Može li čovek BITI SVETLOST samom SEBI?

Zašto um tako spremno prihvata otrcane odgovore u vezi sa problemima koji nas duboko pogađaju?

Zašto iko prihvata otrcano objašnjenje onde gde je reč o velikom problemu? Zašto iko živi od reči? To je pravi problem. Zašto su reči postale tako silno važne?
Čovek trpi, proživljava silne patnje, a neko dođe i da mu objašnjenje, pa on u tom objašnjenju traži utehu. Postoji Bog, postoji reinkarnacija, postoji ovo, postoji ono, postoji nešto drugo. Čovek prihvata reč, objašnjenje, zato što mu to donosi utehu; verovanje donosi utehu onda kada je čovek na mukama, u stanju teskobe.

Objašnjenja što ih daju filozofi, psiholozi, sveštenici, gurui i učitelji - od toga čovek živi, što znači da živi životom iz druge ruke. Drugorazredna je osoba i zadovoljan je time. Reč 'Bog' jeste simbol. Simboli postaju izuzetno važni, poput zastave. Zašto naš um tako postupa?

Mnogo čitamo o mišljenju drugih ljudi, o događajima gledamo na televiziji. Uvek nam drugi ljudi, neko drugi ko je daleko odavde, govore šta moramo činiti. Um nam je time osakaćen i uvek živimo životom iz druge ruke. Takvi se ljudi nikada nisu zapitali: »Mogu li ja biti svetlost samom sebi - ne nečija tuđa svetlost, Isusova ili Budina svetlost?« Može li čovek biti svetlost samom sebi? A to znači bez imalo senke, jer biti svetlost samome sebi znači da se ta svetlost nikada ne gasi, zbog okolnosti, zbog tuge, slučajno.

Može li čovek to biti samom sebi? Može, ali samo onda kada za njegov um nema nikakvog izazova zato što je potpuno budan. No mnogima su od nas izazovi potrebni zato što mnogi od nas spavaju - spavamo zato što su nas uspavali svi naši filozofi, svi naši sveci, svi naši bogovi i sveštenici i političari. Uspavali su nas, a mi i ne znamo da spavamo: mislimo da je ovakvo stanje normalno. Čovek koji želi samom sebi biti svetlost mora se svega toga osloboditi. Čovek može samom sebi biti svetlost onda kada njegovo vlastito 'ja' prestane postojati. Tada se ta svetlost pretvara u onu večnu, svevremenu, neizmernu svetlost.