga ko VI zaista jeste. Ona postaje nešto što vi jeste u sadašnjem trenutku a ne samo nešto što planirate da budete ili što ćete učiniti u budućnosti. Umesto činjenja, promena postaje prirodno stanje postojanja.
Evo nekoliko jednostavnih stvari koje treba da sledite ako želite da stvorite atmosferu u kojoj se promeni dopušta da se glatko odvija bez trenja koje stvaraju sumnja i otpor:

Spoznajte sebe.

Verujte sebi.

Ulazite iskreno u interakcije s drugima.

Usredsredite se na rešenja.

Uvek tražite najbolje u drugima.